Vukašin Obradović

Kad bi došao neki stranac i, kojim slučajem, pitao u šta u Vranju da uloži novac, toplo bih mu preporučio dve, sigurne investicije: groblje i zatvor. I to u Slobodnoj zoni. Zašto groblje? Na Šaprancu više nema mesta, Bunuševac  em daleko em i tamo ima još malo slobodnog prostora. Osim toga, nije baš sigurno da će u nastupajućem investicionom ciklusu rađati bebe, čime se bavimo i u ovom broju, ali da ćemo da mremo, i to intenzivno, tu nema dileme. Od starosti, muke ili gladi, svejedno, jer biznis je biznis. A, ako ova prva dva faktora zakažu, uvek možemo da računamo na nesebičan...

U subotu, ono što mi. novinari, zovemo ranom zorom, zove me kolega. „E, svaka čast! Ma, znao sam da ste vi Vranjanci pravi Evropljani, a ne ovi Beograđani, foliranti!“ Ja, još mamuran od inaugara(n)cije, 22. dana od kako „troglava hidra“ neuspešno kidiše na našeg Predsednika, ne shvatam o čemu se radi. Šta li smo sad zgrešili, pitam se, dok besomučno pretražujem  Tviter. I ima šta da vidim! „Gradski odbor Srpske Napredne Stranke u Vranju organizovaće besplatan prevoz za Beograd u subotu 24. juna, radi prisustvovanja „Paradi ponosa“. Pozovamo sve članove, simpatizere i...

Moj dobar prijatelj, Vranjanac, znate ga, onaj što je preležao sidu, obožava Beograd. Najobožava prestonicu kad on ne plaća, što je uglavnom slučaj, i tada se ide na fensi mesta. Tako smo i završili u jednom od onih  in kafića – restorana na Senjaku. Lepa bašta, zgodan, pretežno ženski svet, usluga na nivou. Naš domaćin široke ruke. Hladno predjelo, čorbica, biftek, sve po redu. Mi se razbaškarili, uživamo u ambijentu ali, koji tren pre nego što će stići sladoled, odjednom nasta tarapana. Za nekoliko minuta, bukvalno, na desetak metara od nas, stvori se prazan prostor sa stolom u...

Već smo krenuli ka izlazu kad nam je prišao poznanik koga godinama nisam video. U međuvremenu je otvorio kafić u kome smo upravo, Saša Janković, tada „samo“ zaštitnik građana, i ja, popili kafu. Razmenili smo nekoliko prigodnih rečenica, gde si, šta si, pozdravili se i krenuli svako na svoju stranu. Dok sam koračao lagano ka NUNS-u, u glavi mi se vrtela Sašina rečenica od pre nekoliko trenutaka: „Reci tvom prijatelju da ako neko dođe kod njega, neka prihvati šta god da mu traže. Samo ga zamoli da ti javi ako se tako nešto desi.“ Bio sam, priznajem, zabrinut. Iako je Saša, u tom...

Nisam siguran zašto ovo pišem ali, što bi rekao Lane Gutović, ne može da škodi. A, sve što ne škodi, može i da koristi. Seća li se iko legendarnog direktora „Jedinstva“ Dragana Stojanovića, u užim krugovima, poznatijeg po nadimku Menta? Sumnjam, jer i ja sam ga izgubio iz vidokruga.  Nije ga bilo godinama. U jednom momentu, ispario je poput duha, Pričalo se da živi u Crnoj Gori, ali gotovo niko nije znao detalje sem nekih bizarnosti kakve i priliče dokonoj vranjskoj čaršiji. Baš zato sam se baš iznenadio kad, pre neki dan,  on je, nije, ma on je, ugledam Mentu  u...

Bilo je jezivo hladno decembarsko popodne. Nikotinskim zavisnicima, kakvi smo, očigledno, koleginica i ja, ni pozamašan minus  nije ni malo smetao, da posle, boga mi, podužeg intervjua, na stepeništu zgrade, u Ulici Vojvode Stepe, u kojoj je, u to vreme, bio smešten Fokus radio, za desetak minuta, palimo cigaretu za cigaretom, i u neobaveznom razgovoru, kurtoazno sumiramo utiske. Bio sam iznenađen pozivom. Znao sam da Fokus, iako pre toga gotovo da nikad i nisam slušao ovu radio stanicu, spada u novinarsko - politički hard core. Nije mi bilo najjasnije otkud im ideja da u goste pozovu...

Te večeri su naprednjaci raspravljali o važnim temama. I, kako to već biva, je li, pošto nije baš sve ni za stranačku javnost, mala, mala grupa stranačkih funkcionera, svratila je do obližnje kafane. U sali, kada su ušli, nije bilo gostiju. Daklem, idealna situacija da se, u užem krugu, na miru rezimira aktuelna gradsko – politička – stranačka situacija. Još se nije popilo ni prvo piće, ulazi nekoliko vranjskih „žestokih momaka“, veselo raspoloženih. Sedaju nedaleko i iz nekog razloga počinju tihe, a potom sve glasnije provokacije na račun jednog od viđenijih naprednjaka. Biva u...

Opšte je mišljenje da je vranjski gradonačelnik fin, pristojan, korektan čovek. Iako su cinici postavljali pitanje – ako je to tačno, šta onda radi u SNS – teško da može da se  ospori pozitivan generalni dojam o Slobodanu Milenkoviću. Uostalom, kada su ga naprednjaci kandidovali, upravo su na umu imali njegove nesporne kvalitete: mlad, neukaljan aferama, poštovan kao lekar. I uz to Vranjanac. Ko god da je u SNS-u odlučivao o Milenkoviću kao jednom od zaštitnih likova naprednjaka u predizbornoj kampanji, očigledno da je sve to imao na umu. Istinitosti radi, sadašnji gradonačelnik...

Prošle nedelje, sasvim nezasluženo, jedna važna vest,  posebno za nas južnjake, gotovo da nije ni zabeležena. Tek tu i tamo, objavljeno je  da je Njegova ekselencija Kajl Skot, američki ambasador u Beogradu, razgovarao sa Ivicom Tončevim, državnim sekretarom u Ministarstvu inostranih poslova. Iako zlobnici pričaju da je Ivica, pre sastanka sa Skotom, tražio da mu se objasni u čemu je razlika između Južne i Severne Koreje, a da je razgovor završen tradicionlnom Ivičinom rečenicom: „će ga rešimo“ - bio je to  (za sada) vrhunac, karijere kontroverznog  momka iz Božice,...

Dragan Tomić, da li ste možda primetili, dve godine nije kročio u Vranje. Koji Dragan Tomić? Pa, onaj kome smo hteli, svojevremeno, za života da podignemo spomenik. Tepali smo mu Predsednik, ne sećate se? Nema veze. Za sledeći Dan grada predložiću tog Dragana Tomića za najviše priznanje. Žao mi je što to nisam uradio ove godine, ali očekivao sam takav gest od nekog iz bulumente njegovih dojučerašnjih idolopoklonika. Tipovao sam na Zorana Veličkovića Zuju, Sinišu Mitića ili Gradimira Jovanovića. Oni su, nekako, po mom subjektivnom osećaju, najvoleli Tomića, mada konkurencija...