DR SLADjANA ANDjELKOVIĆ, DOKTOR PEDAGOŠKIH NAUKA, UNIVERZITETSKI PROFESOR

Kosovska ulica, kod Stropljanca

PONOVO SAM U VRANjU: Prosto se u vazduhu oseća zaprepašćujuća lepota i snaga tradicije, koja ovde definitivno nije samo beskonačni spisak sačuvanih uspomena, anegdota i znamenitosti, već nešto mnogo više od toga. Verujemo kako bolje možemo da razumemo ljude kada upoznamo njihove prijatelje, njihove pretke, potomstvo, porodice, one koji ih okružuju i na neki način dublje određuju. Na taj način možemo da govorimo i o varošima.

Vranje onakvo kako ga ja pamtim i želim da sačuvam od zaborava činili su ljudi, pošteni, ponosni, porodični, tradicionalni, oni koji su imali dug prema porodičnom imenu i stid da ga ne ukaljaju, oni koji su živeli sa komšilukom, a ne jedni pored drugih. Danas, u opštoj trci sa vremenom i protiv njega, u eri dezorjentisanog duha, na tradiciju i baštinu i sve ono što ih prati, gledamo kao na nešto nepotrebno, nama danas nevažno i suvišno, sasvim anahrono i zauvek prošlo.

 

KOSOVSKA ULICA: Moja Kosovska ulica kod „Stropljanca“, sada je neprepoznatljiva, pomalo usamljena bez graje dece, koja mirno sede uz svoje kompjutere, uz zaglušujuću buku automobila i oblak prašine koja ostaje iza njih. A nekad smo u toj ulici svake večeri iznosili klupe i mirno sedeli osluškujući zrikavce i uživajući u mirisu ruža i zalivenih bašti.

Život se dešavao baš tu, od ranog jutra do kasno u noć, između plotova, dvorišta, kuća, na ulici. Polako prebrojavam familije koje su tu živele i pred očima mi izlaze neki dragi ljudi koji su ostavili trag na naše odrastanje: Ježinci, Stropljanci, Cincarci, Kupuzanci, Karaperci, Cikurci, Lekini, Sentini, Ružići, Pušini. Priča o našim precima je priča o nama. A zaboravljamo ih.....Kuda ćemo bez njih? Gde ćemo stići? Bez sećanja na ljude, mirise i boje, sećanja na te mikrosvetove koji su činili našu varoš. Sve se delilo, i radost i tuga, i doručak i večera i ono malo što se imalo. Ispod krošnje dudova, svakog popodneva pila se domaća kafa i jela lubenica, mesile su se pogače i pravile salate, svako je donosio ono što je imao, smejalo se i zadirkivalo.

Sećam se mirisa dvorišta nedeljom prepodne, poprskanih i očišćenih trotoara, odlazaka oca po nedeljne novine čekajući da majka završi ručak, nedeljnih ručkova tačno u pola dva uz sifon sode i pola litre belog, domaće supe sa knedlama, a na kraju koh. Popodne je bilo rezervisano za utakmice „Dinama“ na gradskom stadionu. Kao na traci kroz Kosovsku ulicu prolazili su oni koji su živeli za taj klub, oni koji su bežali od žena i dece i oni kojima je to bilo mesto za druženje i šalu. Kroz tu ulicu su prošle i najveće pevačke zvezde tadašnje Jugoslavije – „Pesme leta“, ceo grad je odlazio na slet povodom 25. maja. Sad je stadion zarastao u korov i travu, zidovi su oronuli, a Dinamo ne dočekuje goste tamo gde se pisala istorija tog kluba. Kroz Kosovsku ulicu besomučno tutnje i trube kamioni i automobili...

 

VAROŠ: Nekada davno, dok je Vranje još imalo gradski bioskop, pozorište, gradski fudbalski stadion, gradski stadion za košarku i rukomet, gradski bazen, gradski hotel, gradske kafane, gradska izletišta, u njemu su živeli građani, Vranjanci i svi oni koji su došli, ostali i zavoleli tradiciju, kulturu, ljude male varoši. To su oni koji su nosili šešire i imali manire. Ljudi koji su se, iako su različiti, razumeli i uvažavali.

Nedelja popodne... Gledam sliku u ramu, na komodi u dnevnoj sobi mojih roditelja. Majka sa besprekornom frizurom „tek skinuti vikleri“, otac u košulji sa kratkim rukavima ispeglana do savršenstva, i naravno moja sestra i ja u istim haljinicama, sandalama i ogromnim belim mašnama u kosi. Opet mi se javlja taj osećaj sigurnosti i bezbrižnosti na koji sam već zaboravila. Šetnja nedeljom veče kroz varoš. Prolazimo jedni pored drugih, javljajući se blagim naklonom, a onda nastavljamo svako svojim putem, do rođaka, prijatelja, na druženje u dvorišta koja mirišu na sveže kolače, kafu i naravno na slatko od jagoda.

Prolazimo pored bašte doma JNA gde vojni orkestar štima instrumente i priprema se za još jedno nezaboravno veče (igranku) ispod stoletnih kestenova. Odmah do bašte park bi grlio zaljubljene i skrivao ih svojim krošnjama od znatiželjnih pogleda. Svaki par je imao svoje drvo ili još bolje svako drvo je imalo svoj par, delilo sa njima strahove, žudnju, stidljivo prisustvovalo prvim poljupcima. A odmah tu, preko puta, hram ćevapčića, kod „Mite Tatabita“. Karirani stolnjaci, ćevapi sa lukom, rasklimane stolice i nas četvoro sa roditeljima Nine, Vanja, Tanja i ja, četiri musketara, najbolji drugari. Idemo prema korzou. Tačno se i sada sećam, ko je stajao kod „Baba Dike“, ispred poslastičarnice „Šar“, ko ispred berbernice. Sad će mi se neki naljutiti, ali kod „Lotoa“ su stajali najbolji frajeri. Žao mi je, što sada kada prođem pored „Civrića“, nema one stare ekipe. Znao se red i sled.

Sećam se mirisa poljskih ljubičica ispred Svetonikolske crkve, očeve cigare, uštirkane posteljine, procvetale kajsije u dvorištu i bagrema u Ćoški, trpezarije u zabavištu, prvog dana školske godine; ukusa roštilja koji se pravi za 2. maj, uskršnjih jaja, masti na hlebu, pečenog kestenja na plotni šporeta na drva, crvenog vina mog dede Vasilija, zlatne boje kestenovih drvoreda prema Vranjskoj Banji u jesen, crvene pionirske marame, železničke stanice, kožnog kofera...

 

BERBERNICA: Ponedeljak me uvek asocira na berbernicu koju je držao Dragi berberin u lokalu Nikodije pekara. Dve berberske stolice za mušterije, furuna na sred lokala, izglancani patos, slike golišavih lepotica na kalendarima i dugačka klupa za sve koji su tu svraćali na čašicu razgovora. Tu se, za mene, skupljalo posebno društvo mog oca Duška „Ježe“. Ljudi različitih zanimanja ali sa istom karakternom crtom – neodoljivim šarmom duhovitosti i komšijske privrženosti. Najviše sam volela da osluškujem šta se tamo priča. A šta se sve nije moglo čuti. Svega je bilo po malo i za svakoga po nešto. Sa jutarnjim novinama u berbernicu su ulazili ljudi koji su donosili sveže vesti iz varoši i okoline. Prepričavale su se anegdote o poznatim Vranjancima, otkrivale tajne švaleracije, prepričavali doživljaji sa pecanja, vodio rat između Zvezdaša i Partizanovca, i naravno igrao se tablić u „vešaljku i bokal komenjaka“. Znalo se, da ako se neko od stalnih ne pojavi, da je „sinoć negde zaglavio“, i već bi počeli da smišljaju duhovite priče o razlogu ne dolaska. Mamurluk se lečio rasom i smehom. Smejalo se glasno i od srca, a data reč se poštovala. Ljudi su čuvali obraz i čast. Svaki deo grada je imao svoje berbernice i berbere, svoje hroničare vremena u kome žive. Bio je to trenutak jednog sveta na zalasku, iako to još niko nije slutio...

 

KNjIGE I BIOSKOP: Petak i ponedeljak su mi bili omiljeni dani, budući da su to dani kad su izlazili „Politikin zabavnik“ i „Mikijev zabavnik“, a kasnije i časopis „Zdravo“, čije primerke i danas čuvam. Biblioteka je bilo mesto kojem sam se posebno radovala. Sećam se svih bibliotekarki koje su radile i koje su sigurna sam, doprinele da zavolim pisanu reč. U moj život je poput prave komete uletela knjiga „Beleške jedne Ane“ i napravila haos u mojoj tinejdžerskoj glavi. Prvi put sam čitala o svetu oko nas iz perspektive moje vršnjakinje. Momini crteži iz ove knjige postali su sastavni deo mojih podstanarskih soba tokom studiranja. Sada ovi crteži ukrašavaju moj profesorski kabinet.

Uvek sa setom gledam prema bioskopu i očekujem da se smenjuju posteri koji su najavljivali nove filmove. Sećam se crvenih plišanih sedišta i furune sa nasečenim cepanicama pored peći. Kao deca, odlazile smo sa roditeljima u bioskop gde smo gledali Tarzana, Čarli Čaplina, Stanlija i Olija, Hajdi. Pravi praznik je bio odlazak u „bioskop sa školom“. Trčali smo i tukli se ko će da sedne u prve redove, bežale smo od dečaka i pored zabrane ljuštili pečeno kestenje. Sećam se divnih dečjih filmova kao što su „Vlak u snijegu“, „Družina Pere Kvržice“, „Kekec“. Ali bioskop su činili i ljudi koji su tu radili, bez njih, njihovog vedrog duha i spremnosti na šalu, možda bismo lakše preboleli grafit na zidu u blizini bivšeg bioskopa „Najbliži bioskop 25 km“. To su Andra, Sneža, Bora, Aca, Jova...

 

UČENIK I UČITELjICA: Čudni su to putevi. Iako sam završila gimnaziju u Vranju, a kasnije Pedagogiju na Filozofskom fakultetu u Skoplju, zaposlila sam se kao učitljica u mojoj osnovnoj školi „Jovan Jovanović Zmaj“. Neverovatan je osećaj sedeti u zbornici sa učiteljicom Dušankom Nikolić, Cvetom, Smiljom, razrednim starešinom Milojkom Stojadinović, divnim ljudima i profesionalcima: nastavnicom Vidom, Zoricom, Oliverom, Nadicom, Zagom; Nastavnicima Danilom, Canetom, Milošem, Svetom, Žikom. Iako ih ne mogu sve nabrojati i sada ih vidim kako sede u zbornici za vreme odmora. Prava gospoda.

Uvek se nasmejem kad se setim moje prve i jedine generacije prvaka. Bili su jedinstveni i neponovljivi. Slobodni duhom, veseli, radoznali. Rasli smo i sazrevali zajedno. A onda smo se rasuli kao klikeri. Postali su dobri, vredni, pošteni ljudi, roditelji. Bili smo u žargonu današnje omladine „dobra ekipa“. Volela bih da se ponovo svi okupimo. Zemaljski dani teku...

 

ANDjEO ČUVAR: Taj neko što mi nedostaje je moj prijatelj, životni saputnik, Noca –Gloria. Pre svega dobar čovek, onaj koji je držao prvu diskoteku na otvorenom u Ćoški, diskoteku u „Amamu“, diskoteku u hotelu „Pržar“, diskoteku u klubu „Mis“, prvu i jedinu diskoteku na Vlasini, prvi butik „Gloria“, prvu prodavnicu ukrasnih stvari za kuću i bižuterije „Kristina“... Prvi od nas koji je otišao na neko bolje mesto...

Na početku teksta sam rekla da dušu grada čine ljudi. On je bio naša duša. Čekali smo ga da nam donese nove ploče iz Evrope, da nam ispriča šta to rade ovi na zapadu. Bio je prvi, pravi disk džokej. Uvek za miksetom između dva gramofona, sa slušalicama na ušima i cigaretom u ustima. Bili smo sigurni uz njega, Dejan, Torko, Vojkan, Špurko, Ratko, Sneža... i ja. Danas sam ponovo gledala ploče i svaka od njih, a ima ih mnogo, me podseća na njega i vreme koje smo uspeli da ukrademo. Onaj osećaj bezbrižnosti i ušuškanosti, ležanje u travi s pogledom na „kroz granje nebo“ sve do trenutka kad počnete da osećate kako se Zemlja pod vama lagano okreće, to se ne prepričava. Ja uvek stanem na mesto gde je bila diskoteka na Vlasini, koje je sada plaža ispred hotela i setim se svih dragih ljudi koji su tu proživljavali najlepše dane svoje mladosti: Pajko, Ivica, Mića, Miško, Palanza, Špurko, Dejan... Najradije se sećam jedne noći u diskoteci, žutog džempera u koji sam uronula svoju zanesenu glavu i koji mi se činio mekšim od satena. A, sledećeg dana na Jumkovom bazenu prvi put je u Vranju pevao Balašević.

Mnogo sam naučila od njega. Naučio me da budem jaka, da ne odustajem, da živim punim plućima, ali ako treba i da poginem, da kad nešto nije u redu kažem da nije u redu. Objasnio mi je da se nikad, ama baš nikad ne poredim sa drugim, nego da dajem sve od sebe, i iz blata i iz oblaka. Uvek kad sam u Vranju, odem do njegove večne kuće. Uvek ostaje osoba koje ćeš ostati željan celog života...Balaševićeve reči mi odzvanjaju: „Voleo bih da znam kako da napišem uzdah. Jedan tamni duboki uzdah. To sad strašno nedostaje na ovom mestu.“

 

BEZ KRAJA: Ne usuđujem se da kažem da li je ovo vreme bolje ili gore, jednostavno je drugačije. Došli su novi ljudi, sa novom energijom, idejama, iskustvom. Sve dok ne uspostavimo primirje sa sopstvenim nasleđem, dok ne počnemo da ga čuvamo i poštujemo, sve dok pod nogama i sopstvenim koracima ne počnemo da osećamo kako vekovi koračaju zajedno sa nama prema budućnosti – sve će nam biti i teško, i neudobno, i nekako izglobljeno iz naše idealne sudbinske matrice. U to ime sam rešila i da napišem ovih par nostalgičnih, a opet više nego aktuelnih reči i podsećanja.

Umesto komplikovanih skalamerija raznih i po pravilu neupotrebljivih „životnih filozofija“, na kraju, ostajemo sami sa sobom, pred konačnom istinom suštinskog smisla našeg postojanja. Vama koji ste današnjica i budućnost naše varoši, želim da „Ostvarite mladost, sada, dok je imate. Nemojte rasipati zlato vaših dana slušajući dosadne, pokušavajući da popravite beznadežan neuspeh, ili priklanjajući svoj život neznalicama, običnim ljudima i prostacima. Živite! Ne propuštajte ništa! Tražite uvek nove doživljaje. Ne plašite se ničega“ (Oskar Vajld).

Toliko nas toga još čeka...

Priredio: R. Irić

PROFIL

Profesor Geografskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, prof. dr Slađana Anđelković, sledeće godine će napuniti 53 godine. Potiče iz stare Vranjske gradske porodice, „Ježinci“. Sve što je postigla u životu, kaže, duguje svojim časnim i nesebičnim roditeljima i porodici, ocu Dušku „Ježi“ i majci Gordani, baba Nadi, sestri Tanji i ćerki Kristini.

Iza nje je više od četvrt veka bavljenja obrazovanjem, koje je rezultiralo sa dve napisane naučne monografije, dva udžbenika, preko sto naučnih radova koji su objavljeni u svetskim i našim časopisima i prezentovani na skupovima. Učesnik je u nekoliko naučnih projekata Ministarstva nauke i član međunarodnih i domaćim obrazovanih organizacija. Konsultant je i stručni saradnik Kineskom projektu o celoživotnom učenju i usavršavanju. Predaje i na univerzitetu van Srbije, autor je i voditelj više seminara stručnog usavršavanja nastavnika, life coacx.

Najvažnije priznanje je dobila pre neki dan, od direktora kompanije u kojoj radi njena ćerka Kristina „da je vaspitala divnu i vrednu ćerku, prvenstveno dobrog čoveka“. Za nju se tu krug zatvara.

Sajam Zaposljavanja