INTERVJU: JANKO BALjAK, REDITELj

Vučić neće mirno sići s vlasti

Janko Baljak, reditelj i profesor na FDU u Beogradu, društveni aktivista, član predsedništva Pokreta slobodnih građana Saše Jankovića, u Vranje je došao kao član žirija „Zlatnog puža“. Kaže da se ovde oseća fantastično, u okruženju mladih i talentovanih ljudi. On sebe ocenjuje kao radikalnu osobu koja želi promene u društvu i pokretanje ove zemlje u pravcu u kome ide čitava Evropa, dakle unapred, a ne unazad. Baljak je aktivan umetnik, vredan pedagog, popularan tviteraš, političar po nuždi a pre svega slobodomisleći građanin koji se ne libi da javno istupi u odbranu svojih stavova. Priča otvoreno, bez mnogo dlake na jeziku, spreman da se bavi i najtežim i najmanje popularnim temama. Govori brzo, siguran u svoje stavove, za koje nema potrebe da ih preispituje ili redukuje, pa njegova priča zvuči krajnje ubedljivo, ali i vrlo zanimljivo.

VRANjSKE: Otkud vi trenutno u Vranju?

BALjAK: U Vranju sam jer se ovde osećam užasno prijatno, i malo je gradova u Srbiji gde se osećam tako. Kada sam bio direktor festivala kratkog metra, upoznao sam ljude iz ŠAF-a, i želeo sam da im pomognem na svaki način. Čarobno je to što se dešava ničim izazvano, da u Vranju postoji neka esencija dečije animacije. To je plemenita ideja koja sve vreme zaslužuje moju podršku. To je neki fenomen, nešto se ovde dobro desilo, i to traje 30 godina, i mnogo je važno da se to neguje i poštuje.

 

Može li se to dogoditi i u stvarnosti?

Imam ideju da se mora napraviti retrospektiva najboljih filmova sa festivala i iz ŠAF-a. Da to vidi Beograd, da vidi koliko se bavi opskurnim ljudima i stvarima, bez umeća da ceni nečiji ozbiljni rad. A to je genijalno, ta energija koja traje 30 godina. Prolazile su razne vlasti i razne kulturne politike, a ŠAF je opstao, i to se može samo pohvaliti i podržati.

 

Ali, Vranje nema bioskop, nema pozorište... Reklo bi se da to nije izdvojena srpska situacija. Postoji li uopšte kultura u Srbiji?

Samo na nivou incidenta. Kultura je potpuno zatrta. Primer vranjskog pozorišta je jeziva paradigma onoga što se zaista dešava u Srbiji. Da jedno pozorište sa respektabilnom pozicijom u Srbiji doživljava sve ovo što se dešava, to liči na loš vic. Da jedna država nije u stanju da dobre, mlade ljude okupi bar oko ideje da se napravi ta zgrada, ja to zaista ne mogu da shvatim. Razumem da je negde cilj da se kultura zatre. Ne mislim da je to svesni cilj Vulićevog režima, ali oni to definitivno rade, i u kulturi i u obrazovanju. A to je ideja porobljavanja i poseljačenja našeg društva.

 

Kultura je opasna za ovo i ovakvo društvo?

Da, jer je za ovu vlast opasan onaj čovek koji slobodno misli i govori, koji o bilo čemu ima kritički stav. I to je strašno. Na šta liči Srbija, sa ljudima koje ne interesuje realan život? Ja se svađam sa studentima koji su takođe apolitični. A kad će biti, ako ne sad? Moja generacija je poražena, i to realno moramo da prihvatimo. Mi smo ljudi kojima nije uspela ta revolucija, i mi moramo da se pogledamo u oči i kažemo toj deci - mi smo gubitnici. Kada vidiš ovu vlast, ko je čini, ko kreira kulturnu politiku, moraš negde da priznaš svoj poraz.

 

Imaju li mladi snage i interesovanja da menjaju ovakvo stanje?

Ako su već rešili da ostanu ovde, a da ne odu, kao gomila ljudi koja je to učinila, onda ne smeju da vegetiraju kao amebe, mora nešto da se pokrenu, najpre u svojoj glavi, pa u ovoj državi. Ako si rešio da odeš, srećan ti put, verovatno si izabrao dobar put, ali ako neko ostane ovde i pretvori se u amebu, na šta to liči?

Da li su društvene mreže u ovom času, jedina oaza srpske slobodne misli?

Nažalost je tako. Opet, i toga ima toliko malo. I zbog te oaze slobode ti si osuđen na linč. Da ti odma predsednik države umnoži fotokopirane tvitove i svađa se sam sa sobom u svojim medijima. Da li je to bilo gde ikada postojalo, da predsednik države u njegovim emisijama političke neistomišljenike stavlja na ražanj?! Neki mu tamo likovi, revnosno, printaju sve na A4, onda on zakaže emisiju i svađa se sa tim tvitovima. Da li to negde na svetu još postoji? Ako im smeta i ta mala oaza slobode, o čemu onda mi pričamo, o kakvom dijalogu, o kakvim medijama? Pa RTS je postao krpetina režima, i sram da bude Bujoševića zbog toga.

 

Kako sad živeti u takvoj situaciji, i može li se u takvim uslovima uopšte umetnički delovati?

Realno, ide na mišiće. Sudbina umetnika je da se ne žali na svoju sudbinu. Da bi bio umetnik, ti mora da zadovoljiš njihove nacionalne standarde, od kojih je jedino smislena borba za ćirilicu. Ali, da li postoji još nešto u ovoj zemlji što se nije desilo pre 500 godina, neki mladi umetnici, neki veliki ljudi koji završavaju kao najgrđi socijalni slučajevi? Ministar Vukosavljević je smislio kako da država do 2025. godine poveća izdvajanja od sadašnjih 0,6 na 1,5 odsto te godine, kada svet u najsiromašniijm zemljama odvaja jedan odsto za kulturu. A bez kulture i ozbiljne reforme obrazovanja nema nama pomoći.

 

Da li su i sami kulturni radnici odgovorni za ovakvo stanje?

Ima puno takvih ljudi, ali ja ih ne doživljavam kao umetnike ni kao kolege, već kao kolaboracioniste. Možda zvučim radikalno, ali ko god flertuje sa ovom vlašću zarad svojih sitnih interesa, on je kolaboracionista. U prirodi je umetnika da se buni, a ne da pristaje na ovo što nam se dešava. I ni za koga od njih nemam lepu reč i toj struji neću se prikloniti ni na koji način.

 

Vi ste i profesor na FDU. Kakvo je stanje u prosveti?

Nismo imali problema na fakultetu, ali to nije slučaj na Univerzitetu. Sigurno je da ne postoji ta kritična masa pobune, niti podrške profesora studentima. Kada su studenti izašli posle izbora, to se najbolje videlo, taj profesorski muk, za razliku od nekih godina koje su bile ohrabrujuće. Sadašnja generacija profesora nije prepoznala taj bunt, ali bila je to prilika da podrže studente.

 

U toj situaciji vi ste izabrali da se aktivno bavite politikom, u Pokretu slobodnih građana, gde ste u Predsedništvu. Koji su razlozi za ovo angažovanje?

Uključio sam se u Pokret jer mi je dovde da trpim kritiku o tome kako mi samo govorimo, a ništa ne radimo. Ovo doživljam kao poslednji pokušaj da ovoga puta direktno pokušam da nešto uradim, da udarim glavom o zid, razbijem je, ali da mi ne bude žao, jer sam probao i to. Nadam se da će ovo uspeti, ali je važno da pokušavamo, stalno. Razumem i ljude kojima je politika preko glave, ali ovo je moj način. Bar se bolje osećam. Da se saberemo, da nešto pokušamo, pa ako može, može.

 

U kom pravcu bi se stvari u Srbiji dalje mogle razvijati?

Bojim se da ne postoji mogućnost mirnog raspleta. Ne mogu da zamislim da Vučić mirno siđe s vlasti. Biće mnogo izazova, jer će on morati da najpre odradi nezavisnost Kosova. Posle toga im više nije potreban i onda će biti najopasniji. Kada shvati da je potrošen i da gubi podršku, on će krenuti da izaziva lokalne konflikte, u nama i oko nas. Toga se najviše plašim.

 

Kako bi Srbija mogla reagovati, dok nije kasno? Sledi prva prilika, beogradski izbori?

To će biti ozbiljan test, zato što on realno u Beogradu nije imao neki veliki rezultat. I nikada se ta glavna struja nije dobro provodila na beogradskim izborima. Krenuli smo u tu priču, ali šta god da izgovoriš, kreće užasan medijski spin. I sad, da li da pričaš o bilo čemu, ili da guraš svoju priču, bez ikakvog novca? Kako da trčiš ravnopravnu trku ako su nam vezane i noge i ruke? Sa takvim uslovima, ovi izbori postaju besmisleni. Sigurno je da ćemo izaći na ulice, bilo kojim povodom, a tih povoda je sve više.

 

Verujete da postoji šansa?

Verujem da ima energije, videlo se to na predsedničkim izborima, i ti ljudi nisu nestali, kao ni ona deca sa protesta. To postoji, potreban je okidač, to nije završena priča, i mislim da će to eksplodirati. Optimista sam, i ako padne Beograd, oni nemaju čemu da se nadaju, pada sve kao kula od karata.

 

Ima li opšte dobre volje za politički nastup koji bi mogao omogućiti takav rasplet?

Rascepe pravi ova vlast, i sve je to jedan veliki spin. Od 93 osnivača pokreta napustilo ga je samo troje ljudi. I niko nije rekao da nas i dalje ne podržava. A od toga se pravi slika da je to potpuno rasulo. Očigledno je da ih mi kao ozbiljna alternativa iritiramo do bola.

 

Ali, ima li Srbija vremena da čeka?

Realno, mislim da će se sve dešavati mnogo brže nego što oni očekuju. Mnogo će doprineti i to što se oni međusobno dave, i to je negde naša šansa. Ne može da postoji stranka sa 700.000 ljudi u Srbiji, to su čekači koji stalno pitaju „a gde je tu moje mesto“. A nema njihovog mesta, i oni će se prvi pobuniti. Veliki pritisak će doći prema Vučiću od njegovih, a mi ćemo se samo dobro snaći u takvoj situaciji.

 

Na kraju, možemo li ponovo da vas očekujemo u Vranju?

Imam jedan projekt, baš vezan za vranjsko pozorište. Reč je o pozorišnoj prestavi i istovremeno pravljenom dokumentarnom filmu o Bori Stankoviću i njegovoj „Nečistoj krvi“. Mladi ljudi su ovde dragoceni, kao i svako koga ne interesuje da samo bleji po kafićima. Samo, ne verujem da će ovdašnja gradska vlast podržati taj projekt.

Saša Stojković

VIDIMO SE U ČITULjI, OPET

Vi ste autor kultnog dokumentarca „Vidimo se u čitulji“. Danas, preko 20 godina kasnije, kao da ponovo govori o aktuelnom vremenu?

Vučelić, Dačić, Vučić, to je ta priča. Model ponašanja iz filma (beogradski vreo asfalt i kriminalni likovi, pr. a.) ponovo je aktuelan. I ovo što se desilo sa vranjskim pozorištem, to su devedesete, vi ste kolateralna šteta mafijaškog obračuna. Nismo se makli od tog vremena, i taj film je užasno aktuelan. Reketiranje, o čemu film govori, u Srbiji je postalo biznis, i to biznis SNS-a i njegovih aktivista. Ako smo pričali o Andriji i Kristijanu, sada pričamo o Vučićevom bratu. To je taj model. To se nije iskorenilo, mafija i dalje vlada Srbijom.

ZAŠTO JANKOVIĆ

Zašto baš Saša Janković?

On je bio opcija koja mi je najviše odgovarala jer sam ja duboko antinacionalista, i imponovala mi je ta lista iza „apela 100“. Verujem u građansku Srbiju, i tu sam prepoznao priču gde mogu da stavim svoje ime bez ikakvog razmišljanja. Da mi je ta DS valjala, ja bih se tu učlanio. Ali, očigledno nam je bila neophodna ovakva politička ponuda, neki su se ljudi angažovali, pa ćemo videti šta i kako. Šta nam drugo preostaje, da se svi iselimo iz Srbije i da im je prepustimo?

PROFIL

Janko Baljak rođen je u Beogradu 1965. godine. Diplomirao je režiju na FDU, a prvi kratki igrani film snimio je 1986. godine. Autor je desetine emisija na TV Beograd. Jedan je od osnivača TV produkcije B92 gde je realizovao niz dokumentaraca koji su višestruko nagrađivani. Redovan je profesor FDU-a, na predmetu dokumentarni film. Od 2009. do 2014. godine bio je umetnički direktor festivala „kratkog metra“. Najpoznatiji po filmovima „Vidimo se u čitulji“, „Etički čisto“, „Vukovar, poslednji rez“ i filma o Zoranu Djinđiću. Oženjen, otac tri ćerke.

Sajam Zaposljavanja