DjINA RUMEŽON-SIRIEL, VOLONTERKA IZ FRANCUSKE

Razumem mlade koji odlaze iz Vranja

 

Ne mogu da zamislim život u Srbiji. Posle doživelog kulturološkog šoka kada sam došla i neprijatnih iskustava sa pojedinim ljudima, zaista, nikada ne bih mogla da živim ovde, počinje razgovor Djina Rumežon-Siriel, volonterka iz Francuske koja živi već četiri meseca u Vranju.

Za dve nedelje vraća se Francuskoj, zemlji i ljudima koji, kako kaže, ne znaju gotovo ništa o Srbiji.

„Vidim koliko vi znate o nama i koliko vas sve interesuje. U Francuskoj, nažalost, ljudi misle da se ratuje i da nije bezbedno u vašoj zemlji. Čak se i moja majka protivila mom dolasku govoreći mi da ne idem jer neko može da me kidnapuje. Iskreno, nisam želela da „guglam“ i da se tako informišem o Srbiji. Htela sam lično da dođem i da vas upoznam“, kaže Djina.

Za to su, pretpostavlja, krivi i Srbi kojih ima u Francuskoj i koji ne promovišu svoju kulturu ni zemlju odakle dolaze.

„Uglavnom se drže zajedno, u srpskim zajednicama. Delom i zbog toga među Francuzima vladaju takvi stereotipi“, zaključuje Djina koja je dobila italijansko ime jer je njena majka iz tih krajeva.

 

KLOŠAR: I, nastavlja, najveći razlog zašto je izabrala Srbiju je projekat koji podržava Centar E8 u Vranju, a to je edukacija o radu sa životinjama i odnosu prema njima.

„Pošto u Francuskoj volontiram u više organizacija koje se bave zaštitom životinja, želela sam da u Vranju održim radionice gde bih ljudima objašnjavala kako da se odnose prema životinjama. Čak je i francuska organizacija „Gamelle sans frontiers“ obezbedila novac za neku vrstu azila u Vranju u sklopu mog projekta, samo je trebalo da imam podršku lokalnih ljudi ovde. Sve je to palo u vodu zbog jedne vrlo neprijatne i tužne situacije“, priča Djina.

Sa vranjskih ulica je, kaže, pokupila napuštenog psa koga je nazvala „Klošar“, izvadila mu pasoš i pronašla Francuza koji bi se starao o njemu.

„Ukratko, kako sam morala da odem iz Vranja na nedelju dana, žena iz jednog vašeg udruženja mi je pomogla i pronašla ženu koja bi čuvala Klošara dok se ne vratim. Uveravala nas je da je ta žena koja bi čuvala Klošara, pouzdana. Pas je uginuo. Ta osoba koja je „brinula“ o psu, otišla je van grada, a njega ostavila u dvorište uz obećanje da će ga čuvati u kući, na terasi. Bio je vezan u dvorištu, ostavljen bez kućice ili bilo kakvog zaklona od visokih temperatura kakve su bile“, objašnjava Djina.

Nakon toga, kako kaže, naišla je na osude, pretnje i uvrede od strane žena koje su znale francuski jezik.

„To je bilo objavljeno na fejsbuku i žene su mi slale čak i privatne poruke. Morala sam da ih blokiram sve, napadale su me iako me ne poznaju i sve je bilo vrlo neprijatno za mene. Ceo moj projekat je propao. Sada radim na otkrivanju i objašnjenju različitih mitova i običaja koji postoje kod vas. Interesantno mi je da istražujem jer verujem da ni ljudi ne znaju zašto određene stvari rade. Na primer, zašto kačite venčiće na ulazna vrata vašeg doma, zašto ubadate iglu u petu preminuloj osobi... Treba još dosta toga da otkrijem“, kaže Djina.

Veliku razliku između dve zemlje, kaže, i za nju veoma značajnu, vidi u odnosu ljudi i institucija prema životinjama.

„Bila sam neprijatno iznenađena kada sam videla veliki broj pasa na ulici. Zakon je u Francuskoj isti za ljude i životinje. Nema pasa lutalica. I ako se neko nađe na ulici, iz organizacije odmah dođu i odvode ga u azil. Ako neko od vlasnika ne čuva dobro svog kućnog ljubimca, policija dolazi i odvodi ga“, navodi Djina.

 

ZAKONI ZA ŽIVOTINjE: Ako neko želi da udomi psa, kako kaže, a ima dosije u policiji zbog tuče ili je bio zatvoren, nema pravo na udomljavanje.

„Postoje slučajevi gde ljudi dolaze i traže najstarije pse kojima je ostalo malo od života, samo da ih usreće na kraju. Na primer, žena koja boluje od Alchajmera i čuva životinje, kod nje dolaze iz organizacije na dva dana da joj pomognu i nahrane njene životinje“, ističe Djina.

Postoje, kaže, svuda, pa i u Francuskoj, osobe koje ne vole životinje i pokušaju da ih maltretiraju.

„Imali smo slučaj kada je jedan čovek vezao psa i vukao ga kolima. Dobio je dve godine zatvora i zabranu da ikada više čuva bilo koju životinju. Zakon je na strani životinja i mnogo ih štiti. Pritom su sve organizacije ujedinjene i zajedno rade jer imaju isti cilj“, napominje Djina.

Najpopularnija životinja u Francuskoj je, kaže, mačka.

„Mačke se najviše čuvaju kod nas. Potom psi, lasice, hrčci. Najteže je udomiti crne mačke zbog verovanja da donose „nesreću“. Ja volontiram sa svojih četrnaest godina i pomažem svakoj organizaciji u mom gradu i uživam dok to radim“, kaže Djina koja živi u Langreu, gradu manjem nego što je Vranje.

Projekat na kojem radi Djina zove se „Promaja“, što je bila, kaže, prva reč koju je naučila.

„Bilo mi je mnogo vruće i otvorila sam vrata od terase i prozor. Onda je ušla Bojana iz organizacije i rekla mi za promaju i da ona ubija „balcan people“, kaže Djina.

 

PROMAJA: Ćina je šokirana zagađenjem, smećem i nemarom stanovnika, kao i lošom ekonomskom situacijom. Kaže da razume ogromnu želju mladih za napuštanjem grada i zemlje.

„Vranje ima lepu prirodu, zelenilo okruženo planinama, što mi se mnogo sviđa i ima potencijala da postane turističko mesto. Ali, odnos prema strancima nije sjajan. Pokušavaju da uzmu novac više nego što treba. Mislim na taksiste u Beogradu, što je loša reklama za zemlju. Važno je da se ne osećam usamljeno jer sam upoznala mnogo dobrih ljudi i u njima stekla prijatelje“, veli Djina.

U Francuskoj ljudi vrlo retko izlaze. Moraju, kaže, da imaju dobar povod za to jer izlaze samo u specijalnim prilikama.

„Ovde čak i tokom radne nedelje, ljudi izlaze. Grad je prepun i danju, što u Francuskoj nije slučaj. Vranje je odlično za turiste jer je jeftino. Mogu svaki dan da jedem po restoranima, što je super. Toga nema kod nas. Ali, kad vidim probleme i realnost... Dolazim iz bogate zemlje i mnogo stvari koje imam tamo, nipošto ne mogu da dobijem ovde“, iskrena je Djina.

U Francuskoj, ističe, studenti imaju veliku pomoć države.

„Porodicama koje su u težoj finansijskoj situaciji i gde roditelji na zarađuju dovoljno, država pomaže studentima plaćanjem 55 odsto od ukupne cene stanarine, a posebno što svaki studenat dobija 100 evra mesečno kao pomoć. Stanovi su u Francuskoj mnogo skupi. Izdavanje jednosobnog stana je oko 400 evra“, ističe Djina.

O Vranjancima, i, uopšte o Srbima je, kaže, stekla utisak da žive opušteno, bez užurbanosti na koju je navikla u njenoj zemlji.

„Imate vremena za sve, ustajete iz kreveta kasnije. Mladi žive sa roditeljima i ostvaruju bliže odnose sa porodicom nego Francuzi. Kod nas, ako neko sa 25 godina živi sa mamom i tatom, zovemo ga „tongi“, kao da je vezan pupčanom vrpcom. I to je sramno. Imate, takođe, mnogo naziva za članove porodice, ujna, tetka, strina, ujak, stric, teča. Kod nas su to samo rođaci, oni stariji su veliki, i mali rođaci, njihova deca. I bila sam zapanjena velikim brojem trudnica koje sam videla. Čudno je i ne želim da pomislim da je to „slučajno“ i da se ne vodi dovoljno računa o tako bitnoj stvari“, iskrena je Djina.

 

BUREK SA SIROM: Kao vegeterijanka, kaže da nije bila u mogućnosti mnogo od hrane da proba, ali jeste burek sa sirom, njeno omiljeno jelo.

„DE burek sa sirom. Mmmmm“, dočarava Djina ukus ne zaboravljajući francuske predloge ispred imence i dodaje da je pasulj isti kao u Francuskoj.

„Kod nas se mnogo jede sveža riba, kao i krompir. Sve kuhinje sveta ima u Francuskoj. Priprema se veliki broj različitih soseva, a specijalitet je i zečetina sa brusnicom“, ističe Djina.

U Srbiji, kaže, nije naišla na dobro belo vino i sir kakav imaju Francuzi.

„Imamo previše vrste sireva, dok kod vas ima mnogo mesa. Nedostaje mi dobar sir i još bolje vino. „Bazijak“ je moje omiljeno, po njemu sam nazvala i svoju mačku. Moj rodni grad Langre ima najbolje sireve i poznat je po glavnom uredniku Enciklopedije. Deni Didro je rođen u tom gradu koja sada ima nešto manje od 10.000 stanovnika“, kaže Djina.

Langre je, kaže, jedan od najstarijih srednjovekovnih francuskih gradova.

„Grad je u kamenu, sa dvorcima, kao u bajci. Nalazi se u regiji Šampanj. U blizini Langrea su gradovi Nansi i Dižon. Od prvog septembra počinju studentski dani. Upisala sam istoriju i živeću u Nansiju“, kaže Djina.

Sigurna je, napominje, da neće nikada prestati da se brine i pomaže životinjama koje obožava.

„Kod roditelja imam psa i dva zeca. Jednog zeca i mačku kod verenika i čuvam tri lasice dok im ne pronađem dom. Stalno se kod mene životinje razmenjuju. Na bolest ni ne stižem toliko da razmišljam, već živim onako kako želim. Verujem da nam život daje onoliko koliko možemo da podnesemo. Ako me put nanese, mogu da dođem u Vranje i pomognem životinjama koje treba zbrinuti na human način. Drugačije ne, jer bih mnogo više izgubila“, zaključuje mlada devetnaestogodišnja Djina.

Jovana Ristić

NARKOLEPSIJA

„Volim pozorište i pokušaću da se posvetim glumi koliko mi bolest dozvoli. Pre dve godine sam otkrila da bolujem od narkolepsije zbog koje ne mogu da zapamtim tekst jer nastaje problem ako se previše fokusiram na jednu stvar“, ne krije Djina.

Bez lekova, kako kaže, nema energije i spavala bi ceo dan.

„Država je opet pokazala koliko mogu da računam na nju. Dobijam besplatno lekove koji su mnogo skupi i dobijaću ih do kraja života jer se radi o neizvlečivoj bolesti. Situacija je takva kada je reč o retkim bolestima. Po povratku, čeka me papirologija oko psa koji mora da bude odobren od strane države, istreniran kao onaj za slepe osobe i koji će da bude sa mnom stalno i drži me budnom“, priča Djina.

Biće, ističe, teško na fakultetu i pratiti predavanja, ali nikada neće odustati od svojih ciljeva.

„Sumnja se, kada sam u šesnaestoj godini života primila vakcinu, da je ona probudila gen koji sam imala od pra, pra rođaka. Spavala sam dan i noć godinu dana, propustila časove u školi. Sada nastojim da se to ne ponovi“, kaže Djina.

VRANjANKE SU PREVIŠE „GOLE“

Ovdašnje devojke, primetila je Djina, razlikuju se od Francuskinja po oblačenju i doterivanju, ne samo za večernji, već i za dnevni izlazak.

„Žene su ovde nekako vulgarnije. Akcenat stavljaju na seksepil i naglašavaju to, ali ne na lep način. Suviše otkrivaju svoje telo. I mnogo su mršave. Imaju uvek savršene nokte, šminku i to mnogo šminke. Najgore je u subotu. Sve im se vidi i sve je dostupno muškom pogledu. Kod nas se malo provokativnije sređujemo samo za klub, ali i tada su žene elegantnije, sa dugačkim haljinama“, objašnjava Djina.

 

ZutoCvece