Ponedeljak, Utorak, Sreda, Vranjske, Petak, Subota..

BOŽIDAR BOLE STOŠIĆ, GLUMAC, VRANjANAC

Vraćanje u bure

Prilikom prvog (telefonskog) kontakta, kada smo ga pitali kako podnosi ove vrele dane, kao iz topa nam je rekao: “Odlično! Pa ja sam Vranjanac!” Posle nekoliko pokušaja, upriličili smo sastanak u poslastičarnici “Petković” u centru Beograda, nedaleko od RTS-a. Pitamo ga, da li je uspeo da sanira oštećenja na njegovom splavu na Adi Ciganliji, a koji je bio “krivac” za iznenadno pomeranje termina našeg prethodno ugovorenog sastanka! Kaže, da to zahteva poprilično vremena, rada i snage. Lepo je, ali i naporno.

Na početku razgovora popularni Bole nam pripoveda svoju porodičnu istoriju. Kaže da je rođen u Skoplju. “Na Vaskrs, 6. aprila 1941. porodica je pobegla u Nišku Banju kod tetke i teče. Pošto je moj teča bio uticajan u Niškoj Banji, nije mu bio problem da zaposli moga oca, tako da je on sve vreme rata bio intendant u garnizonu u Niškoj Banji, i nije učestvovao u oružanom sukobu. Tamo smo bili do 1945. Tada smo se preselili u Beograd. U međuvremenu su komunisti ‘čistili’ pa je tako nažalost i moj otac otišao”, kaže pomalo setno, dok mu pogled “luta” negde u daljinu.

Posle završene osnovne škole u prestonici je upisao Treću mušku gimnaziju, u kojoj je 1953. godine upisao dramsku sekciju koju je vodio čuveni Slobodan Aligrudić.

“I tako je bilo sve do Akademije. Ustvari, prvo sam upisao medicinu i studirao godinu dana, a za to vreme sam u Omladinskom pozorištu ‘Lola Ribar’ odigrao nekoliko uloga i sa tim otišao na Akademiju. Posle završene Akademije dobio sam angažman u pozorištu ‘Boško Buha’, pa u Beogradskom dramskom, gde sam ostao sve do penzije”, pripoveda i nastavlja: “Na filmu me nije bilo mnogo. Igrao sam u filmovima ‘Prozvan je V3’, ‘Štićenik’ i ‘Duvanski put’’. ‘V3’ je kad je izašao bio 7. na listi po popularnosti u celoj Jugoslaviji. Sticajem okolnosti filmska karijera je bila zakočena u jednom trenutku”, kazuje glumac.

 

Ako ga na filmu nije bilo dovoljno, zato ga je na TV bilo u izobilju! Publika ga pamti po mnogobrojnim maestralnim likovima.

“Na TV sam počeo kao Bole iz bureta, u jednoj dečijoj emisiji ‘Hiljadu zašto’, što je zaprepašćujuće dobro prošlo. Bio sam nekako upućen najviše na TV, tako da me sedamdesetih godina na ekranu bilo više nego TV reportera!”, kaže kroz smeh.

Posle toga su se nizale mnogobrojne serije, od mirnijih do većih. “Bolji život” je preskočio iz raznih razloga, a onda su došli “Srećni ljudi”, “Porodično blago”, “Bela lađa’, pa “Sumnjiva lica’’, prošle godine. Kaže da je taj prvi serijal – ‘Mister dolar’ koje je radio Milan Konjević dobro počeo, ali da je to posle “iskomplikovano bez potrebe”.

 

GLUMCI I PISCI: Iako bard glumišta, Stošić ima samo reči hvale za mlade kolege iz pomenute serije. Izdvaja Nikolu Rakočevića, kao “izuzetno talentovanog glumca”, i Bojana Žirovića.

“Trenutno imamo plejadu sjajnih glumaca i glumica, ali nažalost nemamo pisce. To je problem”, kaže. Ističe da se nekada mnogo ozbiljnije radilo, ali i da mladi glumci danas, na žalost nemaju mnogo izbora.

“Možete da odbijete ulogu. Ovi sitkomi koji se snimaju, sve je to lepo, ali šta to znači? Da ne pominjem ovo đubre od rijalitija. Danas niko nikoga ništa ne pita. Nekad se znalo ko šta može. Čini mi se da su nekada bili potrebni veća koncentracija, jača disciplina i naporniji rad nego danas”, priseća se glumac i nastavlja:

 

“Danas nemate nikakvu obavezu ni prema čemu! Ni prema glumi, ni prema priči, publici... I to se nekako krpi. Nemate ozbiljnu stvar, jer nemate uslove za ozbiljnu stvar. Zašto? Za ozbiljnu stvar je potrebna ogromna disciplina i veliki rad. Sad svi prvo moraju da zarade pare ako hoće da žive ljudski, i drugo, ko ima strpljenja da disciplinuje? Sve je u stilu: ‘Daj omrljavi to, pa idemo dalje’. Ne može tako.”, upozorava umetnik.

 

Osvrćemo se i na kritiku. Koliko je značajna za glumca, i pitamo ga kakav je njegov odnos prema kritici, kritičarima uopšte, koliko mu uopšte one znače?

“Dok sam igrao u ‘Buhi’, Eli Finci je napisao da je moja uloga u ‘Tomu Sojeru’, najbolja uloga za poslednjih deset godina na svim beogradskim scenama. Nisam čuvao kritike, jer smatram da ono što si, to si danas. Ono juče lepo je, ali nisi više to. Znate, nisam čuvao kritike, a zašto je ona ostala, pojma nemam. Kada čitam kritiku, moram da vidim šta, taj ko ju je pisao, hoće? Sada jako teško može da bude objektivna kritika, jer smo podeljeni i zavisi ko je piše. Izuzetan i sjajan je bio Muharem Pervić. Te objektivnosti, te širine više nema”, kaže Bole.

 

NAGRADE: Pričamo i o nagradama. Zanimalo nas je, šta mu one znače?

“Nagrade mnogo znače! One vam otvaraju puteve. One vam stvaraju jednu jaku profesionalnu ličnu kartu! Ja nažalost nisam dobro prolazio. Prvu nagradu kad sam trebao da dobijem na Sterijinom pozorju, zafalilo je za Hrvate, pa su onda umesto meni dali jednom hrvatskom glumcu ...”

Po “ključu”?

“Da, ‘po ključu’, zato što jedan naš reditelj nije hteo da se odrekne svoje nagrade. Onda kad je trebalo da ponovo odem na Sterijino, opet je bila neka igra, i tako mi i to propadne! Dobio sam Nagradu ‘’Novosadskog dnevnika’, kao i nacionalnu penziju. Mi smo mala sredina koja odmah želi da nekoga ko se uzdigne, baci u blato”.

 

Iako je odigrao poprilično uloga, ipak kao jednu od najdražih izdvaja uloga Žike u “Agenciji za SIS”? Ipak, ima i neostvarenih želja, a to je uloga, dobri vojnik Švejk. Za nju je kaže “kao saliven”, ali, dodaje, da je sada za to prošlo vreme!

“To je uloga koja mora da se otključa. Ovi koji su igrali nisu umeli,“ naglašava.

 

Šta kažete sebi sad kad se osvrnete na dosadašnju karijeru?, pitamo ga.

Odgovara: “Nisam se potrošio. Žao mi je. Moglo je još. Nisam ono veliko radio. Ono da uzmeš ulogu da izgoriš!”

 

Šta sada radite?

“Imam jednu malu ulogu u ‘Fantomu u operi’. Treba da igram u predstavi ‘Mali tobdžija’ u ‘Dušku Radoviću’ i predstavu ‘Mitrovdan’ u ‘Madlenijanumu’, sve to do Nove godine.

 

TEKST I FOTO: Ljuba DjORDjEVIĆ

BLAFEMIJA U POZORIŠTU

Kao vrsnom profesionalcu i zaljubljeniku u profesiju kojom se bavite gotovo šest decenija, šta ne volite u poslu koji volite?

“Politika. Svojevremeno se politika mnogo mešala, ona komunistička, posebno. To mi je mnogo smetalo, a mnogo i odnelo. Sad ne znam šta da kažem. Najviše mi smeta što je počela blasfemija da se uvlači u pozorište. To što sam u nekoliko predstava video i čuo na sceni, to pas s maslom ne bi mogao da pojede! Nisam mogao da shvatim zašto? U jednoj predstavi glumica brije znate šta... Čemu to?! To izaziva bes. Duboko sam ubeđen da je sve to napravljeno sa namerom da se od ljudi, od čoveka uopšte napravi vo! Nije to samo kod nas! To je u svetskim razmerama”, kaže pomalo uvređeno.

JUG JE VELIKA TAJNA

Razgovor skrećemo “ka jugu Srbije”. Pitamo ga koja mu je prva asocijacija, sećanje, slika, kada čuje jug Srbije?

“Ima jedna pesma koju peva Staniša Stošić, a koja kaže ‘Srećan sam samo kad spijem’. To je lična karta juga. Ili ona Mitketova ‘Dan me pije, noć me pije, put me pije, ništa mi nije...’ Jug nosi neku tajnu. Poslednje šta radi čovečanstvo je da uništava sve tajne, a osnova postojanja je tajna! Jug je sačuvao tajnu, na sve moguće načine”, kaže ozareno.

 

Iako je, kako navodi po više linija sa juga - majka je iz Bele Palanke, deda i teča su iz Pirota, otac, baba i deda iz Vranja i iz Ćukovca, sećanja na taj deo ranog detinjstva su mu maglovita.

“Pamtim samo Ćukovac, jedan proplanak, bilo je jako toplo i spavali smo napolju na slami. Pamtim jednog mog rođaka koji je tu imao kuću i koji je mogao kamenom da pogodi vrapca! Sećam se strica Vlaste Stošića...”, priča prebirajući po sećanjima najranijeg detinstva. Kaže da u Ćukovcu nije bio od 1948. godine!

Obožava južnjačke specijalitete, gotovo sve od paprike.

“Znate kakav su ajvar pravili ovi moji!? I to ne sa plavim patlidžanom, nego sa crvenim! Pa ga peku pet sati! E to je kad otvorite teglu, nije moglo da se staje do dna! To je bio fenomenalan ajvar. To su pravile moja tetka i majka”, kaže nekako dečački razdragano.

Obožava i južni melos, pesme Staniše Stošića, posebno “Zbog tebe mome ubavo’’.