16.06.2016

Uticaj televizije na običnog čoveka

Tačno pet dana nisam izašla iz zatvorenog prostora. Rečeno mi je da promenim stil života, što mi je palo teško, jer sam obećala sebi da neću gledati televiziju. Na dan kada je konstituisana sednica Skupštine grada Vranja, TV je bio uključen i gledala sam šta se sve dešavalo u skupštinskoj sali.

U jednoj od pauza, dok su odbornici kojima su verifikovani mandati glasali za recimo, zamenika predsednika Skupštine, promenila sam kanal. Na tom programu, gospođa ili gospođica, ne znam, u ogromnoj kuhinji sa nekom gošćom objašnjava kako da, ukoliko me žulja cipela, naspem vodu u kesu, pa tu istu kesu stavim u unutrašnjost cipele, a onda to stavim u zamrzivač gde treba da odstoji od 24 do 48 sati. Nakon toga mogu komotno da je obujem. Publika u studiju aplaudira. Idem dalje sa daljinskim u ruci.

Na onoj ružičastoj „Farma“, na RTS-u ne znam da li je film ili dokumentarac, na trećoj životinje, na četvrtoj voditeljka u mini suknjici vodi ozbiljan razgovor sa nekim sindikalcem iz Niša koji apeluje na građanke da se jave njemu u saborni  hram u tom gradu ukoliko im se desio „mobing“ i sve će biti rešeno. Možda čitava priča naizgled deluje naivno... Ne znam.

Vraćam se na kanal gde je Skupština u Vranju. Sve lepo rekoše o svima, ali „principijelno“ ne mogu da glasaju. I tako, jedan dan pred televizijom se primače kraju. U momentu kada sam htela da izađem na terasu, šok. Svi su javili da je na sceni preminuo glumac Milorad Mandić Manda. Strašno.... Nakon Dragana Gage Nikolića, Marinka Madžgalja, Bate Živojinovića, i on. Ružičasti su „išli“ do te mere da je onaj njihov reporter na pet minuta izveštavao ko je ušao u pozorište, ko je izašao, kome je jevljeno... Nije poenta da se ne gleda televizija, reč je o suštini onoga što se emituje. 

ZutoCvece