Коментар дана

Od kako postoji politika, svuda, pa i u Vranju, lekari se guraju u nju kao da nešto dele džabe.

Političari računaju da ih narod zna, pa što da ne uzmu još po neki glasić, ali, nije mi jasna računica lekara - niti im glava nešto razume od politiku, niti su škole za to učili, ali, uporno srljaju napred.

Obično su to neostvareni stručnjaci, neuspešni u svom poslu, mada ima i retkih, suprotnih primera.

Sad, gradonačelnik Vranja je lekar koji se uporno potpisuje sa dr, mada na ovom poslu ne namešta ljudima ruke i nove, što bi uz dr nekako i išlo...

Treba li, zaista, tući švalerku svoga muža svakako je pomalo seksističko pitanje.

Kakva je Vranje kasaba, ovde bi još moglo da se i pita treba li tući i švalera svoga muža, ali, dotle, valjda, još nije došlo.

Dakle, ovih dana se priča da je jedna ojađena supruga jednog visokog gradskog funkcionera uhvatila ženu koja je „u kombinaciji“ sa njenim mužem i pošteno je naplavila.

Koliko je bila ljuta pokazuje i premeštanje te osobe iz Gradske uprave u jedno javno preduzeće, da joj uopšte više nije pred očima.

Ludilo državotvornosti ovih dana, pored svih ostalih muka, svom snagom pogodilo je i Vranje.

Kao da je malo što Hey Joe nosi naočare na vrh glave, što se organizuju dve „Borine nedelje“, što se ulice asfaltiraju peskom, nego grad sada drma i nova groznica, virus državotvornosti.

Pošto se pokazalo da je podizanje nacionalne svesti novim jarbolima jalov posao, vlasti su se sada setile i novih metoda rasvešćivanja proglupelog naroda.

Na Pasuljanskim livadama održava se vojna vežba na kojoj govori lično Overlord, slučajno baš u času nove eskalacije sukoba oko Kosova.

Jedna zla i posve opaka engleska kletva glasi: dabogda sanjao da nisi platio porez.

Ova kletva u slobodnom prevodu na srpski  jezik glasi: dabogda  platio porez pa ti država odmah vratila pare.

Ne izmišljam ništa – sami Bog mi je svedok.

Oni, koji bi (eventualno) hteli da provere, mogu to da učine svakoga dana od Vranju, u Lokalnoj poreskoj administraciji, od 07,30 do 15,30 časova, doduše verovatno samo uz pomoć Rodoljuba Šabića, poverenika za informacije od javnog značaja.

Iako dugo živim u Banji, u proteklih par godina nisam imao potrebe za nekim pešačkim turama i u mestu sam najdalje od kuće pešačio samo do prve prodavnice ili kafane.

Pre par dana kao suvozač dođem u situaciju da odem čak do trga ispred Specijalne bolnice.

Bio sam zaprepašćen kao Pinki kada je video Tita kad sam spazio „novu“ fontanu na trgu ispred bolnice.

Bio sam apsolutno šokiran jer mi nije bilo jasno da li je bolesniji um smislio ili odobrio postavljanje onog civilizacijskog rugla u samom centru Banje.

Njen „razvojni put“: u srednjoj školi je bila loša učenica do zla boga, ali se već tada umešno provlačila kroz iglene uši

Hroničari nisu uspeli da zabeleže ko joj je i kako upisao fakultet, a posebno ne kako je došla do diplome.

Završetkom fakulteta na posao nije čekala: između 180 kandidata visoki opštinski funkcioner je izabrao baš nju.

Onda je počelo ono što traje i danas – političke partije je menjala kao ciga  konje.

Danas je ta profesorica legenda: nema burazeru šta ona ne može da uradi i šta ne može da završi.

Za najavu pozorišne predstave „Kepler 452-B“, našeg mlađanog sugrađanina Juga Đorđevića, (sreda 21. februar), nisu saznali svi poštovaoci vranjskog pozorišta.

Saznali su čitaoci, slušaoci i gledaoci onih medija koji su bliski lokalnoj vlasti.

A zašto se to dogodilo, ko je novinare čak i u kulturnom miljeu podelio na „naše“ i njihove“ (čitaj: podobne i nepodobne), zna samo Nenad Jović, direktor ove JAVNE ustanove.

Kako to već biva na ručku kod prijatelja, uz čašicu kreću priče i pričice. U jednoj od njih pomenut je ugledni profesora iz Vranja.

Rekoh da ga dobro poznajem, da sam nešto i pisao o njemu. U tom trenutku obraća mi se studentkinja koju sam upoznao pre mesec dana kod istog prijatelja.

„Super čika Iriću, onda mi morate pomoći“?

„Ukoliko mogu? A gde je zapelo?

„Ispit na fakultetu“.

„A, ne! Ne pomažem studentima koji se ne spreme za ispit“.

„Ma, čekajte da vam objasnim….“

Ključno pitanje, ili dijagnoza, srpskog društva, s kraja osamdesetih, kada se već naslućivao krah jednopartijskog sistema, sa jedne, a pomaljala se, u obrisima, demokratska opozicija, pre svega ona sa jakim nacionalnim nabojem – bile su najpre teorijske rasprave o odnosu države i demokratije.

U nedelju, 4. februara, desilo se nekoliko stvari i ovaj dan svako će pamtiti zavisno od afiniteta.

Nabrajanje, što bi mladi rekli, svih „iventa“ moglo bi da se spakuje pod naslovom „Desilo se na jučerašnji dan“. Ne bi, doduše, bilo pogrešno vremensku odrednicu „jučerašnji“ zameniti sa današnji, čak i sutrašnji jer, očigledno, Srbija u isto vreme živi prošlost, sadašnjost, a bogami i budućnost.