POTPUKOVNIK DR MARIJAN SPASIĆ, INTERVENTNI KARDILOG

Dom je tamo gde je srce

Dočekao nas je domaćinski, u porodičnom okruženju, u novom sa ukusom nameštenom stanu, iz koga “puca” pogled na Miljakovačku šumu. Kaže, kupljen je na kredit, posle petnaest godina podstanarskog staža. Odmah je stiglo i posluženje - po dobrom srpskom običaju, odličan med koji je pristigao iz Vranja, pa gibanica, takođe po južnjačkoj recepturi a koju je spravila njegova supruga Danijela, pa kolači. Srdačna dobrodošlica, kako to samo jug Srbije ume!

Potpukovnik dr Marijan Spasić, interventni kardiolog, je odmeren, patrijarhalan gospodin. Smatra da je porodica osnov, stub svega i da bez nje - pre svega podrške supruge i roditelja - ne bi bio to što danas jeste. A on je uspešan, ostvaren mlad čovek i privatno i profesionalno. Vrhunski je kardiolog, sa respektabilnom karijerom u čuvenoj Vojnomedicinskoj akademiji.

 

MEDICINA KAO SUDBINA: Obično se deca iz “lekarskih” porodica, po tradiciji, odlučuju za medicinu, što nije njegov slučaj. Medicinsku školu u Vranju, zapravo, zdravstveni smer u tamošnjoj Gimnaziji, upisao je na nagovor druga.

A shvatio je da želi da se bavi medicinom kada je počeo da radi sa pacijentima.

“U školi smo pre podne imali nastavu a popodne išli na praktičnu nastavu. Onog trenutka kada sam došao u kontakt sa pacijentima javila se želja u meni, da kasnije nastavim sa tim poslom, da se koji stepenik više popnem na skali medicinskog obrazovanja. Tad sam jednostavno poželeo da se bavim medicinom”, objašnjava nam dr Spasić, svoj “profesionalni razvoj” i nastavlja:

“Nakon toga sam upisao Medicinski fakultet u Nišu koji sam završio 2000. godine sa prosekom 9,87. Na to sam ponosan, i to mi je otvorilo vrata za kasnije”.

 

To vam je bila preporuka da dođete na VMA?

“Jeste, mada ne samo to. Vidite, ja nisam bio vojni stipendista, nisam bio vezan ni na koji način za vojsku. Te 2000. sam odlučio da prvo odužim dug otadžbini i došao sam kao lekar koji je regrutovan u ŠRO Sanitetske službe na VMA. To je moj prvi kontakt sa VMA. Nakon nekoliko meseci provedenih u VMA rađa se želja da tu nastavim svoju karijeru. Potom sam prekomandovan u Vršac gde sam nekoliko mesec radio kao jedini lekar u kasarni sa 500 vojnika u svakoj novoj klasi, što nije bilo nimalo lako. Po izlasku iz vojske sam se vratio u Vranje”, kaže naš sagovornik.

Nekoliko dana pre odlaska iz vojske, njegova klasa je u Beogradu promovisana u rezervne oficire Sanitetske službe, a dan pre nego što će krenuti kući dobio je poziv da se javi Upravi VMA, gde su mu ponudili posao u toj ustanovi. Bez obzira na sve potajne planove i želje ipak, nije odmah prihvatio ponudu da radi u vojsci. Taj “papir” stavio je u džep, i gotovo zaboravio na njega. Nekako se sve to, iz raznih razloga, “krčkalo” izvesno vreme.

Ali, sticaj okolnosti, sudbina ili sreća, šta li, hteli su drugačije.

Pošto nije dobio posao u Zdravstvenom centru Vranje, gde mu je ponuđeno samo da volontira, bio je kaže razočaran ali i ubeđen da će stvari doći na svoje mesto i otvoriti se neka opcija za posao. Tada je počeo da razmišlja o pozivu sa VMA i, kaže “krenuo je da traži onaj papir sa VMA”.

Razlog više za to je i činjenica, da je dok je bio u vojsci, trebao da dobije posao, ali, opet, “sticajem okolnosti” – nije.

Objašnjava nam, šta se zapravo deslilo:

“Čudno je to kako sudbina utiče...”, priseća se dr Spasić.

“Kada je bio 5. oktobar ja sam bio u vojsci. Tada su svi svršeni studenti medicine sa prosekom većim od osam dobijali stalni radni odnos. Ja sam imao ‘klasića’ u vojsci koji se isto prezivao Spasić kao i ja, ali mu je ime bilo na D. Nećete verovati, on je bio poslednji sa tog spiska iz grupe Spasića koji je dobio stalni posao, a sledeće nedelje sam trebao ja da potpišem ugovor. Desio se 5. oktobar i to je stopirano. Eto i to je mene snašlo!”

 

POZIV SA VMA: Tako je 2001. definitivno odlučio da prihvati poziv sa VMA.

“Rekli su mi da sutradan dođem da potpišem ugovor. Čim sam došao oduševio sam se ustanovom, kolegama, saradnicima, načinom na koji funkcioniše ta ustanova. I tako, evo me tamo već sedamnaest godina. Srećan sam, ispunjen i zadovoljan”, kaže pomalo ushićeno.

 

Kada razmišlja o budućnosti, sebe i dalje vidi na VMA.

“Ja sam ponavljam, ponosan na svoju ustanovu. Sve što sam naučio, naučio sam od svojih učitelja, mentora, profesora ali i od svojih kolega. Srećan sam kad pacijentima mogu da pružim vrhunsku uslugu iz oblasti interventne kardiologije. Želja mi je da to što sam naučio od svojih učitelja u narednih desetak godina prenesem mlađim generacijama – specijalizantima, subspecijalizantima ali i studentima u okviru Vojnomedicinskog fakulteta pri našoj ustanovi”, odgovara.

 

Posle ‘’ozbiljnih’’ prelazimo na “lekše teme”. Razgovaramo o njegovom rodnom gradu, detinjstvu i ranoj mladosti provedenoj tamo. Podelio je sa nama neka svoja najranija sećanja...

Kaže, imao je sjajno, srećno detinjstvo. Kao jedinac, bio je mezimac. Imao je veliku pažnju roditelja, bake i deke, sa kojima je živeo. Ponosan je na svoju “OŠ Jovan Jovanović Zmaj” i na svoju generaciju iz Gimnazije, koji su sada ostvareni, uspešni ljudi a zahvalan je svojim učiteljima i nastavnicima.

U Vranje ide kad stigne, mada se trudi da kao sin jedinac bude posvećen roditeljima. Obično je to za vreme godišnjeg odmora. Ipak, vuče srce na tu stranu!

 

MERAKLIJSKI TEMPARAMENT: Kaže da su Vranjanci sjajni ljudi i da ih obožava. Voli taj mentalitet, kome i sam pripada. Priznaje da ga je rodni grad u mnogome oblikovao kao ličnost, “posebno taj temperament”. “To su vredni, uporni ljudi, ne odustaju lako, to je pošten narod, pre svega, iskren. Kad sve te osobine uzmemo u obzir i na osnovu njih vam se kasnije ličnost formira i vi možete biti samo jedna vredna, poštena, iskrena, uporna osoba...”, pojašnjava.

Pamti naš sagovornik i mirise svog detinjstva -razne specijalitete koji su se spremali u kući njegovih roditelja, sarmice, samsa sa belim lukom, paprike i sl. Toga nema u Beogradu.

Priznaje, nije baš neki kulinar, ali zato voli da sprema roštilj, što posebno raduje njegove prijatelje, kada su skupa porodično na pikniku, negde pored reke ili na Avali.

To su mu najdraži i najlepši trenuci opuštanja. Kao nekadašnji sportista – rukometaš, obožava prirodu i aktivan odmor.

Reklo bi se da ovaj mladi uspešan gospodin ima sve. No, ipak, nešto mu nedostaje. A to je više slobodnog vremena kako bi se posvetio porodici i vikendici na Avali ili na reci.

Želja mu je i da se sada više posveti naučnom radu i doktorske studije privede kraju.

 

Razgovor završavamo porukom dr Spasića:

“Reći ću vam jednu rečenicu iz svoje struke, a ima je i na ulazu u VMA: ‘Zdrav čovek ima milion želja, a bolestan samo jednu ‘”.

Pa, neka ovo bude po(r)uka svima, da se posvete sebi i svom zdravlju.

 

Tekst i foto: LjUBA DjORDjEVIĆ

PROFIL:

Rođen je u Vranju 1974. godine. Medicinski fakultet je završio u Nišu sa prosečnom ocenom 9,87! Na VMA je zaposlen od 2001. Sada radi kao interventni kardiolog. Oženjen je Danijelom, profesorkom razredne nastave, svojom ljubavlju još iz gimnazijskih dana. U braku sa njom ima sinove Lazara (15) i Aleksu (9), kao i kćerkicu Dunju (4). Želja za velikom porodicom mu je još iz detinjstva. S obzirom na to da je jedinac, kaže, oduvak je “dovlačio” u kuću decu i društvo iz komšiluka, pa je sebi obećao da će imati više od jednog deteta.

 

JUŽNjAČKI TEMPERAMENT

Kada govorimo o temperamentu,utisak je da su ljudi sa juga pomalo, suzdržani, imaju samokontrolu, kao da je taj temperament “negde ispod”. Kad se on ispolji, kad krene muzika, pesma, iće, piće...?

“Dobro vam je to pitanje (smeh). Da, slažem se sa vama. Taj naš temperament juga bih podelio u dve katogorije: kad se radi - radi se, i to je ta ozbiljnost, istrajnost, upornost, predanost poslu itd.. Ali, kad se da odušak, mi itekako znamo to da iskoristimo na pravi način i onda ispliva onaj meraklijski temperament! Mi uvek budemo pokretači veselja... “, kaže oduševljeno.

Kada već pričamo o veselju, pitamo ga za omiljenu pesmu?

“Ne bih mogao da izdvojim, ali volim sevdalinke”, otkriva nam i priznaje da “u trenucima nostalgiije za rodnim gradom najradije sluša numere čuvenog vokalnog soliste Staniše Stošića, jer one odslikavaju duh starog Vranja, nose poruke u sebi”. A, naravno, za druge prilike tu su i trubači!

 

PORODICA

Pitamo ga, kada se osvrne na dosadasnji životni put i karijeru, u trenucima “ispovesti” sa samim sobom, šta kaže sebi?

“Kažem hvala Bogu. Imam divnu porodicu, koja mi je od početka što je i dan danas, bila veliki oslonac i podrška. Moja supruga mi je u životu dosta pomogla, jer verovatno ne bih bio tu gde sam sada, mimo nje. Zajedno smo od gimnazijskih dana. Radim posao koji me ispunjava i to u jednoj renomiranoj ustanovi. Prezadovoljan sam svojim životom, porodicom, a ponosan na ustanovu u kojoj radim”.

Sajam Zaposljavanja