MILjA LUKIĆ, PISAC I IZDAVAČ

Ćerpičovi i Amamdžije

AUTOBIOGRAFIJA O DRUGIMA: MILjA LUKIĆ, PISAC I IZDAVAČ

Ćerpičovi i Amamdžije

Nisam rođena u Vranju, nisam ni živela u njemu. To je onaj bolji deo mene, moja duša, moja čovečnija i pitomija polovina. Druga polovina, tatina, šumadijsko-nemačkog je porekla

Kad pomislim na Vranje, ispred mene iskrsavaju slike iz detinjstva: moji dobri ujaci, nana Kosara i deda Svetolik, koga su svi znali kao Sveta Amamdžija, puna sofra, deca svud unaokolo, komšiluk koji niže duvan, s kojim se sve deli, s kojima se zajednički sprema više od sto kilograma ajvara. Osećam mirise samse, ljutenice, sušenja tarane, stavljana lista loze za zimu, cimeta koji fino golica nozdrve. Sve slike neminovno su povezane s hranom.

Toliko obilje hrane nikad i nigde nisam videla, čak ni u velikim hotelima s prepunim švedskim stolovima! Mala digresija: moja majka ima sedmoricu rođene braće! Bila sam dete bogato ujacima, ostalo ih je pet do mog rođenja, i mislim da su oni najsvetlija tačka mog odrastanja. Ne znam da li neko može toliko da voli koliko vole ujaci. Pritom, ja sam prvo dete u generaciji! Ako nisam najviše, najduže sam voljena. Elem, kad smo u Vranju, nikako da se dogovorimo ko će kod koga da bude, pa primitivno, kao čopor, ostanemo svi na jednom mestu, kod nane i dede i najstarijeg ujaka. Pokojna nana je spremala kao za vojsku! U stvari, mi i jesmo bili vojska, poveći odred njene dece i unučadi, sa sve snajama, a vrlo često i kumovima, prijateljima i komšilukom, koji nam se pridruže za stolom.

 

PITA OD 50 REDOVA: U staroj kući bila je zidana peć i ne mogu da prežalim što su je srušili. Ako ne znate šta je to, zamislite pekaru i u njoj rerne ugrađene u zid koje odjednom ispeku po osam hlebova. Takva ista bila je i rerna u Vranju. Plehovi su se specijalno pravili po dimenzijama rerne, kako su je oni zvali – pećke, i vadili su se loparom, metalnom ili drvenom ravnom lopatom koja je samo za to služila. Kad nana izvadi pitu, ona ima 50 redova!

U takvim pećkama peklo se po vasceli dan. Trpeza, sofra kako to kažu u Vranju, postavljala se u dvorištu, po nekoliko stolova, kao za svadbu, i dok oni na početku lanca završavaju sa supom, onima na kraju tek se služi predjelo. Deca trčkaraju unaokolo, svi razgovaraju, motaju se po kuhinji ili dvorištu, ustaju sa stola, sedaju za sto...

 

TAJ MIRIS HLEBA: Samo da napomenem da nana nije kupovala kore već ih je sama mesila, u sto varijanti. Uz nju sam naučila sve o testu, bilo je to neverovatno iskustvo. Tek kad je sasvim ostarila, počeli su da kupuju hleb, ali su svi žalili za njenim, mekim kao duša, koji se puši i miriše na nekoliko metara. Pravila je stvarno sve što duša može da zamisli. Sećam se kad smo u Nemačkoj kolega i ja ušli u pekaru i kad nije mogao da se snađe među mnoštvom peciva za koje nije ni znao sa čim je i kakvog je ukusa. Meni su se oči širom otvorile i počela sam da mu objašnjavam šta je s lanom, šta s kimom, šta sa susamom, makom... Šta su ružice, kajzerice, hlepčići, mrežice... Zašto je jedno belo, drugo zeleno, treće crveno, četvrto žuto... Ma, bila sam na poznatom terenu, ali prilično nostalgična. Pomislila sam: „Sve je ovo ona pravila, i to kako je pravila!”

 

KOSARO, ĆE PUKNEM: Imali smo nekog pridruženog rođaka čiku Djoku (u stvari je bio kum jednog od naših kumova), koji je voleo dobro da pojede, što se na njemu i videlo. Ponosno je šetao s povećim stomakom ispred sebe i govorio kako „sve svoje sobom nosi“ i kako je tu veliku loptu „pošteno zaradio“, „veliki trud je uložio“. E, taj i takav čika Djoka, čak i on je ponekad odbijao nanino nutkanje, uz komentar: „Ama, Kosaro, će puknem!“„Kako će pukneš? Ne dopada ti se!” Kad se čika Djoka okrene oko sebe i pogleda šta je još sve na stolu, polako progovara stenjući od muke: „Vi ako si imate jelo za jedenje, mi si nemamo stomaci za bacanje!“

Izgleda da sam naklonjena toj vranjskoj strani više nego onoj šumadijsko-nemačkoj. Dok je vranjska strana, odnosno nana Kosara, sekla parčiće velike kao tanjir, ova druga, odnosno nana Zaga, sve je sekla sitno, pa dekorisala kao za izložbu. Nana Kosara je mesila, pravila pite ranom zorom da deca imaju šta da pojedu pre škole, pekla po dva jagnjeta za jedan ručak, a nana Zaga je bila majstor za minjone, rolnice od fileta lososa, torte koje je ukrašavala figuricama od marcipana. Vranjska strana je i supu kuvala u šerpi od pet litara, kao za veš, a šumadijsko-vojvođanska je gajila malene šerpice, tacnice, desertni escajg.

Nana Kosara spremi divlju svinju koja zauzme ceo sto, a nana Zaga kupi pola kila teletine sečene u listiće i aranžira je kao ikebanu. Ne znam kako je biti na sredini. Valjda normalni ljudi znaju.

 

SLAVA: Pamtim svaki Mitrovdan do dedine smrti. To je devojačka slava moje majke. Deda je govorio: „Ko mi od dece ne dođe na slavu, nikad više ne mora ni da mi dođe u kuću.” I mi smo dolazili svake godine, čudnim stazama i bogazama, putovali tokom noći, po snegu, kiši, kakve god da su vremenske prilike i u koji god dan u nedelji da pada. U to vreme nije se dobijao slobodan dan za slavu, a moja majka nije imala običaj da uzima bolovanje kad nije bolesna.

Dolazili smo u Vranje svake godine na Mitrovdan, tačni kao sat. Bila je puna kuća. Samo mi najbliži da se skupimo, već je gužva. A nikad nismo bili sami. Koja bi to slava bila bez kumova prijatelja, komšiluka... Deda je bio lovac, kao i svi ujaci, pa se služila divljač, sva najbolja jela i sve najfinije poslastice. I svi smo bili zajedno, kao da je neka omanja varoš na okupu.Nije ni čudo da sam kao sasvim mala mislila da je to najveći praznik na svetu. Kao malo starija, bila sam u čudu da i ostali ne slave taj praznik nad praznicima.

 

SKANDAL: Sa pet ili šest godina (ne sećam se tačno, samo znam da još nisam pošla u školu) pojela sam ceo pleh koha. Ustala sam rano, svi spavaju, nana nekud otišla, a pleh nasred stola, hladi se koh. Prvo je bilo samo– da probam, pa jedi, jedi, jedi, pa vidi, nema pola pleha, pa pojedi ostatak, i tako. Munula sam pleh, neopran, među ostale nanine plehove. Gde ću sad? Muka mi je, teturam se, boli me stomak, izlazim u dvorište kuće u Vranju. Bek, nemački ptičar, maše mi repom. On je veliki, velika mu je i kućica. Uđem unutra i – zaspim. U neko doba se probudim i čujem glasove. Uzbuna! Ujaci se razleteli, svi me traže. Moja majka plače, ujne je teše. Vidim nanu u dnu dvorišta, sedi, s rukama u krilu, pognute glave, i ona plače. Deteta nema! Čujem da se plaše otmice, čujem da se mole bogu da sam živa.

Šta ću sad?

U neko doba izađem, spremna da dobijem doooobre batine, ali kriva sam pa sam kriva, to je fakat. Izlazim ja tako, sva izmučena, s nategnutim stomakom kao izgladnela deca Afrike, sa senom u kosi iz Bekove kućice i – čekam batine. Međutim, desilo se nešto što može da se desi samo u Vranju. Svi skaču na mene, ljube me. Ko u glavu, ko u nogu, ko u ruku. Grle me, guraju se da svi uhvate neki deo mene, verovatno da budu sigurni da sam stvarno tu, pred njima, živa.

 

TUGO, TUGO..,: Celi raspusti, i letnji i zimski, bili su rezervisani za Vranje. Dodatno, u Vranju sam provela s nanom, dedom i ujacima, od kojih je tada samo jedan bio oženjen, i pola godine u uzrastu od dve godine. Mama je trebalo da se porodi s mojom setrom, pa su me ostavili u Vranju. Moguće je da je to bilo presudno za moju vezanost za ovaj čudesni grad. Usadilo se duboko i prilepilo za mene to Vranje. Dođe mi da se rasplačem od neke miline. Počinjem da ličim na svoju majku koja je plakala kad god bi joj se nešto lepo desilo ili kad bi čula neku lepu vest. Nije mi bilo jasno zašto tako reaguje, a sad tek mogu da razumem ono njeno „tugo, tugo“. Neću ni pokušavati ikome to da objasnim, u startu je osuđeno na neuspeh, na grešku „u prevodu“.

 

BABA ABA: Kao kroz maglu sećam se babe Abe. Uopšte ne znam kako se tačno zvala, mislim da je Jovanka, ali je bila poznata kao Aba jer je običaj da se najstarija žena u kući zove Aba. U porodici se pričalo da je baba Aba dala sav novac koji je imala mom dedi kad je krenuo u Nemačku. Deda je imao obavezu da nekoliko godina radi za Nemce jer su ga stipendirali poslednje dve godine studija kao matematički talenat. Tako je on u Nemačkoj proveo i Prvi i Drugi balkanski rat, ali kad je počeo Prvi svetski rat, otišao je kod poslodavaca da ih zamoli da ga razreše obaveze jer su sad „naše dve zemlje u ratu“. Kad su ga pitali da li je pozvan, mobilisan, rekao je: „Nisam, ali rat je. Ja sam Srbin.“ Opet je usledilo pitanje: „Ali, nisu vas mobilisali?“ „Nisu, ali ja sam Srbin.“ I tako nekoliko puta, pa su ga ipak ispratili. Jedva je stigao do Vranja, okolo-naokolo, i krenuo na Kosovo da dobije vojni raspored, a s Kosova – preko Albanije. Kažu da je baba Aba svaki dan palila sveću za brata, „da poživi“.

 

NEKA MU JE ARNO: Kad pomislim na babu Abu, u glavi mi je slika kako ide gore-dole uz stepenice neverovatnom brzinom, kako iznosi neke silne plehove za radnike u vinogradu. Moji su imali lojze (vinograde) iznad Vranja i u vreme berbe angažovali su mnogo radnika, pored brojne porodice. Baba Aba je za sve njih spremala ručak, sama! Bilo je i po stotinu ljudi.

Najpoznatija je bila po kuvanju, pravi majstor. Šta je sve ona znala da napravi! I ne samo da napravi pravu gozbu od sve samih delikatesa, već da i ni od čega napravi nešto. Ishranila je porodicu i za vreme Prvog i za vreme Drugog svetskog rata, ni od čega praveći nešto. Ipak, najpoznatija je bila po tome što – obožava svog brata. Za nju je na prvom mestu bio deda Sveta, pa sto mesta prazno, pa svi ostali. Dok su nani i Majkici (naninoj sestri) bila najvažnija deca, baba Aba je mislila samo na dedu. Pričalo se da je jednom, kad se razboleo, ovako molila: „Bože, nek mu je arno, evo, uzmi mene, samo da se opravi“. Inače, deda je tad bio prehlađen.

 

Baba Aba je umrla u 103. godini, a poživela bi još da se nije ubola na rđav ekser u vinogradu. Onako sva u poslu, zakačila je nadlakticom dasku s koje je virio taj ekser. Rana se zagnojila, a kad su joj rekli da ode lekaru, odvratila je: „Ovoj k‘d se završi, imam si s‘g rabotu.“ Dobila je sepsu, visoka temperatura držala je predugo, i tako je, verovatno nesvesna, izdahnula. Do poslednjeg dana trčala je gore-dole stepenicama, uvek u poslu, uvek s nečim u rukama... Mislim da mi je bilo oko četiri godine kad je umrla, ali više nisam ni u to sigurna. Moja priča o baba Abi, o onome čega se sećam, možda nije topla kao o nani, dedi, Majkici, ali i baba Aba je bila takva, a i ne sećam je se baš tako dobro kao ostalih. Mojoj majci je ostavila u nasledstvo ljubav prema braći. Na žalost, nemam nijednu fotografiju babe Abe. Na moju veliku žalost.

 

Priredio: R. Irić

PROFIL:

Milja Lukić je rođena 25. novembra 1959. godine u Kragujevcu. Kako joj je majka Vanjanka, kaže, da je i ona polovinu Vranjanka.

Bavi se izdavaštvom, a ima svoju izdavačku kuću „SlovoPres“.

Autor je dve knjige: „Iza brda“ i „Meka duša Juga“. U prvom romanu samo pominje Vranje, ali je drugi posvetila Vranju iz 19. veku.

Živi i radi u Beogradu.

 

 

ZutoCvece