GORAN MIHAJLOVIĆ, VRANjANAC U KANADI

Nije sve u novcu

Goran Mihajlović se, nakon diplomiranja 1991. godine na Elektronskom fakultetu u Nišu, smer Informatika, zaposlio u Istraživačkom Institutu EI u Nišu. Dve godine kasnije prelazi u “Simpo”, kao jednu od najperspektivnijih firmi u to vreme, da bi u jeku ekonomske krize, kao i hiljade mladih stručnjaka iz Srbije, 1995. godine, otišao u Kanadu, u potrazi za boljim životom.

Trenutno je direktor grupe za razvoj i podršku softvera za praćenje poslovanja u korporaciji Infor u Kanadi.

 

VRANjSKE: Napustili ste Vranje devedesetih godina prošlog veka. Šta je bilo presudno da se obrete u Torontu u Kanadi?

MIHAJLOVIĆ: Ekonomska kriza je bila duboka, a sankcije su teško pogađale obične ljude. Hiperinflacija je obarala svetske rekorde. Uspešne firme kao “Simpo” u to vreme, gde su plate bile redovne i relativno pristojne za tadašnje uslove, su bile sve ređe. Raspad zemlje, kao i ratovi koji u to vreme, nisu jenjavali, davali su malo nade da će se uslovi za život poboljšati.

 

Zašto ste se odlučili da odete baš u Kanadu?

Malo ko je birao gde, bitno je bilo otići. Nekoliko mojih školskih drugova iz odeljenja su na primer otišli u Juznoafričku Republiku, Austriju, Irsku, Grčku, Italiju, Švedsku, pa i u Sloveniju. Kanada je imala reputaciju napredne i uređene zemlje, koja je imigrante prihvatala bolje od većine drugih zemalja.

Useljnički program je olakšava dolazak i pravo na stalni boravak, ali ne garantuje posao. Naći posao nije nimalo lako, čak i sa odličnim iskustvom, a pogotovo kada ste tek doputovali. Kada pitate za zaposlenje, obično dobijete odgovor: “Super ste, ali nažalost nemate kanadsko iskustvo”. Doduše, to sam znao i pre odlaska i bio sam spreman da ne odustanem ma koliko izgledalo teško. Bio sam spreman i na posao van struke, ali je upornost i uspešno prilagođavanje, uključujući znanje i iskustvo iz Srbije, brzo dovelo do prvog posla u struci.

 

Zaposlili ste se u firmi Ekvifaks kao programer. Koliko se vaš posao razlikovao od posla u Srbiji?

Da, moj prvi posao je bio kao programer u finansijskoj firmi za praćenje kreditne istorije građana, radeći na programskom jeziku koji sam koristio u “Simpu”, a posle nekoliko meseci, dobio sam i ponudu od IT giganta IBM, za posao podrške njihovog računarskog sistema, na kome sam takođe radio u Srbiji. Tako se prethodno iskustvo odlično uklapalo u novim poslovima.

 

Šta su poslodavci očekivali od vas? Kako ste napredovali u poslu?

Pored znanja za posao koji obavljate, poslodavci na zapadu očekuju od vas pre svega profesionalnost, poštovanje pravila posla, poverenje da ćete posao raditi kvalitetno, i na vreme, u interesu firme i najefikasnije što možete. U isto vreme cene ako želite da naučite nove stvari i ne libite se da preuzmete odgovornost umesto da čekate da vam odrede šta ćete raditi. Naučio sam da strpljenje i poštovanje drugih, makar i podređenih, daje mnogo efikasnije rezultate i bolja rešenja.

 

Kada ste počeli da radite u Inforu, jednoj od najvećih američkih kompanija?

Nekoliko godina kasnije. To je bila ponuda koju nisam mogao da odbijem. Infor je jedna od najvećih firmi za proizvodnju softvera za praćenje poslovanja u svetu, u kojoj i danas radim. Dve decenije sam tu i u Inforu sam izgradio uspešnu karijeru. Napredovao sam više puta, najpre na tehničkim pozicijama, a potom i na rukovodećim.

 

Godine 2008. imenovani ste za direktora grupe za razvoj i podrsku softvera za praćenje poslovanja. Kako funkcioniše kompanija u kojoj radite?

Da, posle tehničkih pozicija, potom kao rukovodilac različith timova i projekata, te godine sam imenovan za rukovodioca cele grupacije za softversku grupu u kojoj sam radio. Infor je velika korporacija za razvoj softvera ove vrste, treća u svetu posle kompanija SAP i Oracle, i posluje u celom svetu. Ljudi iz mog tima su u Kanadi, Americi, Engleskoj, Brazilu, Indiji, Kini, Japanu, Australiji. Radimo virtuelno, odnosno preko interneta, telekonferencija, skajpa i praktično u svim vremenskim zonama.

 

Održavate kontakte sa ljudima sa kojima ste pohađali srednju školu i fakultet. O čemu razgovarate kada se vidite na godišnjici mature?

Moram da kažem da sam srećan što imam izuzetne prijatelje u Vranju, jer smo i dan danas, nakon dvadeset tri godine u kontaktu. Kada sam tamo, obavezno se trudim da se vidimo i šalimo evocirajući uspomene na događaje iz mladosti a uspeo sam da prisustvujem i na skoro svim proslavama godišnjica mature. Neki su mi čak bili ovde u poseti i prijateljstvo sa njima mi je nešto što mi izuzetno znači. Obično ih zanima kako se živi ovde, a ja pokušavam da ih ubedim da nije sve u novcu. Porodica, prijatelji i uzajamna osećanja, šale i smeh uz domaću rakiju i srpsku kuhinju je nešto što je neprocenjivo i ne može se dobiti novcem, ili životnim standardom.

 

I danas mnogo mladih ljudi napušta Srbiju i odlazi u beli svet. Kako to komentarišete?

Nazalost, to je neizbežno danas ne samo zbog finansijskih razloga, već zato što živimo u “globalnom selu”, gde je potreba za stručnom i drugom radnom snagom sve veća, ali su i mogućnosti za selidbu mnogo veće. Mladi danas imaju bolju ideju o mogućnostima za boljitak, zahvaljujući tehnologiji, internetu i protoku informacija. U isto vreme, činjenica je da danas takođe ima mnogo mogućnosti za bolji život i u našoj zemlji jer sve više firmi tamo radi po zapadnim principima i ima ugovore sa svetskim firmama.

 

Šta biste poručili mladim i obrazovanim ljudima iz Vranja? Da ostanu ili odu iz zemlje?

Odgovor nije jednostavan, ili univerzalan. Moj primer ne mora da važi za sve, ali može da ima smisla za nekog. Imam prijatelje u Vranju koji su takođe mogli da odu, ali su odlučili da ostanu i danas su hvala bogu zadovoljni i izuzetno uspešni i tamo. Važno je znati da ako ste vredni, školovani, imate iskustvo i oslanjate se na sebe, a ne na veze ili roditelje i ne obazirete se na prepreke i ne krivite druge za svoju sudbinu i izbor bilo koje vrste, u životu ćete sigurno imati priliku kada ćete odlučiti šta je za vas bolje. Mladi treba da veruju u sebe i da se trude da danas budu bolji, nego što su bili juče.

Slavica Cvetković

KANADjANI SU DIVNI LjUDI

Kanada je jedna od najotvorenijih zemalja za doseljenike i verovatno mesto gde ćete se osećati najmanje neprijatno. U prodavnicama ćete biti ljubazno i profesionalno usluženi. Ako pitate za pomoć na ulici, u radnji ili u komšiluku ne znam za slučaj da je neko nije dobio, mada su Kanađani u principu uzdržaniji i skoro da se neće desiti da dođu da pozajme šećer, ili navrate na kafu. Na poslu je slično, pogotovo što u mojoj struci ima mnogo stranaca. Na poslu se prevashodno ceni vaše znanje, profesionalizam i kako se odnosite prema drugima. Činjenica da sam na poslu napredovao do sadašnje pozicije iako neki od stručnjaka i menadžera u mom timu imaju duže tehničko iskustvo, je primer toga.

VRANjE

Kada dođete u Vranje, šta prvo primetite?

Vranje je grad u kome sam odrastao i gde imam rodbinu i mnogo prijatelja, zbog čega sam emotivno vezan. Uvek pre primetim lepše promene u gradu, nego li one druge. Grad definitivno izgleda modernije I uređenije nego kada sam iz njega otišao. Raduje me kad vidim da je privatno vlasništvo uticalo mnogo da Vranje izgleda bar u nekim delovima lepše nego pre. Naravno, ima i oronulih delova grada, napuštenih fabričkih zgrada, čak je i Pržar manje blistav nego što je bio a teniski tereni iza njega su potpuno napušteni. Ne mogu da ne primetim da nema više Simpa, Jumka, Koštane, simbola ekonomije grada pre rata. Mnogo ljudi je bez posla i snalazi se kako zna i ume. Međutim, sa iskustvom iz obe zemlje, poznavajući društvene sisteme u njima, mogu da kažem da nijedan sistem ili zemlja nisu savršeni. Ne mogu da se ne prisetim da su u vreme devedesetih prosečne plate u Srbiji bile 25 evra a sada su skoro 400, pa mi to daje nadu da ako se radi vredno i pametno, može biti bolje. Znam da to može da zvuči kao: “lako je njemu kad nije u Srbiji”, ali mislim da sam prošao i iskusio dosta toga i tamo i ovde, tako da moje mišljenje nije nerealno. Iako ne živim tamo, jedva čekam kad će autoput do Vranja biti završen. Iskreno sam se radovao kada sam čuo za akciju čišćenja Južne Morave pre nekoliko godina. Priroda koju ima Srbija je nešto će biti na ceni u budućnosti. Potrebno je promovisati zdravu hranu i turizam i ovde i na zapadu. Srbi su narod sa dosta talenata, smislom za biznis i rešavanje problema, i zato treba pametno ulagati u ono što već postoji.

HIPERINFLACIJA

Kako se hiperinflacija odražavala na lične dohotke?

Jedna od najtežih posledica hiperinflacije je bila da je vrednost plate u nemačkim markama, kao nezvaničnoj valuti, zavisila od toga koliko brzo bi uspevali da je zamenite za nemačke marke, ali i da li ćete platu primiti u gotovini, ili na račun u banci, odakle ste dnevno mogli da podignete samo određenu sumu. Hiperinflacija je galoporala 100, 200 pa čak i 300 posto dnevno i topila platu za nekoliko dana, ako bi je čuvali u dinarima.U “Simpu” smo, kao u jednoj od retkih firmi u Srbiji, primali platu redovno i u gotovini. Sećam se dobro da bih u vrhu krize, primio 3 svežnja od po 100 novčanica, svaka u denominaciji od 500 milijardi dinara (11 nula!), ali pošto su ulični dileri deviza u Vranju dobro znali kada je dan za plate u “Simpu” (banke nisu imale devize u gotovini), već na izlasku iz firme, vrednost plate je bila upola manja od kursa prethodnog dana. Nadigravali smo ih tako što bi odmah posle radnog vremena odlazili u Niš busom jer je autom bilo preskupo, i tamo platu menjali po boljem kursu u nemačke marke. U to vreme nije bilo interneta i mobilnih telefona, pa je vest o Simpovim platama kasnila u Leskovcu na primer. Bio je to maltene jedini način da sačuvam vrednost moje plate od 200 maraka ili 100 evra danas. U suprotnom je plata bila praktično bezvredna već nakon nekoliko dana.

ZutoCvece