20.09.2017

Vulin i Vukašin

Gase se „Vranjske“, stojte galije carske.

Takve se neke asocijacije rađaju na vest da "Vranjske", posle 23 godine neprekidnog izlaženja i 1.069 brojeva, prestaju da izlaze.

Preturile su preko glave (i zaglavlja) sankcije, izolaciju, crveno-crnu koaliciju, bombardovanje, ali Vučićevu vlast nisu mogle.

Mira Marković je mila majka za njenog pulena Vulina.

Firme umiru. To nije ništa novo ni neobično. Iz raznih razloga, koji bi se mogli svesti na jedan – nesposobnost da se prilagode stalnim promenama u spoljnom, a bogami i u unutrašnjem, njihovom, svetu.
 
Ali, u slučaju "Vranjskih", to nije bio slučaj.

Jeste, Srbija je malo i siromašno tržište, građani teškom mukom uspevaju da odvoje neku crkavicu za novine, privreda je slaba da plati bilo kakav oglas.

Ali, znao je s tim da se izbori Vukašin Obradović, vlasnik, direktor i glavni urednik "Vranjskih", kao što je uspevao u protekle gotovo dve i po decenije.

Lako je biti opozicionar, pa i novinar, u Beogradu. Tu su i ambasade i razni fridom hausi, tu dolaze visoki gosti iz belog sveta, strani izveštači…
 
U provinciju, međutim, slabo ko od njih zalazi. Pa i svakojake “sise” i “slavine” skoncentrisane su u Beogradu, tako da se može ne samo o(p)stati u životu nego i pristojno živeti.

Izdavati novine u nekom “što južnije to tužnije” gradu može samo lud čovek. To jest, zadrti novinar, okoreli profesionalac. Takav je Vukašin; takvi su i svi koji su s njim radili.

Takav kakav je bio je trn u oku vlasti. I pošto su se sva druga sredstva pokazala nedelotvornim – svi pritisci, pretnje i zastrašivanja – posegnuli su za poslednjim oružjem. Poreskom policijom.

Koja je dobila jedan jedini zadatak – kad jednom izađe iz "Vranjskih", da utuli svetlo i zaključa vrata za sobom.

Tako je ugašen možda poslednji svetionik na jugu Srbije.

Uplesti Aleksandra Vulina u ovu priču o "Vranjskim" znači na neki način oskrnaviti je. Ali sam se, kao što smo videli, upleo, a i nekad čovek ne može da bira.

Ovih dana je, naime, takođe objavljeno da je tužilaštvo odbacilo krivičnu prijavu protiv Vulina.

Krivična prijava je podneta nakon što je Agencija za borbu protiv korupcije utvrdila da sadašnji ministar vojske (a pre pet godina, kada je slučaj začet, šef kancelarije za KiM) ne može da dokumentuje odakle mu 200.000 evra kojima je platio jedan stan u Beogradu.

Prosto, po zakonu, i u Srbiji, kao i u svim civilizovanim zemljama, građani treba da objasne i pokažu/dokažu odakle im novac ili imovina kojom raspolažu.

Vulin praktično nije imao nikakve dokaze. Sve što je podnosio bile su zapravo neke vrste falsifikata.

Što je već samo po sebi trebalo da bude alarm za policiju, tj. razlog da se i ona uključi u ovaj slučaj i ispita o čemu je reč.
 
Ali, do toga nije došlo. Policija je bila nema, tužilaštvo gluvo, sudstvo slepo.

U Srbiji očigledno postoje dva režima: jedan koji važi za građanina Vukašina i drugi koji važi za ministra Vulina.

Jedan za (obične) ljude, drugi za vlast.

Cena koju, pojedinačno i kolektivno, za to plaćamo već je previsoka.

ZutoCvece