ANGELČO ILIJEVSKI, REDITELj

Sloboda kao način razmišljanja

ANGELČO ILIJEVSKI, REDITELj

Sloboda kao način razmišljanja

“Jelka kod Ivanovih” se suštinski bavi trulim državnim sistemom u kome najviše

strada pojedinac. Mislim da je odlično vreme da se tako nešto postavi na scenu i

da preko predstave postavimo pitanja koja niko ne postavlja.

Angelčo ILIJEVSKI, pripadnik mlađe generacije reditelja na prostoru bivše Jugoslavije, izborom dramskih tekstova koje postavlja na scenu, govori o životu običnog malog čoveka koji pokušava, ali ne uspeva da se izbori sa diktatorskim režimima tokom istorije.

Pre nego se lati rediteljske palice, temeljito analizira tekst, svaku reč u tekstu. To je pokazao u komadima „Duplo dno“ i „Gde je nestao Harms“. Ilijevski kroz tekstove postavlja pitanja diktatorima, ona koja se uglavnom prećutkuju, i upućuje vapaj ili krik za čovekovu slobodu.

Fikcija je sastavni deo svakog njegovog komada koji je režirao. Ne slučajno. Apsurd je lajt motiv predstava koje je režirao Angelčo ILIJEVSKI. Vranjska pozorišna publika će za ovogodišnje „Borine pozorišne dane“ biti u prilici da vidi komad „Jelka kod Ivanovih“, koju po tekstu Aleksandra Vvedenskog, režira Ilijevski. Zadovoljan je ansamblom, ali za uslove u kojima rade glumci vranjskog pozorišta kaže da bi i Vvedenski „zavideo“. Tako je napravljena neprirodna celina apsurda. Apsurd i besmislenost u tekstu Aleksandra Vvedinskog i apsurd u uslovima u kojima se komad režira:

 

VRANjSKE: Čini se da ste se još na Fakultetu opredelili za avangardne dramske tekstove koje postavljate na scene ne samo u Makedoniji, već i u republikama bivše Jugoslavije. Zašto nas vraćate u vreme „staljinističke“ diktature?

ILIJEVSKI: Pozorište mora da se bavi ozbiljnim temama, da bude budno oko jednog društva i da sledi sve njegove anomalije. Činjenica je da je tekst napisan za vreme te staljinističke diktature. Pritom i sam autor je žrtva tog sistema. Ja danas, ovom predstavom pokušavam da nađem paralelu, od tog sistema do našeg u kome živimo. Ne vidim neku veliku razliku, samo je različit način na koji danas funkcioniše. U suštini ova predstava se bavi raspadom jednog sistema i malim ljudima koji su žrtve tog sistema.

 

Aleksandar Vvedenski i Danil Harms, ruski književnici, pripadnici su poslednje sovjetske avangardističke grupe poznate kao OBERIUTI. Ko su bili Oberiuti i šta je bio njihov manifest?

Grupu Oberiuti su činili umetnici koji su se borili za slobodu u jednom takvom sistemu, na svoj poseban način. Zbog toga su i bili trn u oku toj diktaturi jer slobodan umetnik je najveći neprijatelj onome ko diktatorski vlada. Njihov manifest je krik za slobodom. Kako oni kažu: „Mi smopesnici novog pogleda na život i nove umetnosti. Mi smo stvaraoci ne samo novog pesničkog jezika nego i graditelji novog osećanja života i njegovih predmeta“. Zbog toga su ih mnogo često nazivali zaumnima. Njihov odgovor na to je: „Ko kaže da je svakodnevna logika u umetnosti obavezna?“

 

Do kog saznanja ste vi došli, pokušavajući da odredite poetiku u dramskom tekstu „Jelka kod Ivanovih“, Vvedinskog?

Tekst Vvedenskog „Jelka kod Ivanovih“ žanrovski pripada ruskom apsurdu i avangardi. Ako krenemo da analiziramo tekst na ovaj način dolazimo do zaključka da Vvedenski preko silnih metafora konstruiše priču koja postaje jasna onog trenutka kada mi prihvatimo taj način razmišljanja i uporedimo sa vremenom u kome živimo.

 

Književni kritičari kažu da je Vvedinski bio posebno zaokupljen problemima i strukturom besmislice, da je u svoju književnost uneo i dileme Dostojevskog. Ima li istine u tome?

Kada se čitaju tekstovi Vvedenskog sve izgleda mnogo besmisleno i apsurdno. No kada se pogleda u kakvim uslovima i u kakvom režimu on živi i stvara, tu nema prostora za nikakvu besmislenost. Sve je to mnogo logično. Možda može da se nađe neka paralela sa romanom „Zločin i kazna“, jer je to jedna od tema u „Jelki kod Ivanovih“.

 

Zanimljivo je da su dela pripadnika grupe OBERUITI otkrivena početkom sedamdesetih godina prošlog veka i to najpre u Zapadnoj Evropi, a potom i u Rusiji. Kako to tumačite?

Nekako je „normalno“ da je bilo tako. U toj staljinističkoj diktaturi njihova dela su zabranjivana, sakrivena od javnosti, mnogo uništenih, malo sačuvanih i odnesenih iz Rusije. Oni kao pisci proglašeni su za disidente i ubijeni. Poslednji svedok njihovog stvaralaštva je Marina Durnova žena Danijela Harmsa koja je pobegla iz Rusije i živela u Španiji. Oni kao autori su od ogromnog značaja za svetsku literaturu jer pronalaze poseban način izražavanja samo da bi pustili glas za slobodom u jednoj takvoj represiji.

 

U zemljama bivše Jugoslavije, najveće interesovanje za grupu OBERIUTI pokazali su Hrvati. Vi ste prvi koji ste se odlučili da režirate kompleksan tekst „Jelka kod Ivanovih“ Vvedinskog u Srbiji. Šta je bilo presudno da postavite na scenu baš ovaj komad?

Ovaj tekst sam hteo da radim još pre pet godina i mislim da je sad odličan trenutak za to. Jer kao što sam već rekao ovaj tekst se suštinski bavi trulim državnim sistemom u kome najviše strada pojedinac. Mislim da je odlično vreme da se tako nešto postavi na scenu i da preko predstave postavimo pitanja koja niko ne postavlja. Nadam se da ćemo uspeti u tome.

 

Pripadnik ste mlađe generacije reditelja u Makedoniji i van nje. Poštovaoci teatra, međutim znaju da ste do danas režirali komade koji pripadaju avangardnom teatru. Među njima su , „Gde je nestao Harms“ Mileta Mašoviča Nikoliča , „Brod ljubavi“ Nebojše Romčeviča u Narodnom pozorištu u Nišu, i „Slučaj rupa“ Ežena Joneskog u Beogradu. Po kojim kriterijumima pravite izbor autora i komada koji režirate?

Izbor teksta je najkomplikovanija stvar za jednog reditelja, no ako tačno znate šta želite da kažete u određenom trenutku, ako imate veliku želju i potrebu za to, taj problem se rešava jako brzo. Tekstovi se sami lepe za vas. Oduvek najinspirativnija tema mi je sloboda. Pretežno se zanimam u mojim predstavama slobodom govora, slobodom mišljenja, slobodom izražavanja. Sloboda kao ideja. Sloboda kao način razmišljanja. Sloboda kao pogled na stvari. Okupiran ovom temom čvrsto se držim za tezu da umetnik mora da bude korektiv jednog društva, a pre svega korektiv jedne vlasti. Verovatno sam zbog toga birao tekstove kao „Duplo dno“ „Gde je nestao Harms“ „Jelka kod Ivanovih“ itd.

 

Učestvovali ste na mnogim radionicama u Makedoniji i inostranstvu. Vaša predstava “Sejač na deca” osvojila je Gran pri za najbolju predstavu na festivalu MASSUM i dramskom u Kočanima. Na 52. „Joakimu“ predstava „Gde je nestao Harms“ dobila je nagradu za najbolju predstavu specijalnog programa. Na nekoliko festivala u Makedoniji i inostranstvu glumci iz vaših komada osvojili su nagrade i priznanja. Koliko vas nagrade motivišu da režirate dramske tekstove koji izazivaju oprečna mišljenja?

„Sejač na deca“ je predstava koju sam radio pre akademije i za mene je ona jako značajna, jer mi je to bio podstrek da nastavim dalje i da pozorište postane moja profesija, moj način života. Predstava je pobedila na festivalu MASSUM u Skoplju i dramskom festivalu u Kočanima. Nagrade nesumnjivo svakome znače mnogo. One nekako potvrđuju da ono što radiš vredi. No, za mene je najznačajnije mišljenje publike, jer mi radimo predstave za publiku i one moraju da dopru duboko do svakog gledaoca. Najbolja predstava je ona koju može da razume svako.

 

Hoće li i komad „Jelka kod Ivanovih“ „podeliti“ publiku?

Ja se borim za to da svako razume predstavu, da ona dopre do svakog gledaoca. Ova predstava govori o problemima malih ljudi u velikom raspadu sistema. Predstava je na trenutke jako duhovita, no u suštini mnogo bolna. I mislim da ta bol može da dopre do svakoga. Da li će imati podeljenih mišljenja? To ne možemo znati dok se ne desi, ali verovatno da. Uvek je tako. Kao i u životu.

Slavica Cvetković

PROFIL

Angelčo ILIJEVSKI je makedonski reditelj koji je diplomirao pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Skoplju, u Makedoniji, u klasi redovnog profesora Slobodana Unkovskog i vanrednog profesora Zlatka Slavenskog. Matično pozorište u kome radi kao reditelj je Narodni teatar u Bitolju. Asistent je na Fakultetu dramskih umetnosti na klasi glume koje vodi profesorka Mimi Tanevska Srbinovska. Dosadašnje režije: “Sejač na deca” (po sopstvenom tekstu), “Lekcija” Ežena Joneska, “Zavodnikot” (sopstveni tekst), “Koraci” Semjuela Beketa, “Sonata duhova” Augusta Strindberga, “Cenzor” Antonija Nilsona, “Porodične priče” Biljane Srbljanović, „Sonete“ Vilijama Šekspira, „Duplo dno“ Gorana Stefanovskog (sve predstave izvedene u Makedoniji), “Mamu mu ko je prvi počeo” Dejana Dukovskog u Osijeku u Hrvatskoj, „Gde je nestao Harms“ Mile Mašovič Nikolič, „Brod ljubavi“ Nebojša Romčevića u Narodnom pozorište u Nišu, i „Slučaj rupa“ Ežena Joneskua u Beogradu. Bio je asistent reditelja u predstavi “Izgubljeni Germanci” Dejana Dukovskog u režiji Slobodana Unkovskog i “Majstor i Margarita” Mihaila Bulgakova u režiji Ivana Popovskog u Makedonski Narodni Teatar. Autor je tri dramska teksta: “Sejač na deca”, “Zavodnikot” i “Gde je tvoje mesto Džoi“.

BITOLj

Vaša matična kuća je Narodno pozorište u Bitolju. Kako je

koncipiran repertoar?

Bitoljski teatar ima odličnu repertoarsku politiku. To je teatar koji ima devet premijera godišnje. Ima odličan ansambl. Gostuju ozbiljna rediteljska imena. Rade se i klasici i mnogo novih dramskih tekstova. Tako da u teatru ima predstava za različitu publiku. Bitoljski teatar je poznat po tome što sa svojim predstavama najviše gostuje širom sveta.

APSURD

Vidite u kakvim uslovima rade glumci pozorišta u Vranju. Kako ste vi reagovali kada ste videli scenu u Domu vojske, a kako oni kada su pročitali tekst?

Ovaj ansambl radi u mnogo teškim uslovima, da ne kažem mizernim. Nemaju osnovne uslove za rad. Radimo u prostoru u kome mesecima nije dolazila čistačica, scenografija se radi u istoj sali u kojoj probamo, kostimi takođe, prozori se ne otvaraju, prašina nam je prvi prijatelj, to je odvratno. Predstave se igraju u neteatarskim uslovima, nema dovoljno kadra za obavljanje određenih teatarskih fukcija. Nikome ne pada na pamet da u tom ansamblu ima ozbiljna potreba za mladim glumcima, rediteljima, dramaturzima.

Znate da Pozorište treba da otpusti dvoje ljudi?

Mislim da bi nam na ovome i Vvedenski zavideo. Nikome ne pada na pamet da u tom ansamblu ima ozbiljna potreba za mladim glumcima, rediteljima, dramaturzima.

Kako tumačite to, što je vranjski ansambal sve bolji na festivalima u zemlji i inostranstvu, a radi u nenormalnim uslovima?

Drago mi je zbog njihovog uspeha upravo zbog toga što rade u nenormalnim uslovima. Bitno je da ansambl ima želju i trudi se da opstane. Da nije bilo tako ovaj teatar bi se zatvorio kada je izgorela zgrada.

ZutoCvece