Коментар дана

„Jesen, u koži dolazi mi jesen, jesen, u krznu dolazi mi jesen.

Mislim na voće i mislim na nju, mislim na žuto, na hranu i buđu.

Vidi, da nije možda stigla jesen, traži i naći ćeš u sebi truo hrast.

Gore u nama je bujica reči, dole u nama je jesenji strah.“

Ovo je tekst pesme „Jesen“, benda Katarina Druga.

Milan Mladenović, ikona rok i pop muzike, išao je kao i mnoge značajne ličnosti iz sveta muzike i glume ispred vremena, imajući u vidu da je pesma nastala osamdesetih godina prošlog veka.

„Gore u nama je bujica reči, dole u nama je strah“.

Neviđen skandal u Vranju!

Ne, ipak je to i više i gore od skandala!

U sred bela dana, na otvorenoj sceni, na javnom mestu, pred očima nekoliko stotina šokiranih učenika i isto toliko frapiranih prolaznika.

Ponedeljak, ovaj poslednji.

Osnovna škola Radoje Domanović u Vranju, 13.30 časova.

Tu, na ulazu u dvorište škole, kao u košnici: jedni učenici dolaze, drugi odlaze.

E, baš tu, na onu žutu ogradu, koja trotoar deli od ulice, jedan manijak (kome lepše pristaje naziv retardirani um), naslonio devojčicu iz te škole i ljubi je.

Pre mesec dana sastao se Socijalno-ekonomski savet i na svojoj sednici odredio povećanje minimalne cene rada na 130 dinara po satu, što je u ukupnom iznosu oko 1.500 din mesečno.

Trebalo je dosta vremena da se sastane i donese ovu odluku, jer su se odavno nakupili razlozi: porast cena na malo, težak ekonomski položaj radnika, ili pak inflacija koja nikad ne miruje.

Ona je kao temperatura u telu  bolesnika, raste a ne znate uzrok (što je jedna od 100 i više definicija inflacije).

Stiže mi neki dan dojava.

Iz jednog mestašceta u okolini Vranja.

Vele dojavljivači, direktor osnovne škole u tom malom mistu šampion je u zapošljavanju članova uže i šire familije, rođaka, prijatelja, kumova i svih koji su mu prirasli srcu.

Malo mu je bilo što je svojevremeno zaposlio sebe, pa napredovao u službi, dogurao do direktorske fotelje i dobio veću platu, nego je „izvadio spisak“ i krenuo da rešava egzistencijalne probleme svojih intimusa.

Od prošlog četvrtka do danas, da bi običan svet izbegao da bude „bombardovan“ svakojakim informacijama i pričama koje možemo svrstati u psihološke i sociološke, morao bi da mir pronađe na primer u prirodi ili negde gde nema televizije.

Ali, nažalost, sve do juče je bilo, što bi rekli prognostičari, hladno za ovo doba godine.

Kakav je to bio sekretar Komiteta?

U toj varoši se i danas novija istorija pamti i propoveda na vreme pre i posle njega.

U onoj nam Jugoslaviji retki su bili borci samoupravnog socijalizma koji su državu, partiju, samoupravljanje, sistem, društvene odnose shvatali kao on .

Bio je Bog koji je hodao nogama; duh koji je „stanovao“ gde god su četiri zida bila zajedno.

Svi su mu podnosili račune, direktori su ga citirali više nego Marksa i Lenjina, a kada bi on nekoga pozvao na ribanje, taj je brže-bolje išao kući da obuče troje gaća - za svaki slučaj.

Bezobrazluk.

Bahatost.

Osionost.

Nemoć nadležnih institucija u borbi protiv samovolje pojedinaca u ovom gradu.

Nemoć države i preuzimanje poluga države od strane pojedinaca.

Zvuči poznato?!

Naravno.

Najnoviji slučaj.

U nedelju ujutru, negde oko pola osam, bude me zvuci udaranja tupog predmeta o tvrdu podlogu (nalik zvucima udaranja čekića).

Zatim, stiže burgijanje.

U serijama.

To iživljavanje nad građanima koji žive u centru grada trajalo je bezmalo dva sata, a nastavilo se nakon kraće pauze.

Doktore šta se to događa sa mnom, osjećam se čudno?  

Imam 54 godine i bjednu diplomu, uznemiruju me noćne polucije i boli me glava, nekakav sam novinar, borim se za neka prava, onanija mi je redovna, mjesečna plata mizerna, što da radim bez akcije čitavi dan?

Moje društvo za šankom ordinira od 19 do 22, ono niti eksa niti galami, zuri u prazno i truli...

Šljakeri pišaju u pelene, pederi se ljube na ulicama, pravi se zimnica kao da je zadnja....

Ja sada idem iz ovih stopa da se bacim ravno u Moravu, jer više nemam nade...

Priznaćete da ste se već nebrojeno puta susreli sa situacijom da se direktori javnih i državnih preduzeća, organa i institucija, zbog sujete i nenadano stečene moći koju nisu kadri da suzbiju, ponašaju kao da su fotelju u kojoj sede doneli „od doma“.

Takvi zgradu u kojoj stoluju doživljavaju kao svoju imperiju i misle kako mogu da čine šta im se prohte bez posledica, ne obazirući se mnogo na zakone i pravila ponašanja.

Pa, ni na štetu koju mogu da takvim ponašanjem prouzrokuju.

Iako je  većini naših sugrađana omogućeno da putem interneta izmire dugovanja za potrošenu električnu energiju, vodu, smeđe, boks-pakete i tome slično, sudeći po redovima u bankama i pošti čini se da smo sigurniji kada dobijemo račun i uredno ga smestimo u fasciklu.

Kada treba da budemo isplaćeni, stojimo u redu ispred šaltera, zaobilazeći bankomat.

Stiče se utisak da  pojedine upravo to stajanje i čekanje čini srećnim.

Pre neki dan sam  tako stajala u pošti više od pola sata.

Vrata zatvorena, ljudi obučeni kao da je zima, preznojeni i zajapureni.