08.06.2017

Menta i mentoli

Nisam siguran zašto ovo pišem ali, što bi rekao Lane Gutović, ne može da škodi.

A, sve što ne škodi, može i da koristi.

Seća li se iko legendarnog direktora „Jedinstva“ Dragana Stojanovića, u užim krugovima, poznatijeg po nadimku Menta?

Sumnjam, jer i ja sam ga izgubio iz vidokruga.  Nije ga bilo godinama. U jednom momentu, ispario je poput duha, Pričalo se da živi u Crnoj Gori, ali gotovo niko nije znao detalje sem nekih bizarnosti kakve i priliče dokonoj vranjskoj čaršiji.

Baš zato sam se baš iznenadio kad, pre neki dan,  on je, nije, ma on je, ugledam Mentu  u jednom vranjskom kafiću.

I tu mi navru sećanja.

Taj Menta, ne znam da li je nadimak dobio po lekovitoj biljki ili nečem drugom, momak iz obližnjeg Balinovca, veliki ljubitelj štiglica (ne Džozefa, već ptičica,  pod prilično misterioznim okolnostima, postao je oktobarskih dana 2.000. godine prvi čovek ovdašnjeg autoprevoznog preduzeća.

Ustvari, bolje da ne koristim eufemizme jer će priča izgubiti na autentičnosti, veoma važnoj za lik i delo pomenutog. To „misteriozno“ je zapravo sinonim za štangle, francuske ključeve, a bogami i nekoliko poluosovina, u rukama Mentinih pajtosa.

U takvim uslovima primpopredaja je izvršena bez većih trzavica i Stojanović je zaseo za volan „Jedinstva“.

I boga mi, direktorovao je Menta. Kupovao autobuse i „kombiki“, razvijao posao, zbližio se sa političkim establišmentom, postao član, ako se ne varam Nove Srbije.

Sve po redu, što bi se reklo.

U to vreme, nisam ga baš dobro poznavao. Menta je bio na početku je sumnjičav. Kako mi je naknadno objasnio jedan naš zajednički poznanik, nikako mu nije bilo jasno zašto nosim garderobu crne boje, a nisam bio u žalosti.

„Mora da je mason“, oprezan je bio Menta.

Tek kad ga je naš prijatelj jedva nekako razuverio, i ja sam, greh na dušu, imao priliku da u nekoliko navrata uživam u Mentinom društvu.

Svi koji su seli sa njim znaju da je ovo što ću navesti gola istina, Ovaj pitoresktan tip imao je neke karakteristične navike. Recimo, pušio je a nikad nije kupovao cigare. Otud i doskočica: Menta i ja, dve kutije cigareta. Dobro, niko nije savršen. Cigarete bi mu nekako i oprostili, ali imao je on još nekih navika. Na primer, nikad , ali nikaaad nije plaćao u kafani, ni svojim, a da budem pošten, ni firminim parama.

Prelazili su ljudi preko toga. Znate kakvo je bilo to revolucionarno vreme, a i Menta je Menta.

Da skratim priču.

Menta, ispostaviće se, nije baš bio toliki Menta.

Ubrzo, eto privatizacija „Jedinstva“. Kako, zašto, čijim parama, nikome nije baš bilo najjasnije, uglavnom Dragan Stojanović, zvani Menta, postade većinski vlasnik  „Jedinstva“!

Posle su pljuštale neke silne prijave, istrage, suđenja.

Ipak, koliko znam, Menta je, bez većih posledica, prodao svoje akcije u „Jedinstvu“, uzeo, kažu, neke silne milione, i zapalio za Crnu Goru.

E, sad da me pitate zašto sam ovo napisao, što bi rekao Lane, pojma nemam.

Siguran sam samo da ne može da škodi.

 

 

Komentari

Samo jedna ispravka, Menta nikada nije prodao svoj udeo u Jedinstvu, sledite trag novca i videcete zasto je Menta zapalio za Crnu Goru, kome je Kavim preko off sore firmi placao odredjene naknade, bonuse i preko kojih je banaka isla transakcija kome. Ne bi bilo lose da se prati i finansiranje OMV pumpe, zemljista, kao i izgradnja Trona. Svi novci idu prema jednom mestu u Crnoj Gori.

ZutoCvece