Ta vest je obišla svet: Ivica Dačić, Miloševićevo političko čedo, potpredsednik Vlade evropske Srbije, ministar inostranih poslova zemlje koja je počela da otvara evropska poglavlja,… pokreće inicijativu da se evropskom kasapinu, u sred Beograd, podigne spomenik.
Smislio dakle ovaj nesrećnik, da mu otkrivanje spomenika Slobodan Miloševiću, bude glavni adut u predstojećoj političkoj borbi za mesto predsednika Srbije.
Čitam pre neki dana da su i ovi novi gradski oci odlučili da stanu na put problemu prekomerne buke, naročito u centralnoj gradskoj zoni, u krugu oko šetališta i obližnjih kafića.
Nije zgoreg podsetiti da se i prethodna vlast bavila ovom tematikom. Avaj. Još pre četiri godine je tadašnje gradsko rukovodstvo donelo odluku o merama zaštite od buke.
Izvršeno je zvučno zoniranje grada, određene i sankcije u vidu "udaranja po džepu" ("cene" se kreću u rasponu od 15.000 do pola miliona rsd).
Dok čitava Srbija ladno i bez ikakvog zazora rehabilituje Slobodana Miloševića, moje Vranje ćuti.
Baš me to čudi, jer u vreme njegovog pada, SPS, partija koju je on i stvorio i razgradio, imala je 10.000 članova, kao sada SNS, i zvali su nas Bordo, po boji opštinske zastave.
Gde su sada svi ti ljudi da prozbore koju o velikom Voždu, čoveku koji nam je pokazao put u svetlu budučnost, baš istu onu u koju nas, sledeći Miloševićeve principe, sada vodi Vučić lično?
Što preterujem?
Dok čitava Srbija ladno i bez ikakvog zazora rehabilituje Slobodana Miloševića, moje Vranje ćuti.
Baš me to čudi, jer je u vreme njegovog pada, SPS, partija koju je on i stvorio i razgradio, imala je 10.000 članova, kao sada SNS, i zvali su nas Bordo, po boji opštinske zastave.
Gde su sada svi ti ljudi da prozbore koju o velikom Voždu, čoveku koji nam je pokazao put u svetlu budučnost, baš istu onu u koju nas, sledeći Miloševićeve principe, sada vodi Vučić lično?
Nedavno sam na jednom portalu pročitala članak „Koncentracioni logor Veterinarske stanice- Vranje bez dežurnih veterinara“.
Većina će pomisliti da su mnogo veći problemi životi ljudi, dece, socijalni slučajevi. Koga je još briga za pse lutalice ili napuštene pse?
Nisu li to bića koja kao i mi imaju pravo na život?
Elem, u članku koji nikog normalnog ne može ostaviti ravnodušnim, piše da je azil u Davidovcu logor za pse.
Tamo, kako je navedeno, nema dežurnih veterinara, postoje samo kavezi za umiranje.
"Nebo se otvorilo, stadion je eksplodirao... " – legendarna je sentenca koju je izgovorio Milojko Pantić, doajen sportskog novinarstva.
Istina, Vranju se ovih dana smeši sunce, kiše nema ni na vidiku.
Međutim, osvrnemo li se na najnovija dešavanja oko "udaranja glazure" i "šminkanja" dragog nam (a boga mi, i skupog) šetališta, ne bi me čudilo da nas narednih dana zadesi prava provala oblaka. Veliko iznenađenje. Dobro su se setili...
Novi stari ministar Aleksandar Vulin, zbog crne uniforme i druženja sa vladikom Pahomijem, ovde poznatiji kao Betmen, ponovo je bio u akciji po Vranju.
Neki dan u sred kruga bolnice otvorio kafić li, pekaru li, prodavniicu li, šta li, ali otvorio.
Firma „Tradicija“, koja je izgleda genetski povezana sa rečenim Vulinom, sada na jednom od najfrekventnijih mesta u gradu ima malu prodavnicu peciva ispred koje ima čak četiri stola, suncobrane, sve po peesu.
Obaška što je ta nevelika prostorija od desetak kvadrata građena godinama...
I lepo, što da ne.
Dok je srpski premijer satima predstavljao ekspoze na nekoliko stotina strana, a građanstvo to pratilo na nacionalnoj televiziji, pojedini stanari u jednom od najneuređenijih gradskih naselja, “Ledenoj steni“, sekli su ogrevno drvo, naravno motornom testerom. I to je redovna pojava u ovom naselju svakog leta.
Tog tipa viđam u Vranju dva-tri puta nedeljno.
Uvek me, bez moje saglasnosti, „vodi“ u Miloševićevo „vreme smrti“, kada je „domaće izdajnike“ mrak mogao da proguta za čas posla kao kolateralnu štetu.
Svako viđanje podseća me na avgust 1998.
Ta, priča ide ovako: mom drugu su, za nekakav događaj, bile potrebne dve flaše viskija.
Odvezao sam ga do fri-šopa na graničnom prelazu Čukarka.
On je otišao u kupovinu, a kako nisam imao pasoš kod sebe, ostao sam na parkingu da ga čekam.
Tokom vikenda boravio sam u Banji kako bih ispratio 53. smotru najlepših devojaka krajnjeg juga Srbije u sklopu manifestacije „Dani karanfila“.
Bio je to moje prvo „Karanfilče“, nadam se ne i poslednje, ali...
Nisam mogao da se otmem utisku da je nešto ostalo nedorečeno, kao da je nešto falilo u organizaciji ovog hepeninga.
Nije bio kompletan ugođaj.
A, onda me je i sam predsednik Gradske opštine Vranjska Banja, gospodin Nebojša Bogdanović, govorom na finalnoj večeri izbora za laskavo priznanje, uverio u to.
