Vukašin Obradović

Ulazim, pre mesec, dva dana u „Moravče“ i,  dok pogledom tražim prijatelje, primećujem krajičkom oka kako korpulenta, naočita osoba skače sa stolice k'o oparen. Ubrzanim koracima kreće ka meni i, dok sam se snašao, nađoh se u zagrljaju Gorana Petrovića, u užem krugu poznatog kao Musa. Izljubismo se  k’o rod rođeni, Petrović  me pozva za svoj sto, ljubazno odbih, ali čim sam se rasvestio od ovog iznenadnog izliva ljubavi, bi mi jasno o čemu se radi. Musa on the road again. Ne pridajem sebi bog zna kakav značaj ali, iskustvo me uči da, retko ko, bez nekog praktičnog...

U kafić ulaze dvojica momaka.  Jedan onizak, kratko ošišan, sav u preterano izraženim bicepsima i tricepsima, drugi visok ali bez nekih primetnih osobenosti koje bi izazivale pažnju okoline. Pratnja, na diskretan znak, seda za susedni sto, a mišićavi mu teatralno dodaje torbicu, poznatiju kao „pederuša“. Pri samom rukovanju, snažnim stiskom mi šalje dodatnu poruku. „Ja sam Bota“. Fiksira me pogledom, ali na taj ritual sam već navikao, tako da pokušavam da uzvratim istom merom. Predstavljam se. „Znam sve o tebi“, prekida me Bota. „Kako ti je ćerka? U Beogradu je, a“,...

U Beogradu se, prethodna dva dana, održavala tradicionalna manifestacija „Dani Vranja“.  Po fotografijama bi se reklo da je bilo veselo. Trubači, dert, Vranjanci - naturalizovani Beograđani ,vranjski, hm, krem, iće, piće. Vidim i da je,  kako to običaji nalažu, i gradonačelnik Slobodana Milenković zaveo kolo. Da li je vežbao po kući ili je je već ranije edukovan za plesne „Pembe“ korake, ne znam, ali nije nas, kažu, obrukao. I neka su se ljudi proveselili. „Dani Vranja“ su retka, ako ne i jedina prilika, da se u prestonici, na jednom mestu, okupe Uspešni lekari,...

Saša Janković je bio u Vranju. Bio i otišao, a sve govori, da parafraziram Gojka Sisu: najebaćemo, svi ćemo da najebemo.  Vranjanci, prusustvom u onolikom broju i rekacijama, nisu  iznedili samo sami sebe, goste iz Beograda, ostatak Srbije, već i one koji su do juče gromoglasno poručivali premijeru „Vranje je za Vučića“. „Onoliki broj“ je, po procenama, izmeću 500 i 1.500. ljudi. Za neupućene u lokalne prilike i  višestranačku  istoriju našeg grada, ovakva ocena može zazvučati preteranom i navijačkom. Ne bih da se ubećujem sa onima koji se potcenjivački ...

U  Vranju nikada nije bilo velike misterije kad su  u pitanju izbori. Rajinski mentalitet ili nekakva južnosrbijanska  pragmatična matrica, šta god  da je u pitanju, mi, ovdašnji, imamo vrlo jednostavnu logiku. Glasamo, po pravilu, za vlast i tu nema iznenađenja. Ne vidim razloga da će i ovog puta biti drugačije. Mnogo je interesantnije, baš zbog toga,  ko će biti gubitnik na ovim izborima. Pri tome, ne mislim na predsedničke kandidate jer Vranjanci, za razliku od ostatka država, iako nisu formalno raspisani, glasaće i na nekoj vrsti ponovljenih lokalnih izbora...

Cinici bi rekli da Igor Andonov boluje od klasične političke bipolarnosti.  Oni, naklonjeni aktuelnom zameniku gradonačelnika, smatraju da je reč o jednom od retkih ovdašnjih političara koji ne odstupa od svojih principa. Argumenata i za jednu i za drugu tvrdnju, svakako, ima. Otporaš u vreme studentskih protesta,  za svoj prvi politički angažman  izabrao je Demokratsku stranku. Usledila je munjevita karijera i u stranci i lokalnoj vlasti. U vreme koalicije sa SPS obavljao je funkciju zamenika Miroljuba Stojčića. Iz tog perioda, pored niza pozitivnih stvari, oponenti...

U istoriji ovih novina, postoji nekoliko konstanti u odnosima sa lokalnim vlastima. Na samom vrhu je pravilo da svaka vladajuća garnitura, ili bar moćni pojedinci, u jednom trenutku, pomisli da je rešenje za sve njihove probleme gašenje Vranjskih. To što takvi pokušaji do sada, za ove 22 godine, nikada nisu dali željene rezultate, nije sprečavalo gotovo nijednu vlast, pre i posle 2.000. godine, da u jednom trenutku počnu da  vežbaju mišiće na Vranjskim. Proces se odvija fazno. Po pravilu, dok ne zasednu u fotelje, odnosi su više nego korektni. Mi smo se uvek trudili da novine...