DR RAŠKO RADOVIĆ, PSIHIJATAR, FILOZOF, ESTETA I FILOLOG

Vranjanac iz Pekinga

Na žalost, u rodnom Vranju nisam bio od 1972. godine. Razlog je ne samo taj što sam se prvo preselio u Beograd, a potom otišao u inostranstvo, već i u tome što sam podsvesno želeo da Vranje zadržim u sećanju onako kako ga pamtim iz detinjstva. Tada smo u kući, na počasnom mestu držali dve biste: jednu moje majke, a drugu mog ujaka, koje je za vreme rata uradio profesor Mile Antić. Toliko sam bio fasciniran tim skulpturama, da sam sa deset godina, daleke 1958. odlučio da se i sam ogledam u vajarstvu.

Pošto sam pokazivao dar za crtanje, roditelji su me podržali u tom poduhvatu. Prvo su me odveli kod vranjskog vajara - amatera, doktora Slobodana Palamarevića. U njegovoj simpatičnoj kućici nedaleko od Bolnice, impresionirao me je veliki broj portreta u gipsu koje je ovaj vrsni hirurg, francuski đak, izvajao u slobodno vreme. On mi je poklonio jedan manji grumen gline jer mi kao početniku ne treba veći i objasnio da po završenom radu, glinu treba umotati u vlažnu tkaninu. Kako sam imao materijal, trebao mi je alat. Zato sam otišao kod profesora Antića, inače porodičnog prijatelja, da mi iz svoje zbirke da jednu“špahtli” - vajarski nožić.

Njegov podrum starinske kuće bio je prava Aladinova pećina - krcat materijalom i alatkama. Onda je čika Mile iz jedne fijoke izvukao veliku kutiju punu špahtli raznih oblika. Meni je zapala za oko jedna od šimšira, u obliku slova S, zaobljena na jednom kraju, a zašiljena na drugom. Međutim, brzo se pokajao, jer mu je bilo žao da se rastane od alatke koju je pre rata dobavio iz Beča. “Za tvoju svrhu mislim da je bolja ova”, reče i pokazavši mi jednu neuglednu koju je sam izdeljao od običnog drveta. Ja sam ostao pri svome, pa mi je Mile, videvši moje razočarenje, poklonio baš nju.

Posle materijala i alata trebalo je naći i model. Moj deda, apotekar Toma Stajić, rado je pristao da to bude i strpljivo pozirao nekih nedelju dana. Kad je bista najzad bila izvajana u glini, trebalo ju je izliti u gipsu. Ponovo mi je svesrdno izašao u susret profesor Antić. U njegovoj tipično vranjskoj bašti, u mom prisustvu, obavio je proces izlivanja.

 

BIO SAM I DEDA MRAZ: Profesor Antić nije samo bio nadaren i školovan likovni poslenik, već je i njegova pojava odavala umetnika. Pamtim ga ogrnutog kaputom kao plaštom, malo dužom zabačenom kosom, sa jednim pramenom koji se savijao iznad širokog čela, dok je nešto četvrtasto lice sa solidnim, južnjačkim crtama i setnim, rezigniranim izrazom, podsećalo na helenističke skulpture.

Evo još jedne uspomene vezane za njega. Za jednu Novu godinu, čika Mile i njegova supruga Nađa, profesorka francuskog, pozvali su me da, prerušen u Deda Mraza, uručim novogodišnji poklon njihovom sinu jedincu Vukašinu, koji je danas renomirani vranjski hirurg. Nalepili su mi vatu na lice, ogrnuli nekim crvenim ogrtačem, a na glavu stavili crvenu kapicu. Kada sam ušao u sobu, Vule, koji je mogao imati ne više od pet godina, ushićeno me je posmatrao, sa izrazom strahopoštovanja i zebnje pomešane s prikrivenom radošću.

Kada se ceremonija završila, otišao sam u kuhinju da što pre sa lica sperem “karbofiks”, lepak koji mi je peckao obraze, a potom su me Mile i Nađa krišom izveli iz kuće da me dete ne vidi. Nekoliko dana docnije, kod Saborne crkve susreo me čika Mile s malim Vukašinom u naručju. Kada sam im se približio, Vule poskoči u očevim rukama i viknu: “Tata, tata, evo Deda Mraza”. Eto, sa svojim dobrim darom zapažanja, prepoznao me je bez brade i brkova.

 

OSNOVNA ŠKOLA I GIMNAZIJA: U osnovnoj školi i gimnaziji imao sam odlične nastavnike i profesore kojima sam neizmerno zahvalan za sve što su me naučili i interesovanja koje su u meni razvili. Da pomenem Momčila Zlatanovića, poznatog leksikografa, a docnije, u gimnaziji, Djoku Popovića, Voju Stojiljkovića i druge. No, najviše su mi se urezala u sećanje nadahnuta predavanja profesora geografije Predraga Bogdanovića. Dok nam je pričao o raznim zemljama, pogled mu je leteo po okolnim brdima. To me je podsticalo da maštam o egzotičnim krajevima i mogućnosti da ih možda posetim jednog dana.

Na velikom odmoru, imao sam običaj, kao i drugi gimnazijalci, da otrčim do WS-a u suterenu gimnazije i tu na brzinu popušim cigaretu. Dok sam grabio uz stepenice, “naletim” na elegantnu figuru profesora Bogdanovića. Pokušao sam da ga zaobiđem, ali me on zaustavio tako što se isprečio ispred mene. Bilo mi je neprijatno jer sam se osećao na duvan. On me malo posmatrao kao da je hteo da kaže: “ptičice, uhvaćen si na delu”. Profesor me je zadržao nekoliko minuta u toj nelagodnoj situaciji i postavljao mi razna irelevantna pitanja, šta mislim o ovom, šta mislim o onom, čime mi je, na suptilan način, održao lekciju protiv pušenja, a da tu temu nije ni pomenuo.

 

PLjAČKOVICA, OMILjENA DESTINACIJA: Svi moji školski drugovi su imali neku pasiju: elektroniku (Miodrag Popović, docnije dekan Elektronskog fakulteta), ornitologiju (Jovo Toševski, kasnije profesor anatomije i seksolog), leptire (Jovin brat Ivo, poznati entomolog), psihologiju (Dragan Dodić, psihijatar), glumu (Marjan Petrović). Mene je pasionirala botanika. Bar jednom nedeljno sam, sa kutijom za skupljanje biljaka, išao živopisnim brdima u okolini Vranja. Omiljena destinacija mi je bila Pljačkovica, pogotovo ona njena strana koja se uzdiže iznad Markovog kaleta. Kojih tu lepih i retkih biljaka nije bilo: divlja perunika, kaćuni, fritilarije, bleda aristolohija i mnoge druge. Penjajući se uz planinu, u predvečerje sam posmatrao kolone ljudi iz okolnih sela koji su se, pazarnog dana, krivudavim putem pored Markovog Kaleta, na konjima vraćali kući. Imao sam utisak kao da gledam neki srednjovekovni karavan iz doba Marka Kraljevića.

Ja sam inače, od ranog detinjstva, uspostavio neku emotivnu vezu sa Pljačkovicom. Često sam kroz prozor posmatrao kako se uzdiže iznad krovova kuća, tako bliska i daleka u isto vreme, a sa nekim osećajem melanholije razmišljao kako bih voleo da se popnem na njen vrh koji mi se činio nedostižan. Stoga me je docnije jako ožalostila vest da su NATO agresori posuli tu divnu planinu osiromašenim uranijumom.

 

MUZIČKA ŠKOLA: Vranje je bilo gradić od nekih dvadesetak hiljada stanovnika, pravi intelektualni mikrokozam, u kome je mladom čoveku bila data prilika da nauči mnoge stvari i razvije mnoga interesovanja. Što tu priliku nisam potpuno iskoristio, mogu samo sebe da krivim. Jedna od tih neiskorišćenih prilika je sviranje na klaviru. Taj instrument u Muzičkoj školi predavala je profesorka Vera Jakšić. Studirala je u Petrovgradu kod Vjere Skrjabine, žene čuvenog kompozitora Aleksandra Skrjabina. Mi, njeni učenici, često smo je molili da nam odsvira „herojsku“ Šopenovu polonezu u as-duru.

Što se mene tiče, nisam imao želju da dnevno provedem više od jednog sata vežbajući skale i etide, jer su me više interesovale druge stvari. Teši me, međutim, misao da sam u Muzičkoj školi razvio pasiju prema klasičnoj muzici, koja mi je docnije ulepšala život. Ipak sam nekoliko puta pristao da naučim poneki komad za koncerte koje je profesorka redovno organizovala. Sećam se jednog na kome smo, dve učenice i ja, interpretirali Šubertovu serenadu u šest ruku! Moja uloga je bila da, sedeći u sredini, dajem ritam. Morala je to biti komična scena jer sam bio za dve glave niži od devojčica, par godina starijih od mene.

 

DUŽNIK. Dakle, Vranje mog detinjstva i mladosti može se smatrati “palankom”. No, uopšteno govoreći, oni koji s visine gledaju na male gradove i njihove žitelje, zaboravljaju da se skučen mentalitet tobož karakterističan za “palanku”, takođe može naći i u milionskim gradovima, kao što je to Crnjanski slikovito pokazao u svom “Romanu o Londonu”. Ja sam, međutim, ponosan na svoju “palanku”, onakvu kakvu je pamtim više od pre pola veka, jer znam koliko joj dugujem.

 

Priredio: R. Irić

PROFIL:

Psihijatar, filozof, esteta i filolog, dr Raško Radović je rođen 1958. godine u Vranju. Studije medicine završio je u Beogradu, a psihijatriju je specijalizirao u Engleskoj, gde je proveo i najveći deo svog radnog radeći kao primarijus.

Pre penzionisanja, bio je tri godina na dužnosti psihijatra u Američkoj bolnici u Pekingu. Živeo je takođe tri godine u Parizu gde je doktorirao filozofiju na Sorboni. Po povratku u Englesku, najpre je na Londonskom univerzitetu diplomirao, a potom magistrirao klasičnu filologiju.

Već skoro deset godina živi u Kini gde sa suprugom Kineskinjom aktivno učestvuje u kulturnom životu te zemlje, baveći se organizovanjem izložbi i likovnom kritikom. Pre par godina, Akademska knjiga iz Novog Sada objavila mu je pionirski rad iz teorije forme (“Sistemi forme u umetnostima prvih civilizacija i Grčke”), a uskoro, kod istog renomiranog izdavača, treba da se pojavi njegov rad iz teorije vizuelnog opažanja (“O prozračnosti, dubini i boji”).

Njegovi poznavaoci kažu da je dr Radović najmarkantnija figura srpskog rasejanja u Kini. Tamo je od svega po malo - Vranjanac, Crnogorac, Beograđanin, Londonac, Pekinžanin, jer ga svi svojataju.

ŠTAP PROFESORA BOGDANOVIĆA

Profesor Bogdanović je za pokazivanje na mapi koristio jedan lep štap od uglačanog crvenkastog drveta, koji se završavao tankim vrhom. Imao je običaj da tim vrhom okreće prekidač za struju i tako pali i gasi svetlo u učionici. Jednog dana je neoprezno ostavio štap u učionici, a mi smo za vreme odmora iskoristili priliku da se njime poigramo sve dok mu neko nije polomio vrh. Kad se vratio i video taj vandalizam, nije nas ni jednom rečju ukorio - to jednostavno nije bilo u njegovom stilu, već je, sa izrazom žaljenja i neverice posmatrao okrnjeni štap kao da je hteo da kaže: “Kako ste mogli da upropastite ovako lep predmet?

SUSRET NA KRSTILOVICI

Drugo omiljeno odredište bila mi je Manina dolina, na samom izmaku grada, nekoliko stotina metara od stare kasarne - koju su takođe besmisleno gađali u NATO agresiji. U to začarano mesto i oazu mira išao sam obično popodne duž Vranjske reke, pored živopisnih romskih kućeraka, na koje su se naslanjali ramovi sa zlatnim niskama duvana.

Botaničke ekskurzije, u koje sam odlazio, zadavale su puno brige mom dedi i babi sa kojima sam odrastao. Često su me opominjali da nipošto ne idem ka albanskom selu Suvarni gde se, prema njihovim rečima, svašta dešavalo tokom rata.

Jednog toplog letnjeg dana, a imao sam tada dvanaest godina, krenuo sam ka Krstilovici sa mojim psom Cezarom, nemačkim ovčarem. Prelepu bukovu šumu, te godine su, napale neke sitne gusenice koje su se na svilenim nitima spuštale s lišća. U jednom trenutku, približavajući se jednom proplanku, čuo sam zvuk klepetuše i potom vidim stado ovaca. Čuvala su ga dva Albanca. Pokušao sam da ih zaobiđem, ali me jedan od njih zaustavio rečima: “Stani, što se plašiš, i mi smo ljudi“. Ja stadoh, a oni su pasionirano posmatrali Cezara. “Ajde, da mi prodaš tvoje kuče” reče onaj stariji, a ja se pobunih: “Kako mogu da ti ga prodam, to je moj pas“. Pastiri su na to sa žaljenjem reagovali, pa su pogledom otpratili Cezara i mene.

Albanci su nam tada na konjićima donosili drva. Sećam se jednog od njih: bio je vedra izgleda, sa kečetom na glavi, odeven u tradicionalnu nošnju. Pošto je istovario drva, baba Radojka mu reče: “Deder, Alija, oberi ove dve trešnje, nema ko drugi da to uradi”. Njega nije trebalo mnogo ubeđivati: namah se uzverao uz stablo kao veverica, a morao je imati blizu pedeset godina. Od vrha naniže, punio je usta i gutao zrele trešnje zajedno s košticama.

Komentari

Побркали сте нешто. Или слика или година производње не стоје. Весели Гранџа је `58 годиште, а овај човек изледа као да му је отац у најмању руку, ако не и деда.

ZutoCvece