Stamenković: Neophodna saradnja pravosuđa i medija

Na predavanju održanom u okviru projekta „Jačanje kapaciteta za vladavinu prava - Jug Srbije“ koju organizuju Fondacija za otvoreno društvo Srbija i Odbor za ljudska prava iz Niša, bilo je reči o organizaciji i funkcionalnosti pravosuđa u Srbiji.

Predavač Dejan Stamenković, sudija Posebnog odeljenja za suzbijanje korupcije Višeg suda u Nišu i postupajući sudija u drugostepenoj krivičnoj materiji upoznao je polaznike obuke sa Zakonom o uređenju sudova i Zakonom o sedištima i područjima sudova i tužilaštva, ističući da su se tim zakonima postavila načela spoljašnjeg i unutrašnjeg uređenja sudova, nadležnosti i teritorijalna organizacija, prava i obaveze predsednika sudova.

Međutim, iako su ovi zakoni na ovu temu imali dobru ocenu Venecijanske komisije, u praksi nisu odmah uočeni nedostaci koji su se tokom primene pojavili.

Jedan od problema je i taj što zakoni nisu uspeli da reše dugogodišnji problem preopterećenosti sudova predmetima, posebno uvećanjem broja predmeta u kojima postupaju sudovi sa područja Apelacionog suda u Beogradu.

Sada je 70 odsto ukupnog broja predmeta koji su u svim sudovima u Srbiji iz Beograda, što je povlačilo problem povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Takođe, kao jedan od izazova funkcionalnosti pravosuđa je i prelazak nadležnosti i finansiranje i kontrola trošenja budžetskih sredstava sudova, što je dovelo do toga da je finansiranje i kontrola trošenja novca za potrebe pravosudnih institucija ostalo u nadležnosti druge dve grane vlasti i na taj način uticalo na nezavisnost pravosuđa i kvalitet obavljanja sudijske funkcije.

Info Vranjske: Koliko je u odnosu na Skupštinski odbor za pravosuđe sudstvo zaista nezavisno i koliko njihove odluke mogu da utiču na efikasno obavljanje posla u pravosuđu?

Stamenković: Odredbom člana 4. Ustava Srbije je predviđeno da uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, da se odnos tri grane vlasti zasniva na ravnoteži i međusobnoj kontroli i da je sudska vlast nezavisna.

Sa druge strane, Ustav Republike Srbije u članu 105., odnosno Zakon o Narodnoj skupštini u članu 15., predviđaju da Narodna skupština, između ostalog, bira predsenika Vrhovnog kasacionog suda i predsednike sudova.

Kao što je poznato, Narodna skupština obrazuje radna tela, pri čemu odbori predstavljaju stalna radna tela, a jedan od odbora predviđenih Poslovnikom o radu Narodne skupštine je i Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu.

Svedoci smo da je nedavno Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu Visokom savetu sudstva vratio predlog Odluke o izboru predsednika sudova, kojom odlukom je obuhvaćeno oko 70 predloga za izbor predsedsenika sudova opšte nadležnosti i predsednika prekršajnih sudova, osporavajući nekoliko predloženih predsednika sudova za prekršaje.

Visoki savet sudstva se tim povodom još uvek nije oglasio, odnosno nije poznato da li će ovo pravosudno telo Narodnoj skupštini uputiti istovetan predlog ili će izmeniti svoju odluku, u celini ili delimično, te da li će ponovo biti raspisan oglas za izbor predsednika sudova.

Dobar deo pravnih stručnjaka smatra da je ovakvom odlukom nadležni odbor Narodne skupštine narušio proklamovani princip podele vlasti i da je prekoračio svoja ovlašćenja.

U svakom slučaju, ovakva odluka Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu, u situaciji kada se očekuje i zvanična odluka o raspisivanju izbora, otvara realnu mogućnost da izbor predsednika sudova neće biti izvršen do raspuštanja aktuelnog saziva Narodne skupštine i da će u velikom broju sudova, verovatno u dužem periodu, predsednici sudova svoju dužnost vršiti kao vršioci funkcije, čime se dovodi u sumnju nezavisnost pravosuđa i što svakako utiče na efikasno vršenje sudske vlasti.

Poslednjih godina zbog preopterećenosti sudova predmetima, i prosečnog trajanja sudskog postupka kod nas građanstvo je izgubilo poverenje u sudove, i često nezadovoljni sudskom odlukom ili nekom procesnom radnjom koju sudija sprovodi, obraća se predsedniku suda za rešenje. Kakav uticaj predsednik suda može da vrši na sudiju, odnosno šta sme a šta ne sme da preduzima?

Stamenković: Prava i obaveze predsednika sudova u našem pravnom sistemu su, suštinski, uređena odredbama Zakona o uređenju sudova i Sudskim poslovnikom, ali je deo nadležnosti predsednika sudova propisan i procesnim zakonima, pre svega Zakonikom o krivičnom postupku i Zakonom o parničnom postupku.

U javnosti, u velikoj meri, postoji uverenje da predsednik sudova može u značajnoj meri da utiče na rad sudije u konkretnom predmetu.

Međutim, takva mogućnost je ograničena i kao najradikalnija mera koju predsednik suda može da preduzme protiv postupajućeg sudije je pokretanje disciplinskog postupka pred Visokim savetom sudstva i to u veoma ograničenom broju slučajeva i situacija.

U tom smislu, Zakonom o uruđenju sudova je ustanovljeno pravo na pritužbu stranaka i drugih učesnika u postupku i to u slučajevima odugovlačenja postupka, nepravilnosti u radu sudije koji postupa u konkretnom predmetu ili ukoliko postoji bilo kakav nedozvoljen uticaj na tok i ishod postupka.

U takvim slučajevima je predsednik suda dužan da razmotri pritužbu, da istu dostavi na izjašnjenje sudiji i da u roku od 15 dana o osnovanosti pritužbe i preduzetim merama obavesti podnosioca pritužbe, ali i predsenika neposredno višeg suda.

U slučaju da je pritužba podneta preko Ministarstva pravde, preko neposredno višeg suda ili Visokog saveta sudstva, o osnovanosti pritužbe i preduzetim merama se obaveštava i taj organ, odnosno organ preko kojeg je podneta konkretna pritužba na rad sudije.

Pored toga, Zakonikom o krivičnom postupka je predviđena obaveza predsednika veća, odnosno sudije koji postupa u konkretnom predmetu da glavni pretres zakaže u roku od 30 dana ako je optuženi u pritovoru, odnosno u roku od 60 dana ako je optuženi na slobodi.

U slučaju da ne postupi u tim rokovima, sudija je dužan da razlozima nezakazivanja glavnog pretresa obavesti predsednika suda, koji će preduzeti mere da se glavni pretres odredi, odnosno može i dodeliti predmet u rad drugom predseniku veća – sudiji.

Da li sudija pojedinac, ukoliko to slučaj i zakon dozvoljavaju, ima odgovornost i obavezu da pred širu javnost, u slučajevima koji su od opšteg interesa putem medija komunicira sa građanima i na taj način spreči dezinformacije koje mogu ugroziti tok postupka?

Stamenković: Niti jednim pozitivnim propisom nije predviđena obaveza sudije koji postupa u konkretnom slučaju da javnosti i sredstvima javnog informisanja pruži podatke u vezi konkretnog slučaja u kome postupa, ali nije ni predviđena takva zabrana.

Lično smatram da bi neposredni kontakt između sudije i predstavnika medija morao da postoji, ali da bi za to morala da se ustanove i određena pravila, kojih trenuno nema.

Sudskim poslovnikom je predviđeno da su u cilju obezbeđivanja objektivnog, pravovremenog i tačnog obaveštavanja javnosti o radu suda i sudskim postupcima, predsednik, sudije i sudsko osoblje dužni da obezbede potrebne uslove, kao i odgovarajući pristup medijima u pogledu aktuelnih informacija i postupaka koji se vode u sudu, vodeći računa o interesima postupka, privatnosti, kao i bezbenosti učesnika u postupku.

U tom smislu je predviđeno da obaveštenje za medije o radu suda i pojedinim predmetima daje predsednik suda, lice zaduženo za informisanje javnosti (portparol) ili posebna služba informisanja, pri čemu sudovi republičkog ranga, apelacioni sudovi i sudovi sa posebnim odeljenjima ili većim brojem sudova imaju portparola.

Dakle, u sudovima sa manjim brojem sudova, a to je veći deo svih sudova, uopšte nema portparola i smatram da bi uvođenje obaveze da svaki sud ima lice zaduženo za kontakte sa javnošću i sredstvima informisanja, pa makar da su to i predsednici sudova, na najmanju meru svelo mogućnost dezinformacija i poluinformacija u vezi sudskih postupaka.

Samim tim se ne bi ni postavljalo pitanje kontakta sa sudijama koji postupaju u konkretnim predmetima.

Da li podržavate saradnju pravosuđa i civilnog društva i u čemu bi civilno društvo moglo da bude most između građana i pravosuđa u cilju boljeg razumevanja procesnih radnji, pojedinih zakona i posebno onih za koje je civilno društvo učestvovalo u pisanju, komentarima i amandmanima?

Stamenković: Pozitivnim propisima nije predviđena konkretna mogućnost saradnje pravosuđa i organizacija civilnog društva, ali su i sama strukovna udruženja sudija i tužilaca osnovana i funkcionišu kao nevladine organizacije, pa smo svedoci da postoji, veoma često, efikasna saradnja između strukovnih pravosudnih udruženja i organizacija civilnog sektora.

Takav slučaj je najuočljiviji i dao je možda najbolje rezultate u postupku predlaganja ustavnih amandmana, imajući u vidu da je predlog amandmana koje je prvobitno iznela Vlada Republike Srbije praktično povučen iz procedure, odnosno uopšte nije dobio svoju finalnu verziju, što je u dobroj meri zasluga upravo efikasne saradnje, pre svega, Društva sudija Srbije i Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca sa organizacijama civilnog sektora koje se bave zaštitom ljudskih prava. U tom smislu, možda ovakva vrsta saradnje može predstavljati model i za neke buduće slične situacije i predloge zakonodavne i izvršne vlasti.

Prokomentarišite potrebu odnosa suda i medija.

Stamenković: Odnos pravosudnih institucija i medija svakako može i mora biti mnogo kvalitetniji.

Svedoci smo da se, najčešće u cilju porasta tiraža, odnosno čitanosti, u sredstvima javnog informisanja, kako pisanim, tako i štampanim, neretko objavljuju neproverene i nepotpune informacije u vezi raznih događaja koji imaju ishod u određenom sudskom postupku.

Međutim, dešava se u određenom broju slučajeva da problem nastane i kada mediji objave određene informacije bez konsultovanja sa licima koja su stručna za određenu pravnu oblast ili da predstavnici pravosuđa i struke, iako su od strane medija zatražene odgovarajuće informacije i tumačenja, neblagovremenim reagovanjem i svom inertnošću stvaraju određene zablude povodom nekog, u tom trenutku, aktuelnog događaja.

Očigledan primer je slučaj kada je na naplatnoj rampi kod Doljevca jedno lice izgubilo život, a jedan od učesnika događaja je bio i predstavnik aktuelne vlasti.

Upravo u tom slučaju je neblagovremeno i konfuzno reagovanje tužilaštva uzrokovalo stvaranje dosta kontroverzi, iako za tim možda i nije bilo potrebe.

Kako bi smo izbegli ovakve neprijate situacije, nužno je uspostaviti mnogo bolju komunikaciju između medija i predstavnika pravosuđa.

NIV

Komentari

Na osnovu kojih zakonskih propisa se Zakon o izvršenju i obezbeđenju ne sprovodi na određene institucije poput zdravstva i državnih preduzeća (simpo, yumco), a premenjuje se nad stanovništvom za neplacena 2 računa prema javnom sektoru? Zamolio bih za odgovor u ime svih građana Vranja, kako bi bolje razumeli naš položaj u ovom naprednom društvu?

Bravo za pitanje!!!

Najnovije vesti

ZutoCvece