Odavno je rodna gruda nas u unutrašnjosti prozrela da smo glupi i naivni, da ćemo za nju i ako ne treba poginuti i nikada se ni za šta nećemo buniti, pa ovih dana samo zalalava šaku po našem plitkom provincijskom džepu ne bi li iskamčila još neku kopejkicu od građana koji pune lokalne budžete.
Na poslednjoj sednici Skupštine grada nisu usvojeni izveštaji javnih ustanova Grada Vranja za 2015. godinu.
Većina direktora je uoči sednice podnela pisane ostavke, pa su o radu ustanova koje su na „jaslama“ budžeta izveštaje podnosila ovlašćena lica.
Sve se dešavalo u popodnevnim satima, kada su odbornici vladajuće većine već bili umorni, i naravno glasali protiv.
Zaposleni kojima „znači“ ko će im biti direktor, pomno su pratili tok sednice.
Da ponovim (i malo dogradim) štivo o kome sam, na istom ovom mestu, pisao pre dve godine.
U ovom vremenu tranzicije znanje i pamet se ne uče i ne stiču - oni su u velikoj meri kupuju.
Neki „špricani“ tipovi koji nemaju meru ni u čemu i kojima u životu ništa nije sveto, sve civilizacijske vrednosti su bacili pod noge.
Sa evrima za koje su prodali praziluk, bostan, neku šikaru, tele ili dedinu zaostavštinu odlaze na trafike, u kafane, privatne berze i jazbine.
To su njihove škole, fakulteti i univerziteti.
U poslednje vreme nailazim i na neke pozitivne primere koji počinju da mi vraćaju veru u ljude.
Prosto poverujem da Srbija ima želju da načini odlučujući korak ka toleranciji i podršci ugroženim pojedincima ili grupama.
Ili, da se lati rešavanja nekog globalnog problema.
Moram priznati da sam bio pozitivno iznenađen kad sam čuo da se Vranje priključilo kampanji protiv trgovine ljudima.
Da ne ispadne da se osim nasilničkog ponašanja, pretnji, ucena, reketiranja, paljenja automobila i diskoteka baš ništa pozitivno ne dešava.
Čak ni oni koji su gajili nekakve nade da bi se stanje u zdravstvu moglo promeniti nabolje, kada je 2013. godine krenula podela ZC Vranje na Bolnicu i Dom zdravlja nisu mogli da pretpostave dokle će sve to da dođe samo jedan izborni ciklus kasnije.
Nije sigurno, ali u vranjskom zdravstvu trenutno ima četiri glavna i sijaset doglavnih direktora, tako da im se čak ni broj ne zna.
Najnovija vladavina zakona dogodila se imenovanjem naprednjaka Dragana Djošića, od strane Skupštine grada, za direktora DZ Vranje u osnivanju.
Krenem u sredu poslom iz redakcije ka našem čuvenom šetalištu.
Javili ovi iz Direkcije da je stvar konačno svršena, da posle istorijskog neimarenja dugog desetak meseci turaju sijalice i da će se aktiviranjem rasvete taj prostor zacakliti kao mali Pariz.
Još mi je neko telefonom javio da su sijalice popaljene u cik zore i da, valjda probe zarad, gore u po bela dana, pa rekoh ajde da vidim to čudo čovekove prirode.
Svakog jutra, u cik zore, na svakoj televiziji pojavi se po jedna „Nada Macura“ i izdeklamuje da ne izlazimo „bez preke potrebe“ od 11 do 17 sati.
A ako baš ne možemo da odložimo obaveze, da ponesemo flašicu sa vodom.
Ti saveti vremenom dosade, kao da i sami ne znamo šta nam je činiti.
Ali, ovih dana uveravam se da ima i nečeg besmislenijeg.
„Šta će nam diploma, kad je nema ni Toma“.
Ovaj lucidan natpis smislili su maturanti Prve osnovne škole u Valjevu i rešili da ga štampaju na maturskim majicama koje će im sutra biti draga uspomena.
E, vidite, taj ritual se nije dogodio.
Sprečila ga je direktorka škole, izvesna Mileva Mojić.
Žena je postupila po „pravilu službe“; zašto ni kriva, ni dužna da gubi posao kada je jednostavnije da otkaže maturu.
Verujem da se sećate jedne od kultnih scena domaće kinematografije kada Mita Pantić, u predinfarktnom stanju, za trinaest pogodaka u kladionici čeka „keca u Tuzli“ za neke velike pare, ondašnje milione.
Pre neki dan bili smo svedoci jednog od retkih primera da ne dobija „kuća“ baš svaki put.
I to baš ovde, u Vranju.
Jedan naš sugrađanin, ruke mu se pozlatile, pre neki dan uzeo kladionici 22.000 evrića. Dotični gospodin je zahvaljujući ovom tiketu verovatno povratio sve prethodno izgubljeno.
Bila je i treća po redu sednica skupštine grada otkako je SNS na vlasti, a kao da se ništa nije promenilo – do zla boga dosadno, neinventivno, skoro mučno za gledanje.
Skupštinska većina u tišini radi šta hoće, bez obzira da li je to dobro ili loše.
Gradonačelnik Milenković i njegov zamenik Andonov sede u prvom redu kao ukrasni fikusi, predsednik skupštine Tričković zeva, čak i ne pokušavajući da sakrije dosadu.
Jedino što prekida mrtvilo skupštine su aplauzi naprednjaka kad god neki njihov čovek izađe za govornicu.
