Коментар дана

U petak počinju novi, 36. po redu „Borini pozorišni dani“, pod ingenioznim naslovom „Još uvek odbrojavamo“.

Ko ga je smislio, mora da je verovao da se mi sećamo prošle godine, kada su takođe odbrojavali, pa sad samo nastavljaju.

Nije loše tvorce pustiti da odbrojavaju, u nedostatku pametnijeg posla, ali, treba se osvrnuti i na na opštu ocenu da su ovo najgori, najgore selektovani i i najgore organizovani „Borini dani“ u 36 godina  dugoj istoriji ove manifestacije.

Od predstava Vranjanci će moći da vide samo dve - šabačkog „Perikla“ i lokalnu „Ružu uvelu“.

SLIKA 1 (Miris uniforme): Nije Alek slučajno za svoju prvu odstupnicu u ovladavanju Srbaljima odabrao Niš.

To je jedini srpski grad iz koga je proteklih godina stizao glas da Srbi i nisu baš toliko glupi i da neće dovoliti da im Beograd uzme baš sve pare.

Alek zna da mora prvo njih da „dotera“, za primer.

Nije slučajno ni to što je za bazu za svoje pohode po Jugu sa članovima kabineta „okupirao“ kasarnu u Nišu.

Počeo je profesionalnu karijeru kao mlad novinar Tanjuga (valjda zato i ne gasi fantomsku agenciju) na ratištu.

Nacrtom Zakona o pravima deteta, o kojem će rasprava biti održana polovinom decembra, deca do deset godina starosti više neće smeti sama na ulicu.

Srednjoškolsko obrazovanje biće obavezno, a decu više niko neće smeti fizički da kažnjava.

Ove odredbe  propisala je Kancelarija zaštitnika prava građana.

Sve OK.

Ruku na srce, slažem se sa ovim nacrtom.

Ali, ono što se dešava dok se nacrt zakon ne dopuni je u najmanju ruku nedopustivo, barem kada je reč o „Vukovoj“ školi.

- Da se nosiš u tri lepe...

Kretenu, idiote... - rekao sam povišenim tonom i prekinuo telefonsku vezu jednom velikom vranjskom direktoru, pošto je zab’o nos tamo gde mu nije ni mesto, ni vreme.

U nedostatku bensedina, setio se novinara.

Bilo je to u nedelju veče, kada smo iz okruga ispratili premijera Vučića.

Napravio nešto što ne znam kako se zove: skandal, remek delo, ili nešto između.

Ali, znam da mi se to dogodilo PRVI PUT u novinarskoj karijeri.

Pošto mi je, posle razgovora spala temperatura, prizvao sam sebe i napisao ove redove.

Više me ne iznenađuje narav našeg naroda.

A, govoreći o karakteru Vranjanaca, ovog puta bih se fokusirao samo na prodavce, kao posebnu sortu ljudi.

Umeju oni posebno da stanu na žulj kupcima, bez obzira što im od mušterija zavisi egzistencija.

Zdrav razum nalaže da bi ti prodavci trebalo da budu ljubazni i da ne lažu svoje kupce. I, nisu to one laži koje nemaju težinu i kojima se svako od nas služi na dnevnoj bazi zarad opšteg dobra i mira u kući.

Ne.

To su trikovi koje oni koriste svakodnevno, te kupac, i ne osvestivši se, umesto kusura dobije žvaku.

Pre godinu i po dana napisala sam tekst „Ti-To“, nakon čega sam dobijala čestitke.

Ništa tu nije bilo za čestitanje.

Osetila sam potrebu da pišem o onome što sam doživela, videla, učestvovala.

Sećam se odlično dana kada je preminuo Drug Ti-To.

I znam da smo svi plakali, a da gotovo niko iz generacije nije znao zašto.

Bili smo u holu novoizgrađene škole i stajali dva po dva u redu.

Neko je valjda došapnuo da treba da se plače i plakali smo.

Pisali smo i dnevnike o svemu što je objavljivano na televiziji Beograd.

Gospodine načelniče, prihvatam da sa vama komuniciram na neuobičajen, ali priznaćete, na sasvim prikladan i praktičan način.

U ovoj prijavi, upoznaću vas i javnost sa dva slučaja.

PRVI: u četvrtak, 29. septembra u 12.47 časova, na raskrsnici kod Direkcije, bahati vozač ulazi narandžastim vozilom švajcarskih registarskih oznaka u glavnu ulicu.

„Prošeta“ frajer tom zabranjenom zonom svojim četvorotočkašem do raskrsnice sa Ulicom Kneza Miloša.

Tu je teatralno zaustavio vozilo da malo polafi sa drugarem.

Naše društvo se razboli, dobije temperaturu, mi mu damo injekciju protiv temperature.

I svaki put ista priča.

Lečimo posledicu, a ne uzrok.

Evo još jednog eklatantnog primera neobraćanja pažnje na suštinu, suštinu što nas koči.

Kao što smo pre nekoliko meseci pisali u štampanom izdanju Vranjskih, i najavili kao potencijalnu mogućnost, ponovo je aktuelizovana priča o vraćanju školskih uniformi.

Direktorka vranjske Gimnazije obavestila je javnost da će se razmatrati da od Nove godine đaci i nastavnici ove škole moraju da se pridržavaju dres-koda.

Sećate se kada se pre nekoliko godina povelo kolce na petlji kod Motela Vranje po završetku postavljanja toliko dugo čekane rasvete -petnaestak bandera sa žutim sijalicama.

U tom trenutku, to je bio jedan od ulaza u Vranje (Vranje-sever), a postojao je i onaj drugi kod Palestine (Vranje-jug). 

Oba slabo uređena, ali u funkciji.

Koliko je sad ova petlja u funkciji i koliko je prometna?

A, nekad smo tamo na nadvožnjaku stajali i gledali koji automobili prolaze i koji će motor da projuri pored našeg grada prema Grčkoj.

Ovih dana Vranje je ostalo bez projektovanih 30 miliona dinara godišnje (ako je samo toliko), i to odlukom Vlade Srbije pretočenom u zakon.

Začudo, umesto da čupaju kosu, u lokalnoj samoupravi su zadovoljni ovakvim rešenjem.

Gradonačelnik Milenković još pre izvesnog vremena ocenio je da se radi o reformskom potezu Vlade, da nam otme naše pare, a sad mu se prodružio i drug Andonov, srećan što su nam skinuli samo 30, a mogli su 100, pa i 200 miliona da su hteli.

I sad, staro pitanje ište novi odgovor - čije su zaista naše pare?