Stajao sam na vratima malecke redakcije „Vranjskih“ i fizički osećao neprijateljstvo. Iz jednog ugla je dopirao posebno snažan prezir. Iz drugog namerno i potpuno ignorisanje, iz trećeg nešto kao loše suspregnuti podsmeh. „Ovo će ići teže nego što sam mislio“, pomislio sam.
Pratim iz daljine Piano Summer u Vranju. Gledam program na sajtu, a onda i objave na Fejsu. Sutradan, po koncertu, pogledam i fotografije od prethodnog dana. Ne čujem doduše koncerte, ali, kada pročitam da je na programu velika Betovenova sonata op.106, “Hamerklavir”, onda znam da je pod prste ne bi ni smeo, a ni mogao, uzeti neko ko klavirom ne vlada suvereno.
Goran Djorđević, poznatiji kao Djoša, kod prijatelja insistira da ga zovu „Joe (Džo)“ . Nekako, ovo „Djoša“ ne ide mu više uz karakter, i naročito funkciju.
Nekom ko nosi naočari na vrh čela i izvuče košulju, onako mladalački, nehajno iz pantalona, zaista više ne pristaje ovaj malo ljakse nadimak.
„My name is Joe. Goran Djorđević Joe”!
Zvuči, je l’ da?
E, taj Džo, kako navodi rukovodstvo Vodovoda, ima problema sa zdravljem.
Imam jednog prijatelja, zdrav, prav celog života, volu je mogao rep da iščupa, al' zakači „bata raku“, spozna tamniju stranu životarenja i iracionalan strah od smrti.
Skrpe ga, međutim, i nekako oporave lekari, sekli su ga mesec dana, odstranjivali neke intimne delove tela, vratili u opipljivu dimenziju, te čovek, poluprepariran, pod pretnjom recidiva i danonoćnom opsadom sumornih misli, pita one doce šta mu valja činit' u pogledu daljeg sleda događaja i produženja tog kratkog, ali ipak slatkog života na planeti Zemlji.
Najnoviji primer iz Vranja je prava paradigma odnosa vlasti prema lokalnim medijima. Jedan od najpoznatijih lokalnih medija u Srbiji nedeljnik „Vranjske“ dobio je na konkursu u svom gradu „ogromnih“ 150.000 dinara, dok je OK radio prošao malo bolje i dobio čitavih 200.000 dinara. Ova dva medija su pravi vranjanski brend, ali nisu po volji lokalnih moćnika kojima se ne sviđaju teme i način na koji ih obrađuju ovi mediji. Ti isti moćnici će se uvek „vaditi“ na priču da je tako odlučila komisija.
ČINjENICE: Činjenice, međutim, ne mogu da budu opovrgnute tako lako.
Ko je kriv što je na kraju ispalo ovako i zašto nam ne ostaje ništa drugo nego da patetično lamentiramo kako je, možda, moglo biti bolje
Stvari u Vučićevoj, pre toga u Tadićevoj, Dačićevoj i svim njihovim Srbijama, stoje ovako: blizak si vlasti, ideš joj niz dlaku (ima naš narod onu o lizanju donjeg dela leđa i titranju nekih drugih stvari, ali da se zadržimo u granicama pristojnosti), dovoljno dugo upražnjavaš pomenute nepristojne aktivnosti i nagrada stiže.
Unutrašnji sustav aktuelne vlasti u Vranju mogao bi se klasifikovati na mnogo načina i uz različite kriterijume, od političkog bekgraunda do odnosa prema osnovnom sredstvu savremene komunikacije među Sorabima, hoću reći, novcu.
Svašta bi se tu moglo naći i probrati, ali za ovu priliku, ipak, da razmotrimo kako stoju stvari sa javnim istupima gradske vlastele.
Uz krajnje restriktivan pristup, ovo društvo na vlasti bi, a propos pomenutog, mogli da razvrstamo u tri kategorije.
„Drži mi patriotske pridike svaki dan, napada me na najgori način, neko ko je albanskom advokatu prodao kuću usred Vranja. I taj će sutra da me pita kako sam štitio Vranje! Ti nisi branio Vranje, ja sam ga branio!“
Ovim je rečima, doslovce, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, u ponedeljak uveče, na TV Pink, ničim izazvan, valjda želeći da ilustruje svoju novu politiku prema Kosovu, boga mi, dobro isprepadao Vranjance. A, i šire.
Sve je moglo da se odigra drugačije, dramatičnije i sa mnogo težim posledicama u diskoteci „Drama“ te kobne noći kada je kratež u nečijim rukama gromovito opalio i upaničio posetioce.
Zato u svesti ogromne većine građana Vranja još uvek stoje zapitanost i nedoumica ko je dozvolio da „previdi“ momka sa kratežom na ulazu u diskoteku, baš kao da je u pitanju igla, a ne karakteristično vatreno oružje ne baš malih dimenzija, uočljivo i iz aviona, a ne na zemlji i na vratima bilo koje diskoteke, pa i narečene „Drame“ u kojoj se odigrala drama antičkih razmera!?
Jednog lepog dana.
Četvrtak, u Vranju.
Slobodan J. Milenković razmatra sve političke konsekvence rečenice koju mu je sinoć uputio Bulat: "Popnem te na jarbol"
Fabus Velinović odradio, do podneva, tri diplome i dva mastera;
Mice svratio na Bunuševačko groblje da obiđe svoje mnogobrojne pacijente.
Musa je u „Proleće“ već kod toplog predjela;
Zorica Jović, zvana Zone Zamfirsko, čeka da počne program TV Zone plus. Zone je gledala, sada čeka ono plus.
Aca Janjić bere dunje i tiho pevuši „Dunje ranke, dunje ranke, kruške karamanke“;
