JELENA IVETIĆ, VRANjANKA U ŠAPCU

Nostalgija zauvek

Sa pozorištem u kom radim obišla sam svaki grad u Srbiji. Živim u jednom od najlepših gradova, ali Vranje ima ono što nedostaje i najlepšim gradovima na svetu - slobodu. Slobodu da uđeš kod komšije u dvorište bez da se najaviš, slobodu da odeš kod poznanika bez da ste se dogovorili, slobodu da znaš da je ključ ispod cigle kod prijatelja kod koga možeš da uđeš, ostaviš šta treba, ili posudiš šta ti treba.

Još nešto: Vranje ima Vranjance. Srdačne i duhovite, spremne da pomognu gostima, spremne da pričaju kako su najlepši provod i najlepše gostoprimstvo upravo u njihovom gradu.

Vranje, brda koja mi nedostaju jer “nema veće ravnice od Mačve”. Vazduh koji dolazi sa njih i kad su najtopliji dani u godini, kad sunce zađe, a babe izađu na sokak da “c,c,c”. Kaldrma i kocka. Sve ih je manje, valjda tako mora. A bile su duh grada. Vranje ima svega i svačega, stare Vranjske kuće, pa Kineski tržni centar u - staklu. I to valjda tako mora.

A meni je Vranje nostalgija zauvek. Mislim da je Bora, baš za nas koje je život odveo iz rodnog grada, napisao „Umreću ranjav i željan“.

 

TAJ DIVNI OK RADIO: Vratila sam se u Vranje iz Novog Sada u koji sam sa cimerkom i kumom završila neke carinske visoke škole (pričali su, tu su najveće pare, granica blizu, a mozak devetnaestogodišnjakinje). Onda sam čula oglas za voditelje na OK radiju. Od tada više ništa neće biti isto. Biće mnogo lepše. Prvo mi je Miroslav Spasić, tadašnji vlasnik radija, pružio šansu da se oprobam u onome o čemu sam sanjala – biti radio voditelj. Jer, Draganu Kaucki i njen muzički dragstor 202 petkom nikada nisu propuštali.

A onda, vlasnik OK radija postaje Goran Vladković. Poziva me, kao nekadašnju voditeljku, da istog dana počnem da radim kod njega. Svi mi, a bilo nas je dosta, (da ne nabrajam imena, bojim se da ne ispustim nekog), živeli smo i disali za tu kuću. Malo po malo, a mi smo postali najbolji i najslušaniji. Vladković je nesebično ulagao u ljude, slao nas u novinarske škole, BBC, DW, Nansen centar… Išlismo u Sarajevo, Zagreb, Beograd, Oslo... Dovodio je eminentne novinare i voditelje da nas uče zanatu. Nadam se da smo mu vratili i da je bio zadovoljan postignutim. Njega više nema ali verujem da sve čuje i dalje. Pazite šta radite vi koji ste ostali u OK. Makso, Babačko, Slađo.... nedostajete. I svi vi sa kojima sam delila taj zlatni period mog života. Vranje, raznim gradovima Srbije, Francuska, Amerika... Ali, taj divni OK radio i ljudi.

 

GRAD BEZ POZORIŠTA: Naravno, druga velika ljubav je pozorište. Uloge, prijateljstva, putovanja. .. Moja Žetica, moja Raca, moj debeli Babačko, pa Boža, Milanče, Pikla, Nece, Durge, Soća, onda čika Mića najbolji svetski konobar, pa najlepša druženja posle predstava u Taliji. I pokojni gospodin Radoslav Radivojević i njegova energija i ljubav prema pozorištu. Bojim se da nema više takvih zaljubljenika u teatar.

Doduše, nema ni teatra. Sram vas bilo! Ko god da odlučuje o tome. Grad bez pozorišta nije grad. Naročito grad sa istorijom kakva je istorija Vranja, grad sa dertom i merakom, grad Bore Stankovića, grad sa najlepšim dijalektom i najboljom muzikom. Taj grad ostavljate bez pozorišta, a vi samo obećavate i prikupljate političke poene.

I neću više o tome. Dosta je.

 

ZVALA SE ROSKA: No, život ide dalje. Moji roditelji su mislili da je najbolje za mene da rastem u otadžbini dok oni rade u Nemačkoj. Bila jednom jedna Jugoslavija i narod koji je voleo. Detinjstvo kao iz najlepših knjiga, u selu Lopardince sa babom i dedom. Malo selo, tada bilo, sa meštanima koji funkcionišu kao jedna familija. Danas svratim jednom godišnje da obiđem seosko groblje. Zaborave se ljudi, ali ne i uspomene i mirisi zemljanih zidova, zvuk kapidžika i ukus mušmule u dvorištu, koje više nije moje.

Znam svaku livadu gde sam dedi nosila vruć hleb i parče sira dok je čuvao stoku, znam radost branja grožđa i pravljenja vina, znam nervozu skupljanja šljiva i pečenja rakije, znam ljuljašku pored bunara ( uže na grani jabuke i crep kao sedlo i ja koja leeeetiim) i čekam dan kad će ispod porte zasijati farovi roditeljskog auta. Za letnji raspust i Novu godinu. Mnogo su mi nedostajali. Oprostila sam im jer su me mnogo voleli.

Sećanja, pre svega na moju babu koja je bila na ovom svetu do moje 20-te godine, a sada živi kroz svaku moju odluku. Nepismena, a najpametnija žena koju sam poznavala. Pored mirisa njenog hleba, njenog neprestanog grejanja mojih stopala i bezuslovne ljubavi koju mi je pružila, naučila me najvažnijoj stvari u životu: da nas niko neće voleti više od nas samih i da niko nije vredan naših suza i nerviranja. „I što, će umreš zbog ljubav... Pa što ako ćeš, sunce pa će greje“. Mnogo me je razmazila. I to je ljubav. Zvala se Roska.

 

GODINE KOJE SE PAMTE: U Vranje sam se doselila kad sam krenula u peti razred. Prilagođavanje, na grad, na nove drugare, na novi način života. Ništa nije bilo teško zahvaljujući deci u odeljenju V1 Zmajeve škole. Ah, te igranke, znaju Zmajevci o čemu pričam. Jedva smo čekali taj petak, kada smo ostajali do 11 napolju. I kad se pogase svetla, a DDž pusti Ganse i Don‘t cry, ili Krivo je more, pa oni sa više sreće zaplešu sa simpatijom. Iako smo rasli u vreme najveće besparice i raspada jedne lepe države, bili smo bezbrižni. Išli jedni drugima na rođendane, kupovali gipsane figurice, plesali uz hitove koje nam je servirao radio 202 i družili se baš pravo dečije. Tamara (moja kuma) Danijela, Tiša (ja je krstila), Rus, Lale, Saška, Caka, Anta ... ma svi Zmajevci pre svega iz te, naše generacije. Neka drugarstva traju i dan danas. I više su od toga. Nekako, dođemo kao rod. Ipak, ima od tog perioda tričavih 30 godina.

Srednju školu dobro pamtim. Srednja stručna „Stevan Sinđelić“, tada u zgradi Gimnazije. Jer morali smo biti zajedno. Tamara, Tiša, Rus... Stekli nove prijatelje Žaka, Duta, Mongi, Krsta, Švarc, Prike, Filja...

Nikad se bolje nisam zabavljala. Bežali smo u Bolero i Adađo, delili dve kafe, sedeli u parku, zaljubljivali se, odljubljivali, išli na ekskurzije, na popravne u avgustu i mnogo voleli razrednu Olgu. Kakva žena. Šta nam je sve praštala, a volela nas je i borila se za svoj razred. Videli smo je prošle godine na 20-godišnjici mature. Ništa se nije promenilo. Ni ona ni mi. Samo smo nekako lepši. Bezbrižniji, na žalost ne.

 

Vranje je i danas čuveno po izlascima. Nigde mesta u kafiću, osim ako nije tvoje mesto, da se zna unapred. Argus, Jony Walker,Kafe kafe... čudesna Brankova ulica. I one najlepše - svirke. Ćoška, bašta hotela, trg, Okce... Bendovi Džoli Džamper, Poslanici, High cchool roolers, Joker... Divno vreme. Da ne zaboravim da pomenem i jednu Ivu i njenu Anu. Devojke, nedostajete...

Vranje su za mene moje majka i sestra i grob mog oca, pomenuti ljudi i mnogi koje sam ovde ispustila, vazduh koji sam disala 30 godina, sećanja i jedva čekanje da dođem kući za raspust. Ja zapravo od malena čekam raspust. Sada čekam raspust mog sina, mog devetogodišnjeg Borisa, moje sreće koju sam si rodila.

Priredio: R. Irić

PROFIL

Jelena Ivetić (nekada Stanković), živi i radi u lepom Šapcu, kako sama kaže, u sjajnom Šabačkom pozorištu kao PR, između ostalog organizacionog dela.

Na dijagonali Vranje - Šabac zalutala je zbog ljubavi. Jedan radio i jedno pozorište, zamenila je porodicom i drugim pozorištem

Danas ima Baneta i Borisa. Ima takođe Tamaru, Anetu, Aleksu, Slavicu, Sonju, Sanju, Kristinu, Ivanu... Ima divne kolege. Ima sve.

Samo joj Vranje nedostaje. Zato mu se rado vraća kada god može. Ali se uvek seća Babačkove rečenice kojom ju je ispratio iz Vranja: Ne živi se s gradovi, živi se s ljudi. Srećna je, kaže, jer ljude ima i tamo i ovde.

Za šest meseci imaće 40 godina.

ZutoCvece