Na ovom mestu postaviću samo dva ozbiljna pitanja:
PRVO: na poslednjem medijskom konkursu srpskog Ministarstva kulture i informisanja, u konkurenciji 1.174 projekta, kojoj je medijskoj kući iz Srbije dodeljen najveći pojedinačni iznos?
- Najveći pojedinačni novčani iznos od 2.464.200 dinara, dodeljen je projektu RTV Bujanovac pod nazivom „Razglednica mog sela“!!!
Nebojša Rančić – Media&Reform centar Niš
U srži otvorene uprave nalazi se slobodan, aktivan i kreativan građanin.
Ko je vlasnik medija i iz kojih izvora se finansiraju mediji su dve glavne informacije koje svaki građanin treba da zna da bi mogao da proceni kako se kroji uređivačka politika jednog medija. Zakonitost je jasna- ako je vlasnik medija naklonjen jednoj političkoj opciji, i medij će o njoj pohvalno izveštavati.
U okviru Nacrta Akcionog plana Partnerstva za otvorenu upravu nalazi se nova obaveza objavljivanja u otvorenom formatu podataka iz konkursa za finansiranje rada udruženja i sufinansiranje izrade medijskih sadržaja od javnog interesa (obaveza 4.).
Šta ovo znači?
Mnogi građani će reći da je za njih važno da znaju kako se troše javne finansije, zato što je to novac koji treba da stvori dobrobit i za njih kao članove zajednice. Oni koji su još osvešćeniji reći će da to mora da se zna zato što država i političari koji trenutno gospodare državnom kasom nemaju nikakav svoj novac, već samo ono što uzmu od naroda. Stoga, građani koji pune budžet imaju puno pravo da znaju na šta se te pare troše.
PIŠE: Dejan Grujić - Narodni parlament Leskovac
Činjenica je da veliki broj organa državne uprave nema posebno izdvojenu elektronsku oglasnu tablu na svojoj veb prezentaciji, što otežava informisanje stranaka. Iz toga proizilazi da fizička i pravna lica nemaju pravnu sigurnost jer na veb prezentacijama ne mogu da pronađu tražene dokumente. Trenutni način javnog dostavljanja uvida u dokumente jeste putem oglasnih tabli u zgradama upravnih organa, a koje su često nepregledne zbog prevelikog broja dokumenata.
Izdali su me strpljenje i osećanje za meru i ukus, tako da o nečemu moram da progovorim, uz rizik da budem i nepristojan.
Jer, to što se u Vranju događa poslednjih godina, to nema nigde!
Jubileji, godišnjice, svečanosti, promocije, press konferencije… svejedno.
Poslednjoj takvoj slici našeg primitivizma prisustvovao sam u ponedeljak u sali Doma Vojske, prilikom otvaranja one divne izložbe o posledicama NATO agresije 1999. godine.
Scena naopako ružna: general Stopa za govornicom.
Ispred njega na metar i po kamere i snimatelji.
Pričaju ljudi, ako se to za Vranjance može reći, da su u četvrtak, pred praznični petak, oni koji su se slučajno ili poslom našli u opštinu Vranje, bili ponosni, jer su zaposleni širili duh sindikalne borbe, a posmatrači bili posebno religiozni, može se reći da su svi bili religiozni, pošto su se svi krstili, doduše i levom i desnom rukom.
Od kad je veka i medija traje rasprava o odnosu novinara i politike, a kod nas je ovo pitanje ponovo aktuelizovano povodom aktuelnih protesta “Jedan od pet miliona”.
Primera radi, jedan od novinara je napisao na tviteru da “novinari ne treba da učestvuju već da izveštavaju o revoluciji”. U suprotnom, prestaju da budu novinari i postaju revolucionari.
I dok se u početku, „znalac“ Sima Arsić dosetio da neguje i štiti kult i delo Svetoga Save, neko mu je došapnuo da nije zgoreg da se modernizuje, pa su počeli Simela i njegovi prvo počeli da neguju tekovine Drugog Svetskog rata u liku SUBNOR-a.
E, onda je postalo moderno da se vratimo u još dublju istoriju, ali ne do bogumila, nego da se zadržimo na Balkanskim ratovima, sve do Prvog svetskog.
Tako nastade nadaleko čuveno „Udruženje potomaka ratnika oslobolilačkih ratova Srbije do 1918 godine“.
