MOŽDA MU JE REKAO „MRŠ“!

KRIVIČNO DELO UVREDA

 

 

Psovao mi je majku i to više puta, pošao da me udari a deca su govorila: „Tata nemoj!„

 

„Tužilac ni jednom nije rekao da sam mu psovao sestru niti da sam pominjao muški polni organ a svedok P.L. danas izreče sve to i dade ovde lažan iskaz“.

Ovim rečima se pred sudom branio D.M., okrivljen za krivično delo uvreda. On je sve vreme negirao da je izvršio ovo krivično delo tvrdeći da nije bilo nikakvog vređanja i psovanja i da se on nije nikom obraćao niti se neko obraćao njemu.

Prema iskazima oštećenog Z. L., okrivljeni mu je međutim, „psovao majku i to više puta“, pošao čak i da ga udari „ali ga je supruga uhvatila a deca su govorila: „Tata nemoj!„

U krivičnoj tužbi koju je podneo kao privatni tužilac Z.L. navodi niz uvreda koje mu je okrivljeni uputio, uglavnom iz psovačkog vokabulara, sve začinjene „mrškanjem“, te je njegov advokat tražio od suda da D.M. oglasi krivim i kazni ga sa 100.000 dinara zbog krivičnog dela uvreda.

„Može se utvrditi da je došlo do svađe, da je bilo psovki a da je jedan od saslušanih svedoka kazao da je, ono što je on čuo, bilo uvredljivo. To znači da je izvršeno delo koje mu se stavlja na teret“ zaključio je advokat optužbe u svojoj završnoj reči. On je podvukao da su svedoci na indirektan način potvrdili navode krivične tužbe, mada, kao komšije i jednog i drugog, nisu hteli da se međusobno zameraju.

S druge strane, okrivljeni je, poričući ove navode, tražio od sudije da privatni tužilac plati „neki dinar“ u humanitarne svrhe i da sud zaustavi „ovo zlo“:

„Jer naši roditelji nisu govorili, mi ne govorimo a deca su nam u haosu. On stalno potpiruje mržnju umesto da idemo ka stišavanju i sticanju poverenja“.

Iskazi okrivljenog i privatnog tužioca jasno potvrđuju da je između dve komšijske porodice bio „na snazi“ višedecenijski problem u komunikaciji i da je u takvoj naelektrisanoj situaciji i ovoga puta lako došlo do svađe. Povod je bila akcija meštana na uređenja ulice u kojoj žive i tužilac i okrivljeni i svedoci.

Iz izjava tokom suđenja može se zaključiti da je do „kritičnog momenta“ došlo onda kada se privatni tužilac Z.L. uključio u razgovor koji je okrivljeni vodio sa komšijama. On mu je sugerisao kako može da se reši problem proširenja ulice koja se u tom delu sužavala. Predložio je da se vrata šupe otvaraju unutra u ubjekat okrivljenog umesto na ulicu, kako bi bilo više prostora za saobraćaj pešaka i vozila. To je iznerviralo okrivljenog s obzirom da je iz komšijskih razloga i ranije pomerao međe i „popuštao“.

TUŽBOM DO ZAŠTITE LIČNOSTI

Tada je, prema navodima privatnog tužioca došlo do navedenih uvreda. On je teške uvrede, poniženje, povreda ponosa i integriteta „upakovao“ 13. marta 2013. godine u krivičnu tužbu na osnovu koje je od suda tražio zaštitu svoje ličnosti.

Postupak se pred sudom vodio do 15. juna 2015. godine, kada je okrivljeni D.M. oslobođen optužbe.

Sud je u dokaznom postupku saslušao svedoke privatnog tužioca, izvršio uvid u izvod iz kaznene evidencije za okrivljenog pa je na osnovu izvedenih dokaza ocenio da nije dokazano da je okrivljeni izvršio krivično delo za koje je optužen, te da ga treba osloboditi optužbe.

U obrazloženju presude se kaže da su „od svih saslušanih svedoka jedino privatni tužilac i svedok P.L. delimično potvrdili navode privatne tužbe“.

 

NEMA POMIRENjA

Ovo suđenje trajalo je oko dve i po godine, od 10. marta 2013. godine, kada je podnešena krivična tužba do 10. septembra 2015. godine, kada je okončana odgovorom Višeg suda na žalbu advokata na presudu Osnovnog suda u Prijepolju. Prošlo je 15 meseci dok se tužba nije našla pred sudijom koji je 27. juna 2014. godine uputio prvi sudski poziv privatnom tužiocu i okrivljenom, da pristupe sudu radi upoznavanja sa mogućnošću upućivanja na postupak medijacije. Zbog štrajka advokata i neodazivanja na pozive suda, tek u februaru naredne godine su ispunjeni uslovi za održavanje ročišta na kom je zaključeno da nema mogućnosti mirenja pa je sud istog dana pristupio otvaranju glavnog pretresa. U cilju dokaznog postupka odražana su tri glavna pretresa a na poslednjem 15. juna 2015. godine sud je, nakon završnih reči advokata privatnog tužioca i okrivljenog, u ime naroda, doneo i javno objavio oslobađajuću presudu.

 

Pošto su privatni tužilac Z.L. i svedok dalji rođaci, sud nije mogao poverovati navodima ovog svedoka, navodi se u obrazloženju presude sudije, tim pre što svedok u svom iskazu „nije potvrdio da je okrivljeni uputio tužiocu uvredljive reči iz krivične tužbe“,

Sud je, međutim, u potpunosti poverovao navodima neposrednog očevica, svedoka A.Dž. „koji nije imao nikakvog razloga da ne govori istinu“. On je naveo da je okrivljeni, „možda“, privatnom tužiocu rekao „mrš“ a da za druge reči ne zna. Potvrdio je i da je između okrivljenog i tužioca bila neka priča u stilu: „Šta ćeš ti ovde, ja sam ovo, ja sam ono...“

Drugi svedoci se nisu dobro sećali detalja događaja, neki su bili udaljeni, neki su, sa lopatom na ramenu, napustili akciju uređenja ulice, ali ne poriču da je došlo do „čarki“. Niko, međutim, nije potvrdio navode iz krivične tužbe.

Zbog toga što „nema ni jednog dokaza koji bi potvrdio da je okrivljeni u kritičnom momentu vređao privatnog tužioca na način kako je to opisano u privatnoj krivičnoj tužbi“ sudija je oslobodio D.M. optužbe za krivično delo uvreda.

Na ovakvu presudu, krajem jula 2015. godine, advokat privatnog tužioca ulaže žalbu Višem sudu u Užicu i navodi da sud neosnovano nije poklonio veru svedoku P.L. Advokat ukazuje na činjenicu da navodi suda o sadržini iskaza drugog svedoka, A. Dž., takođe nisu u skladu sa iskazom na glavnom pretresu od 21. aprila 2015. godine. Tada je ovaj svedok rekao „da bi i njemu bio povređen ponos da mu je neko rekao ono što je čuo tog dana“:

„Upravo iz iskaza navedenih svedoka proizilazi da je okrivljeni uvredio privatnog tužioca na način iznet u privatnoj tužbi, pa je pogrešan zaključak suda da nije dokazano da je okrivljeni izvršio krivično delo za koje je optužen“, kaže se u žalbi.

Viši sud u Užicu već u septembru iste godine, žalbu odbija kao neosnovanu i potvrđuje presudu Osnovnog suda u Prijepolju:

„Izjašnjenje ovog svedoka da bi njemu, možda, ponos bio povređen da mu je neko rekao ono što je čuo tog dana, ne ukazuje da je kritičnom prilikom okrivljeni uputio reči uvrede koje se navode u krivičnoj tužbi, što nisu potvrdili ni ostali svedoci, kaže se u obrazloženju presude drugostepenog suda.

Dodaje se, takođe, da izjašnjavanje svedoka P.L. nije saglasno izjašnjenjima ostalih svedoka kao i da on nije u potpunosti potvrdio navode podnete tužbe u pogledu reči koje je okrivljeni uputio privatnom tužiocu. S obzirom da je prvi komšija i u srodstvu sa privatnim tužiocem, sud mu, ispravno, nije poklonio veru.

Prvostepeni sud je, prema obrazloženju Višeg suda, pravilno oslobodio D.M. optužbe za krivično delo uvrede iz člana 170 Krivičnog zakona zato što „nije dokazano da je okrivljeni učinio krivično delo za koje se tereti jer nema dokaza iz kojih se sa izvesnošću može utvrditi nesumnjivi zaključak da je....okrivljeni uputio reči uvrede koje se navode u privatnoj krivičnoj tužbi“.

M. Cmiljanović

Indira Hadžagić

Polimlje

 

Projekat Nezavisno novinarstvo za nezavisno sudstvo finansira Evropska unija u okviru Medijskog programa 2014. Sadržaj ovog teksta i stavovi izneti u njemu su isključiva odgovornost nedeljnika Vranjske, Polimlje, Kikindske, Lozničke i YUCOM-a i ne odražava mišljenja i stavove Evropske unije.

ZutoCvece