Radoman Irić

U Trgovištu je 2012. godine rođeno 12 beba. U celoj opštini – da ne bude zabune. Dakle, prosečno je, u toj ne maloj opštini, zaplakala samo jedna beba mesečno. Prošle godine, vidi čuda, za godinu dana, rođene su 42 bebe. Ove godine, do početka novembra čak 54. Do kraja decembra, prognoza je, biće ih oko 60. Dakle, tačno pet puta više nego pre četiri godine! U ovom slučaju nisu u pitanju bile - rode. Njih je u Trgovištu bilo kao i svake godine. Nisu bile u pitanju ni „fore i fazoni“. Ni struje u Trgovištu prošle i ove godine nije nestajalo više nego pre četiri...

Miroljub Stojčić, bivši gradonačelnik Vranja, postavio mi je loptu na penal, tako da prosto nemam srca, a da ne šutiram svom snagom na „gol“. Uostalom, ko zna hoće li mi se takva prilika uskoro pružiti. „Stanković (Negovan Stanković p.a), kao državni sekretar, ništa nije uradio za Vranje“, izjavio je za prošli broj „Vranjskih“ Miroljub Stojčić. No, ovom izjavom, bivši gradonačelnik Vranja, otkriva nam toplu vodu. Kamo lepe sreće da je u pravu. Jer, Stojčić dobro zna da Stanković za Vranje i jug Srbije skoro da ništa nije uradio za svojih 56 godina. No, bilo kako bilo, došlo...

„Da li si služio Vojsku? Prijavi se za dobrovoljno služenje vojnog roka“. Tako država Srbija, u programu Javnog servisa, poziva mlade, da se dobrovoljno priključe Vojsci Srbije. Kakvu poruku ovim pozivom šaljemo svojim građanima, kakvu međunarodnoj javnosti, a posebno stranim donatorima? Da li je Srbija zaista rešila sve svoje vitalne državne probleme, pa joj je ostalo samo još - vojno jačanje? Da li ovim pozivom i planovima o jačanju vojnog faktora, Srbija jača ili slabi svoju lidersku poziciju na Balkanu i regionu? Napokon, koliko će poreske obveznike da košta još nekoliko...

- Boj se ovna, boj se govna, a kada ću živjeti - zapisao je davno Meša Selimović. Po mojoj slobodnoj proceni, barem 95 odsto žitelja Vranja, između ovna i govna, odabrali su da budu baždareni: da budu podanici i da trpe vlast. Evo samo tri minijature za istorijsku čitanku. UTISAK PRVI: Na Dedinju, u Tolstojevoj 33, u bračnom krevetu Milošević-Marković, novembra 1996. godine pala je odluka da se u trideset gradova u Srbiji lažiraju lokalni izbori. Istog trenutka demokratska Srbija se digla. U Beogradu, na Terazijama, svake večeri u vreme drugog Dnevnika RTS radile su pištaljke,...

- Da se nosiš u tri lepe... Kretenu, idiote... - rekao sam povišenim tonom i prekinuo telefonsku vezu jednom velikom vranjskom direktoru, pošto je zab’o nos tamo gde mu nije ni mesto, ni vreme. U nedostatku bensedina, setio se novinara. Bilo je to u nedelju veče, kada smo iz okruga ispratili premijera Vučića. Napravio nešto što ne znam kako se zove: skandal, remek delo, ili nešto između. Ali, znam da mi se to dogodilo PRVI PUT u novinarskoj karijeri. Pošto mi je, posle razgovora spala temperatura, prizvao sam sebe i napisao ove redove. Kako se „prvi put“ uvek događa sam...

Gospodine načelniče, prihvatam da sa vama komuniciram na neuobičajen, ali priznaćete, na sasvim prikladan i praktičan način. U ovoj prijavi, upoznaću vas i javnost sa dva slučaja. PRVI: u četvrtak, 29. septembra u 12.47 časova, na raskrsnici kod Direkcije, bahati vozač ulazi narandžastim vozilom švajcarskih registarskih oznaka u glavnu ulicu. „Prošeta“ frajer tom zabranjenom zonom svojim četvorotočkašem do raskrsnice sa Ulicom Kneza Miloša. Tu je teatralno zaustavio vozilo da malo polafi sa drugarem. U protivnom, sve je propalo, ako tu količinu samovolje neko ne vidi. „Želja...

Neviđen skandal u Vranju! Ne, ipak je to i više i gore od skandala! U sred bela dana, na otvorenoj sceni, na javnom mestu, pred očima nekoliko stotina šokiranih učenika i isto toliko frapiranih prolaznika. Ponedeljak, ovaj poslednji. Osnovna škola Radoje Domanović u Vranju, 13.30 časova. Tu, na ulazu u dvorište škole, kao u košnici: jedni učenici dolaze, drugi odlaze. E, baš tu, na onu žutu ogradu, koja trotoar deli od ulice, jedan manijak (kome lepše pristaje naziv retardirani um), naslonio devojčicu iz te škole i ljubi je. Tako silno i tako strasno da to prevazilazi...

Kakav je to bio sekretar Komiteta? U toj varoši se i danas novija istorija pamti i propoveda na vreme pre i posle njega. U onoj nam Jugoslaviji retki su bili borci samoupravnog socijalizma koji su državu, partiju, samoupravljanje, sistem, društvene odnose shvatali kao on . Bio je Bog koji je hodao nogama; duh koji je „stanovao“ gde god su četiri zida bila zajedno. Svi su mu podnosili račune, direktori su ga citirali više nego Marksa i Lenjina, a kada bi on nekoga pozvao na ribanje, taj je brže-bolje išao kući da obuče troje gaća - za svaki slučaj. Da je kojim slučajem, sredinom...

One tamo srede dobio sam pozivnicu: - Poštovani, pozivam Vas da u petak, 16.9.2016. prisustvujete svečanoj sednici HK PK Jumko... povodom 56. godišnjice rada i postojanja kompanije. Jumko, rođendan, 16. septembar... Nisam se iznenadio, al’ sam se  zabrinuo: od kada postoje, Jumko, Simpo, svi ti rođendani su nekako „padali“ baš na one komunističke i druge praznike. Niko, ništa i nikada nije slavio u septembru. Protarakah po mom bunjištu, ali ne biva ni jedan datum osim 7. septembra, dana oslobođenja grada. Pošteno, jedva sam čekao poslednji petak, početak „rođendana“, a...

Katastrofa: pre desetak dana moj prijatelj reši da sa suprugom provede vikend na Vlasini. Pozove telefonom, rezerviše sobu, pa se u petak, posle završenog radnog dana zaputi na Vlasinu. Kada su stigli gore, posle sat i po vožnje, poželeli su da na terasi objekta, u društvu sa čistim vlasinskim vazduhom i prijatnim septembarskim suncem, popiju kafu. Ne znajući da naši konobari uvek imaju preča posla, čekali su dobrih petnaest minuta da poruče kafu i kiselu vodu. U međuvremenu, moj prijatelj je, čekanje na kafu, pokušao da prekrati zabavom na internetu. No, ne biva: nema pristupa...