11.06.2017

Jedan običan špijunski dan

Već smo krenuli ka izlazu kad nam je prišao poznanik koga godinama nisam video. U međuvremenu je otvorio kafić u kome smo upravo, Saša Janković, tada „samo“ zaštitnik građana, i ja, popili kafu.

Razmenili smo nekoliko prigodnih rečenica, gde si, šta si, pozdravili se i krenuli svako na svoju stranu.

Dok sam koračao lagano ka NUNS-u, u glavi mi se vrtela Sašina rečenica od pre nekoliko trenutaka:

„Reci tvom prijatelju da ako neko dođe kod njega, neka prihvati šta god da mu traže. Samo ga zamoli da ti javi ako se tako nešto desi.“

Bio sam, priznajem, zabrinut. Iako je Saša, u tom trenutku, bio svakodnevno pod unakrsnom vatrom tabloida, pre svega, iz sopstvenog iskustva, znao sam da za mentalno zdravlje nema veće opasnosti od toga da stalno misliš kako te neko prisluškuje, prati.

Onespokojavala me pomisao da je Janković upravo upao u tu zamku.

Pod naletom svakodnevnog ludila, ove Sašine rečenice sam se setio tek posle mesec dana. Janković  je pripremao prezentaciju godišnjeg izveštaja i dogovorili smo se da porazgovaramo, uz kafu, o delu koji se odnosi na medije.

Gde? U istom onom kafiću gde smo sedeli prošli put. OK.

Došao sam nešto ranije i dok sam čekao Sašu, seo sam sa mojim prijateljem, vlasnikom kafića. Malo smo prošarali po prošlosti, a onda mi je kroz glavu prošla ona Jankovićeva rečenica. Premišljao sam se malo, pribojavaću se reakcije, a onda ipak odlučio da prenesem poruku.

 „Bili su odmah sutradan. Tražili su snimak. Rekao sam im  da kamere ne rade, da su tu samo radi dekora. Otišli su bez reči“.

Tu, ipak, nije kraj ovoj priči.

Onog dana, kada samo Saša i ja, prvi put bili tu, u kafiću je sedela i moja koleginica, poznatija kao „novinarka u civilu“.

„Nisi je primetio? Ja sam i došao u kafić zbog nje. Tražila je od konobara da kriomice uslika vas dvojicu. Mali se uspaničio, nije znao šta da radi i pozvao me da to rešim“, prepričavao mi je prijatelj, sada već sa nelagodom, ovaj ladlamovski zaplet.

Od tog dana, kada me neko upita da li sam gledao „Balkanskog špijuna“, odgovaram:

„Šta gledao...“.

Komentari

Odavno se zna da svaka ulica ima bar jednog (negde više) tzv. tastera, koji skupljaju informacije za policiju. Interesantna je širina njihovog interesovanja: od toga da li je neko kupio novi auto, koliko je koštao i sl, do toga ko se s kim zabavlja, iz kog je mesta (npr. moja) devojka, koliko kvadrata ima kuća njenih roditelja... Ipak, zabavno je nagovestiti im kako nešto znate, ali da ne možete da im kažete. Jednog mog školskog druga sam tako naterao da se rasplače :)

Nista nas ne moze iznenaditi.

Da ne vredite, ne bi se baktali oko Vas.
Shvatite to kao priznanje.

Uf, uf, uf..Jaki stihovi

Zasto na ulazu u Vranje pise " DOBRODOSLI U VRANJE " kad te pipred transparenta prikriveno ceka policija , da ti kaze prekoracio si brzinu , a ne znam kako je to moguce po ulici koja ima rupetine i jedva moze da se vozi ...
predlazem gradskim i policijskim i drugim vlastima da izbrisu dobrodoslicu i ne skrecu paznju vozacima od prikrivene policije , dodjemu kao na filmu o udbasima ...

ZutoCvece