STEFAN MILOŠEVIĆ, VRANjANAC U BEČU

Vranje je zapušteno siroče

Volim Srbiju više od svega, ali je zaista neverovatno šta nam se događa i šta zapravo sami sebi činimo. Napustio sam svoju zemlju zato što je „tuga pregolema“, ne znam kako to drugačije da objasnim. Suludo bi bilo da nabrajam koji su to konkretni razlozi, s obzirom na to da ih je milion, a vaši čitaoci ih sve znaju i gledaju iznova svaki dan. Kako beše ono Zoranovo: „Srbija je država u kojoj morate da trčite najbrže što možete kako biste ostali u mestu“, počinje razgovor za Vranjske Stefan Milošević koji živi u Beču u kontinuitetu godinu dana, a sa prekidima, kaže, i duže.

 

Beč je, navodi, Srbiji najbliža metropola. Prija mu jer je veliki grad, ali ne i prevelik i povezan sa celim svetom, a opet tako miran, kulturan, čist.

„Ipak je na kraju proglašen za grad sa najboljim kvalitetom života i to osmu godinu zaredom. Živim sam, ali ovih dana upravo dobijam pojačanje u vidu sestre koja se seli iz Graca jer je dobila mesto profesora na bečkom univerzitetu”, kaže Stefan.

 

Odmah nakon završenog fakulteta u Novom Sadu, počeo je, objašnjava, da radi. Najpre kao predstavnik nemačke firme „Rudolf Chemie“ za tržišta Srbije i Makedonije, a zatim i kao menadžer i izvoznik u tekstilnoj branši.

„Danas živim u Beču, i dalje se bavim istim poslom sa tendencijom širenja na druge sektore privrede i završavam master internacionalni menadžment na bečkom univerzitetu s akcentom na Kinu. Pored Srbije, živeo sam u Nemačkoj i Makedoniji. A, najveći utisak na mene do sada je definitivno ostavio Šangaj. U tom gradu, od 30 miliona stanovnika, osećao sam se sigurnije nego kod kuće“, ističe Stefan.

 

Vranje, priznaje, ne posećuje onoliko koliko bi želeo.

„Jednom godišnje dođem. Imam rodbinu i u okolini Tetova. Moja majka je Makedonka, a otac iz Vranja. Njih dvoje su se upoznali na fakultetu u Skoplju. Obožavam i Kumanovo, tamo žive najbolji prijatelji na svetu”, kaže Stefan koji za najboljeg druga u Beču ima svog zemljaka iz Srbije, ali se druži i sa Austrijancima, Špancima, Nemcima, Mađarima, Bugarima.

 

VRANjSKE: Šta konkretno podrazumeva vaš posao izvoznika?

 

MILOŠEVIĆ: Ja gledam potencijale u Srbiji, tražim proizvode koji mogu dobro da se plasiraju na inostranim tržištima i onda na zapadu tražim kupce za te proizvode. Moja uloga u tome je posrednička, dakle, posredujem, kompletna komunikacija između kupca i prodavca se odvija preko mene. Svaki srpski proizvod koji ima dobru cenu i dobar kvalitet, potencijal za plasman na zapadnom tržištu je meni interesantan. Oko 90 odsto proizvoda koje izvozim su tekstilni proizvodi. Sa nekoliko firmi iz tekstilne branše imam dogovore o ekskluzivnom zastupanju na tržištima evropske unije, što znači da ih promovišem na tom tržištu i trudim se da plasiram njihove proizvode. Pre svega se radi o nemačkom govornom području i Skandinaviji.

 

O kakvim firmama je reč?

Firme iz Srbije iz domena IT industrije i za njih pokušavam da nađem kupce. Znam da je malo hektično, zbunjujuće, ali ni sam ne znam kako bih konkretnije objasnio. Ako bih dalje precizirao šta radim u tekstilu, to je namenska odeća - vojna, radna, lovačka. Jednom rečju, funkcionalna. Radili smo za švajcarsku vojsku, nemačku carinu i policiju. U skladu sa tim koliko je proizvod zahtevan, nalazim i proizvodnju u Srbiji koja može da taj posao odradi kako valja. Nijedna firma nije iz Vranja, jer sam, nažalost, sa nekim imao vrlo loših iskustava.

 

Kako izgleda vaš radni dan? A, kako provodite slobodno vreme?

Standardno radno vreme od devet ujutru do pet popodne, naravno sa usputnim predavanjima ukoliko ih ima tog dana. Srećom, pa mogu da biram koje ću predmete slušati kog semestra. U slobodno vreme volim da pratim sportove, da treniram i da se družim sa najužim krugom prijatelja. Budim se uz vesti, svakodnevni press-kliping i praćenje politike i ekonomije do tančina (srpske i svetske) takođe posmatram kao neizostavni deo posla.

 

Kakav je Beč i stanovnici u njemu?

Beč je u nekim delovima kao „oprani” Beograd i te njegove delove najviše i volim. Pojedinim danima mi se čini da se grad nalazi u nekom procepu između modernog i tradicionalnog, a drugim danima mi pak izgleda kao su obe strane u savršenom skladu. Jedina buka koju u njemu možete čuti je od automobila, što dovoljno govori i o samim Bečlijama. I najbučniji doseljenici u Beču jako utihnu, a sami domaćini su izrazito tolerantni. Sve je dozvoljeno dok se ne narušava život drugih.

 

Šta ste prvo primetili kad ste došli?

Ono što bi našim ljudima bilo čudno su termini. Sve je u terminima, „hajdemo na kafu“, „važi, može sledećeg četvrtka od sedam do pola devet“. Kad se na kafu odlazi u dogovorenom terminu, možete misliti kako to izgleda u drugim segmentima. Elem, nema mnogo spontanosti na koju smo mi možda navikli.

 

Kakve su tamošnje devojke?

Možda će zvučati paradoksalno, ali i devojke i mladići su slobodniji i u isto vreme zatvoreniji. Slobodniji od strane države, roditelja, finansija, tuđih mišljenja, a opet zatvoreniji u smislu da prate neke veoma ustaljene puteve i načine života, živeći svoje naizgled previše mirne i savršene živote, koji se posmatrano sa strane gotovo ni ne razlikuju jedan od drugog. Podrazumeva se da svi rade i sami sebe izdržavaju počevši već od osamnaeste godine. Moj subjektivni osećaj je da je manje društvenog života i manje spontanosti. U toku radne nedelje sve je podređeno poslu i savršenom funkcionisanju.

 

Koliko se razlikuju od Srba?

Rekao bih da je osnovna razlika to što oni imaju mnogo više imperativa u životu, oni „moraju nešto da urade“ a kod nas „bi bilo dobro kad bi uradili“.

 

Kako danas gledate na Srbiju, na Vranje?

Srbija je siroče, kao i Vranje. Jedno prelepo, ali musavo i neokupano, zapušteno siroče. Ostavljeno, zanemareno i zlostavljano od strane onih koji bi najviše trebalo da se brinu o njemu. Uz mnogo rada i truda može da izraste u divnog čoveka, ali i može zauvek ostati na ulici da smrdi.

 

Šta biste savetovali mladima koji vape za odlaskom iz Srbije?

Svako internacionalno iskustvo mnogo znači čoveku i otvara vidike. Mislim da je ono što bi moglo da podigne Srbiju u nekom sledećem periodu upravo to – naši ljudi, koji su u svetu pre svega završili dobre fakultete i stekli veliko iskustvo i koji će se (nadam se) vratiti da u Srbiji te veštine koriste i prenose.

 

Kako komentarišete učestali „odliv mozgova“ odavde?

Finansijska situacija tera na to, naravno. Ranije se govorilo „ovo nije život, ovo je preživljavanje“. Danas, sve više i više čujem „nije moguće više ni da se preživi, platim račune i ode plata“. Zabrinjava to mnoge, ali izgleda ne one koji bi trebalo da se bave time, a to ne čine. Ili ne žele, odnosno, imaju preča posla koja treba da obave za vreme svog „kratkog” mandata ili žele da taj problem rešavaju, ali su krajnje nesposobni.

 

Ima li kod vas nostalgije ili jugonostalgije?

Ponekad i previše. Ljudi, generalno, imaju tu tendenciju da kad odu negde, počnu da se sećaju samo lepih stvari, idealizuju situaciju. Nažalost, ima i naših ljudi u tuđini koji kad čuju da se u Srbiji izgradilo novih 20 kilometara puta, počnu da se oduševljavaju, pomisle kako se konačno nešto zaista radi. Oni, nažalost, ne znaju koliko je mračna pozadina toga i koliko je situacija u tom smislu zapravo loša ili nikad gora.

 

Šta vam najviše nedostaje kad pomislite na Vranje, na Makedoniju?

Jezik, humor i drugari iz škole. Fali mi da izađem na ulicu i ugledam Pljačkovicu.

 

Kakvi su vaši planovi?

Da završim trenutni master, a da onda uz rad upišem i diplomatsku akademiju u Beču, koja mi se zapravo nalazi u komšiluku. Šta će biti nakon toga, ne planiram. Voleo bih da to bude neki dalji internacionalni angažman i sticanje iskustva u domenu Kine.

 

Da li biste svoj život mogli da zamislite u Srbiji?

I te kako bih mogao. Nema lepše stvari nego živeti u svom zavičaju, govoriti svojim jezikom sa ljudima koje poznaješ celog života. Međutim, mnogo bi toga trebalo da se desi, a to sigurno neće u narednih deceniju ili dve.

 

Jovana Ristić

PROFIL

Stefan Milošević rođen je u Vranju 30. oktobra 1989. godine. Nakon završene OŠ „Radoje Domanović“, roditelji ga šalju na dalje školovanje u Privatnoj gimnaziji u Austriji u kojoj je završio prve tri godine srednjeg obrazovanja, a zatim četvrtu godinu u Gimnaziji „Bora Stanković“ u Vranju. Onda je usledio odlazak na novosadski Fakultet za sport i turizam (TIMS) gde je studirao menadžment sa akcentom na turizam. Usput je iz ljubavi završio i akademiju za DJ-ing, i dok je bio student, radio je kao di džej.

VRANjANCI SU VREDNI LjUDI

 

Kakav je mentalitet Vranjanaca?

Vranjance obožavam. Taj naš mentalitet, gostoprimstvo, toplina, humor i domišljatost su zaista posebni. Samo je sve te stvari potrebno jako dobro usmeriti. Mislim da su Vranjanci vredan narod (ne verujte onom što uporno potencira da smo lenji i loši) ali da mnogo više mora da se uradi na polju organizovanosti i obrazovanja. Vranjanci su nažalost i jako ponizni. Prezirem to što kao Vranjanci već čitav vek imamo kompleks od Beograda i ostatka Srbije. Nisu oni sami po sebi ništa bolji od nas. Ljudi treba da shvate da od nas zavisi da li će oni biti bolji ili mi. Vranjanci moraju da krenu da se ponose onim što imaju i što su imali, pa ma koliko to malo ili mnogo bilo, da se ponose, da čuvaju i stvaraju novo. Mnogo vište bunta je potrebno, ali konstruktivnog bunta a ne destruktivnog. Bunt u smislu organizovanja ljudi kako bi postigli svoje ciljeve, kako bi sami podigli sebe i svoj grad. Ne može se sve očekivati od države, kad u Srbiji, država, nažalost, ne postoji. Nijedna zvanična institucija ne funkcioniše onako kako bi trebalo.

GDE SU„LjUDSKA PRAVA“

 

Koji je, po vašem mišljenju, karakterističan problem u Srbiji na koji se malo obraća pažnja, a primetili ste da je drugačije u Beču?

Ljudska prava, definitivno. Ljudska prava su alfa i omega svih zdravih zajednica i upravo ona na kraju rezultiraju čak i ekonomskim boljitkom i napredovanjem u svim sferama. Kada se u Srbiji kaže pojam „ljudska prava“ misli se pre svega na LGBT populaciju, žene u crnom, nevladine organizacije i slično. Međutim, ne radi se samo o tome. Smatram da su svakom prosečnom čoveku u Srbiji manje ili više uskraćena ljudska prava. Vaše ljudsko pravo je da radite i živite od svog rada, da ne budete izrabljivani. Vaše ljudsko pravo je da kažete bilo šta što poželite i protiv bilo koga, pa makar bio on i premijer ili gradonačelnik. I, niko ne sme da vam naudi. Nažalost, ja spadam u generaciju koja je odrastala uz gradonačelnika Vranja koji je pretio kako će „lično da tepa s policajci“ vlasnika OK Radija. Današnji klinci odrastaju uz gradonačelnika Labana, gledaju i slušaju nasilje koje zapravo postoji samo u ratnim sredinama. I, to tako prođe bez posledica. Mislim, zaista - dosta je bilo!

Komentari

Sinak ! Da l' si čuo za SALTO MORTALE ...

ZutoCvece