STEFAN ŠAHATRE, JORDANAC IZ VRANjSKE BANjE

Više od kamila i pustinje

Kad sam došao u Srbiju iz dalekog Jordana, imao sam osećaj kao da sam izašao iz kuće i vratio se opet u svoj dom. Nakon skoro dvadeset godina od poslednje posete, radovao sam se ovom dolasku kao dete kada dobije omiljeni slatkiš. A, srce je tokom celog puta, jako lupalo“, počinje svoju neobičnu životnu priču Stefan Šahatre iz Jordana.

Stefan, čije se ime na arapskom čita „Sufijan“, rođen je pre 27 godina u Vranju. Majka iz Vranjske Banje, otac Jordanac, upoznali su se u Skoplju, tokom studentskih dana.

„Lepo je počela njihova priča. Ja sam se rodio u Vranju gde smo živeli godinu dana. Zatim smo otišli u Jordan, a 1998. došli svi zajedno u Vranjsku Banju da vidimo maminu porodicu“, seća se Stefan.

 

DRUGI DOM: Uvek je, ističe, želeo ponovo da dođe i upozna Srbiju kad odraste.

„Nažalost, moja majka je umrla 2004. godine, a ja nisam prestajao da razmišljam o danu kada ću da odrastem dovoljno da bih mogao da dođem sam i upoznam svoj drugi dom. Mnogo sam se informisao i čitao o Srbiji. Sada radim i zarađujem, sakupio sam novac, oko 1.000 evra košta avionska karta, i, evo me“, kaže Stefan.

Ne postoji, kako kaže, direktan let Jordan-Srbija. Iz Amana, jordanske prestonice, sleteo je u Istanbul.

„Onda let za Beograd. U Turskoj sam samo uzeo vizu na koju sam čekao pre toga oko 40 dana. Pošto sam saznao da i u Beogradu imam rođake, što mi je izuzetno drago, upoznao sam se ovom prilikom sa njima. I, sada, kad pričam, sve doživljavam vrlo emotivno. Srce je lupalo, a noge su, dok sam izlazio iz aviona, samo tražile sigurno tlo. U stomaku je igralo i onda sam pomislio „Stefane, došao si u svoju zemlju. To si čekao, moraš da se opustiš“, priča naš sagovornik.

U glavnom gradu se, kaže, nije zadržao jer je željno iščekivao dolazak u Vranje i Vranjsku Banju.

„Nakon duge autobuske vožnje, u Vranju me čekao brat od rođene tetke. Osetio sam neki magnet kad smo se zagrlili. To je neverovatno i neobjašnjivo. S pravom se kaže da „krv nije voda“, priznaje Stefan koji je za skoro dva meseca boravka, srpski jezik naučio vrlo dobro.

Engleski jezik koji je obavezan u školi, zna dobro koliko i arapski.

„Svi u Jordanu odlično pričaju engleski. Na fakultetu su sva predavanja bila na tom jeziku. Diplomirani sam grafički dizajner. Danas, ono što ima veze sa umetnošću, ja radim. Crtam grafite, a hobi mi je i crtanje portreta. Iz toga crpem energiju“, kaže Stefan.

 

 

GRAFITI I PORTRETI: Kao frilenser, objašnjava, radi tokom noći i dizajnira vizitkarte za velike restorane i kafiće u Jordanu.

„Inače, radim u velikom tržnom centru u Amanu, dizajner sam VM (Virtual Machine) što znači da treba da znam šta ljudi traže od garderobe da nose, pa da se to pravilno uskladi sa obućom, jer tako kompanija ima veću prodaju i bolje posluje. Trener sam, odnosno volonter u nevladinoj organizaciji „Mercy Corps“. Sa decom migrantima, iz Sirije i Iraka, crtamo, bojimo, glumimo, učimo ih polako da veruju u bolji život i da se oslobode straha koji je prisutan u njihovim životima“, kaže naš sagovornik.

Prvo što je primetio kada je došao u Srbiju je, kako kaže, mnogo zelenila, drveća i cveća što ne može da se vidi u gradu u kojem živi, Irbidu, drugom najvećem gradu u Jordanu, posle glavnog Amana.

„U Irbidu su sve same zgrade, pa možda zbog toga deluje malo hladnije. Znam da mnogi misle da je Jordan slika pustinje sa kamilom, ali nije tako. Danas je Jordan jako razvijena država. Pogrešno je mišljenje da nemamo život i da živimo kao ranije“, napominje Stefan.

Ima, kaže, i sada kamila koje ljudi čuvaju kao što Srbi čuvaju ovce, ali nije više glavno prevozno sredstvo.

„Jedna kamila košta 10.000 evra. Mnogo su skupe i njihovo mleko je baš jako. I, naravno, više ih ima u pustinji, nego u gradu“, kaže Stefan.

Glavni grad, Aman, je, objašnjava, kao svaka druga svetska metropola u kojoj mladi izgledaju baš kao u bilo kom drugom velikom gradu.

„Postoje kafići, restorani, diskoteke i noćni život koji ja, lično, ne živim. Meni prija tišina jer sam i po prirodi takav. Takođe, Jordan nije isključivo muslimanska zemlja. Tako da svako ima slobodu da se ponaša kako želi. Ali, svakako da se ovde slobodnije živi. Tamo je greh konzumiranje alkohola, izlazak sa devojkom, večernji izlazak. Ali, svako živi kako mu odgovara“, priča Stefan i dodaje da se u većem gradu devojke oblače slično kao u Srbiji.

Naravno, dodaje on, mogu se videti i skroz pokrivene žene. Sve, ističe, zavisi od osobe.

„U Jordanu niko ne primećuje veru i ne gleda čoveka tako, već kakva je njegova duša. Dok, ovde, kada pojedini čuju ko sam i odakle sam, počnu da se udaljavaju. Ali, i pored toga, našao sam dobre drugove koji su mi pomagali u svemu. U čitanju „menija“ kad izađemo, na primer, nešto da pojedemo. Ja ne jedem mnogo mesa, svinjsko nikako i više volim sir, tako da nije bilo problema što se tiče hrane“, objašnjava Stefan.

 

KROV I DRVENI POD: Stekao je, kaže, utisak da ljudi ovde vole da se mešaju malo više u tuđi život i da upravljaju njime.

„U Jordanu, ne mešamo se jedni drugima u život. Istina je da se držimo i živimo svi zajedno jer je dete, zauvek dete za roditelje i ono ne odlazi od njih“, veli Stefan.

Primetio je, kaže, veliku razliku u izgledu kuća.

„Kuće nemaju krov ovako spojen i crven, već su sa ravnim krovom izgleda kao bazen koji se puni kad je kiša. Onda voda ide u oluk pa se tako vrši navodnjavanje zemljišta, ali i pomaže da se puni bunar“, objašnjava Stefan.

Na podu su, kaže, svuda pločice. Nigde nije video pod od drveta, kao ovde, u Srbiji.

„A, volim drvene podove. Oduvek sam takve zamišljao i sad sam ih ovde video. Prvi put sam proslavio i svoj rođendan u Srbiji. U Jordanu je sramota da zovemo ljude na takve proslave. Navikao sam da mi društvo dođe samo i napravi obavezno neko iznenađenje. Onda su mi objasnili da je ovde drugačije. Ipak, sve se na kraju lepo završilo“, smeje se Stefan.

Dve totalno različite vere i kulture, ali su, kako kaže, ljudi podjednako gostoprimljivi.

„Volimo da ugostimo svakog i obavezno za gosta spremimo ovcu. Ovde, Vranjska Banja je malo mesto i svi znaju da je došao „neko iz Jordana“. Prepoznaju me i većina njih mi se nasmeje kad me vidi. I, to je lepo. Sve mi je ovde lepo. Volim svoju drugu zemlju. Nisam došao ovde zbog bilo kog grada. Meni je dosta da udišem vazduh u Srbiji i da vidim svoju porodicu. Imao sam, naravno, punu podršku svog oca koji me „gurao“ da dođem ovde“, iskren je Stefan.

Najviše, kako kaže, njega raduje što će svi koji budu čitali ovaj tekst, u većoj ili manjoj meri, upoznati Jordan.

„Volim da kroz mene vide tamošnji život. Ima mnogo lepih stvari koje ljudi mogu da posete. Najslanije jezero na svetu koje se zove Mrtvo more jer u njemu život ne postoji. A voda je vrlo topla i lekovita zbog saliniteta. Aman je jedan od najstarijih gradova na svetu u kome se nalaze ostaci Herkulovog hrama, kao i veliki rimski amfiteatar koji vredi videti. Drevni grad Petra je napušteni grad od kamena u Jordanu, čije su građevine uklesane u stene. Dovoljno je da kažem da se smatra svetskom kulturnom baštinom. Jordan je, bez dileme, pun istorije“, itiče Stefan.

Ima, dodaje, turista koji dolaze jer je mirna zemlja, bez ikakvih nemira.

„Jordan je stabilna zemlja, bezbedna za život. Malo jeste skuplje. Ali, isto je i ovde, u Srbiji. Jedino su putevi bolji u Jordanu. Ovde ima previše rupa“, ocenjuje Stefan.

Mogao bi, ipak, kaže na kraju, da zamisli život u Srbiji.

„Volim ovu zemlju i mogao bih da živim u njoj. Možda jednog dana. Sada se vraćam jer je prošao odmor i moram da radim. Do tada, kad god čujem zvuk harmonike u Jordanu, biću mislima daleko, ali ne i srcem“, kaže Stefan.

Jovana Ristić

SLUŠAO SAM STARE PLOČE „SREBRNIH KRILA“

Srpsku latinicu je, kaže Stefan, dobro savladao. Naučio je, čak, da čita i piše.

„Majka nije govorila srpski jezik sa mnom. Fokusirala se na učenje suviše teškog arapskog. Danas jedva čekam da vidim Srbe u Jordanu, ali ih nema. Iako nisam znao srpski, kad sam došao posle toliko godina opet, kao da sam sve razumeo što ljudi pričaju. A, kao mali sam rado slušao „Srebrna krila“, imali su roditelji njihove ploče. I sam sam se začudio kako sam sada brzo savladao jezik, čak i pomalo pišem. Samo ovako napisano ne mogu da čitam“, objašnjava Stefan dok pokazuje ćirilična slova na kutiji od cigareta.

MANSAF I CRNI ČAJ

Nacionalno jelo Jordana je, kaže, „mansaf“, a pije se uglavnom crni čaj i kafa.

„Mansaf je jelo od jogurta i mesa, sa pirinčem, spremljeno na specijalan način i vrlo ukusno. Klima je, inače, različita u svakom delu Jordana. Zavisi da li tražite pustinju, planinu ili grad (smeh). Nije ni previše toplo, ni hladno u gradu. Zimi nema snega, pa bi za mene bio interesantan ponovni dolazak u tom periodu“, zaključuje Stefan.

 

Sajam Zaposljavanja