21.10.2016

Tužno, uvelo

U petak počinju novi, 36. po redu „Borini pozorišni dani“, pod ingenioznim naslovom „Još uvek odbrojavamo“.

Ko ga je smislio, mora da je verovao da se mi sećamo prošle godine, kada su takođe odbrojavali, pa sad samo nastavljaju.

Nije loše tvorce pustiti da odbrojavaju, u nedostatku pametnijeg posla, ali, treba se osvrnuti i na na opštu ocenu da su ovo najgori, najgore selektovani i i najgore organizovani „Borini dani“ u 36 godina  dugoj istoriji ove manifestacije.

Od predstava Vranjanci će moći da vide samo dve - šabačkog „Perikla“ i lokalnu „Ružu uvelu“.

Preostale tri predstave su takozvane tezge, gde se skupe dva glumca i po Srbiji, a pretežno po vukojebiinama koje ih hoće, prodaju pre svega svoje ime.

Eto, na to su spali „Borini pozorišni dani“, nekada prestižna srpska pozorišna manifestacija.

Naravno, tome nije kriv aktuelni direktor, koji je došao juče.

Sreća što je onaj prethodni i ovoliko dogovorio, jer, kakvi su „stvaraoci“, Vranje bi ostalo i bez toga.

Nije kriva ni aktuelna većnica za kulturu, jer je ona izlobirala nekolika sredstva, i nije njeno da pravi repertoar.

Sve u svemu, za Dane će ove godine biti potrošeno oko 800.000 dinara, plus zarada od karata, nešto više od milion dinara.

Za te pare, zainteresovani Vranjanci, kojih je sve manje  (ko će bre da gleda gluposti i amaterizam) mogli su da se potrpaju u autobus i da odu do Šapca da tamo vide original pozorište, ili do Beograda da gledaju tezgu po izboru.

Zašto je  došlo do ovako naglog sunovrata nekada prestižne manifestacije?

Pa, pre svega zato što je urušeno Pozorište, a ono je urušeno zato što ga vode ljudi koji ni o čemu pojma nemaju, o pozorištu najmanje.

Urušavanje teatra u „gradu podno Pržara“ ne počinje juče, niti će se završiti sutra, ali se nešto mora menjati, ma kako to pojedincima bila bolno.

Prvo, mora da se krene od glave.

Odatle sve počinje i tamo se sve završava, pa je ideja da se glava menja sasvim legitimna.

Pošto novi direktor Jović izbegava da se meša u rad pozorišta, ostaje da se vidi šta sa njegovim doglavnicima, onima koji mu kreiraju politiku koja je dovela do ovih i ovakvih „Borinih dana“.

Ako se ti ljudi ne smene, a nije reč samo o umetničkom rukovodiocu Radmili Djorđević, koja je već treći mesec u neopozivoj ostavci, sve će  ostati ovako kako jeste.

Tužno, uvelo, na granici zatvaranja.

Ako lokalna vlast ne preduzme prave korake, a sva je prilika da neće, urušavanje skoro jedine ozbiljne kulturne isntitucije na jugu Srbije nastaviće se ubrzanim tempom.

Ako lokalna vlast ne vidi kuda vodi politika povratka u amterizam, onda će se muka oko umiranja pozorišta preseliti u njihovo dvorište: u šta su gledali kad nisu videli očigledno uništavanje nekada vredne instiitucije?

Svako da radi svoj posao, nikad problema ne bi bilo. Ali, ovde niko  ništa ne radi, pa problemi na sve strane.

U toj stuaciji, ko će još da misli na Pozorište?

Braćo, prenite se dok nije kasno.

Jer kad se prenete, nećete imati više šta da spašavate.

Pod uslovom da vas se to, na bilo koji način, uopšte tiče.

ZutoCvece