Коментар дана

Radnička ulica, radovi, grebe se asfalt, postavlja se prvi sloj, radnici napuštaju fabrike, autobusi, automobili, promenjen režim saobraćaja, dim, prašina, nervoza, psovke.

Svako, ko se, možda  i slučajno, poslednjih nedelju dana, od kada su krenuli radovi u Radničkoj ulici, zatekao na licu mesta, svedok je opisane scene.

Svega ima, nervoze najviše, jedino nema stalnih posetioca Radničke ulice, doduše sa radarom kod Alfe, saobraćajne policije.

Sada, kada treba da opravdaju ono za šta ih narod plaća, njih ni u tragovima.

Uvek sam glasala onako krajnje feministički da se pametne žene uključe u sve sfere društvenog života, jer su pametnije, snalažljivije i organizovanije (molim urednika da se ne lupa po glavu).

Tu svakako spada i politika. Ono što je za prosečnu provincijalku pre pedesetak godina bilo sramota, sve češće postaje praksa.

Žene se sve ozbiljnije bave politikom i to odlično rade. Neke iz senke, neke javno isturene ali niste ni svesni da žene vode ovaj grad.

Aleksandar Vučić je ovih dana poručio opoziciji da će vladati bezmalo večno. I ko god misli da je ovo samo pretnja Đilasu & comp. mislim da se grdno vara.

Vučić već živi ulogu mesije koji je bogomdan Srbiji da je spase od ovozemaljskih i onozemaljskih iskušenija. To „večno“ može da potraje godinu, pet, deset ili, kao kod komšija Crnogoraca – 30 godina.

Ali, čini se da odgovor o dužini vladavine Aleksandra Vučića ne treba tražiti u njegovim izjavama, obećanjima ili najavama opozicije. Pre će biti da pažnju treba usmeriti ka Ani Brnabić.

Na samom početku, objašnjenja radi, naslov ovog teksta izveden je prilično primitivnom tehnikom. Aleksandar Anđelko (otac nam predsednikov) Vučić, pa onda google translate, malo licentia poetika i evo rezultata, moguće, ne baš sasvim pouzdanog, ali za ovu svrhu sasvim dovoljnog.

Ovaj dodatni napor nije baš ničim izazvan. Barem mi se tako čini nakon ovonedeljnog jubilarnog 13. Vučićevog susreta sa Владимиром Владимировичeм Путином.

Malo ko može da se pohvali takvom prisnošću sa liderom jedne od najvećih svetskih sila.

Vest da se u Bosilegradu u petak, 21. septembra, dogodio politički zemljotres prošla je  skoro neprimećeno. 

Epicentar zemljotresa bio je u Domu kulture gde je najviše, tek ustanovljeno priznanje lokalne vlasti „Ključ Bosilegrada“, uručeno Darku Glišiću, predsedniku Izvršnog odbora Srpske napredne stranke.

Glišiću je priznanje uručio Vladimir Zaharijev, čija je lista „To smo mi“, na poslednjim lokalnim izborima 2016. godine, potukla Vučićeve naprednjake u Bosilegradu sa 65:30 odsto.

Znate li vi dragi moji koliko se ja nerviram što se bliži vreme ajvara?

Evo danima kao svaka savremena domaćica pokušavam da na internetu  nađem neki instant recept, ali ne ide, obrni okreni, pereš, pečeš, ljuštiš, melješ, kuvaš, dok svaki promil korisnih vitamina ne iscediš iz paprike i dok ti duša ne izađe na nos.

Da zlo bude veće, ako ne slikaš tegle i kačiš po društvenim mrežama, kao da ajvar nisi spremila.

E, pa moji profili se ove godine neće crveniti, jer i mama i svekrva nisu dobro, a kad njima nije dobro ja nisam u stanju da budem domaćica.

Ja sam žena u godinama, jutarnju štampu prelistavam, onako starinski ručno, a ne na telefonu  ili tabletu.

Prva kafa, u količini od pola litre, cigara jedna, dve ili tri.  Dok ukućani spavaj ja listam sve što mi dođe do ruke, a priznajem da i na tabloide nisam gadljiva.

Petak je ionako je već vikend počeo u mojoj glavi, tako da sam sebi dala oduška i pazarila sve novine na susednom kiosku.

Evo prošlo je tačno sedam dana od kako se SNS u Vranju ne bavi ni Info Vranjskim, ni mojom malenkošću.

Mora da sam neki veoma važan čovek kad su poslednja tri saopštenja, kojima su se uopšte blagoizvoleli obratiti javnosti sa nebeskih visina koje trenutno zauzimaju, posvećena obračunu samnom.

Tako oni to rade - bez proizvodnje neprijatelja ne mogu da žive.

Građani Vranja – omladino, studenti, radnici i seljaci, inteligencijo…,

zabranjeno vam je da se novinarima žalite na bilo šta čime u životu niste zadovoljni!

Građani Vranja – omladino, studenti, radnici i seljaci, inteligencijo…,

tim činom vlast nam je oduzeto elementarno prirodno pravo na dostojanstvo koje je stvoritelj podario svima bez izuzetka.

Građani Vranja – omladino, studenti, radnici i seljaci, inteligencijo…,

oduzeto nam je osnovno demokratsko načelo zapisano u svim međunarodnim konvencijama o ljudskim slobodama i pravima.

Ono što je sigurno, nije nas iznenadila, pošto se dugo najvaljivalo, a i za očekivati je bilo, e, sad nije baš sigurno da je sve i obradovala, vest da je usvojen UPPR za Simpo.

Nije mogla da nas iznenadi i da nije najavljivana, a i da nije pripremana, jer je očekivano da „Simpo“ potegne za državnom šakom.

U „Simpu“ je omiljena fraza o državnom liberalizmu, o čemu niko nikada nije čuo, u „Simpu“ je primenljivo i svako ko sumnja, može da dođe i da se svim čulima uveri.