NEVENA STANOJEVIĆ, VOLONTERKA U ITALIJI

Život na “čizmi”

"U Italiji niko ne obraća pažnju na tebe. Mislim da svaka treća osoba ima tetovažu ili pirsing. Svi žele da te upoznaju kao osobu, nemaju predrasuda. Ovde 'hvatam' čudne poglede. Često primetim da me gledaju, naročito stariji ljudi. Došlo vreme da krenem za Italiju, a majka mi kaže: 'Jao, dete, skini taj pirsing, šta će ljudi da pomisle?'", ovim rečima Vranjanka Nevena Stanojević (23), ekonomski tehničar po struci, opisuje svoj polazak za Italiju, sa ciljem da osam meseci volontira.

Nevena trenutno radi u pivnici ABC, dok je pre odlaska u Italiju radila isti posao u još jednom vranjskom lokalu, Irish pub-u. Ka "čizmi" je krenula 29. februara 2016, a vratila se 29. oktobra iste godine. Nikad nije mislila da će joj se ukazati takva prilika.

"Dok sam radila u pivnici Irish pub, upoznala sam Bojanu Stojković iz Centra E8 koja mi je predložila da otputujem za Italiju. Mislila sam da je šala, ali ona je rekla da već sutradan odem u njihovu kancelariju. Sredili su mi sve oko osiguranja, izvadili kartu, a ja nisam bila svesna šta se dešava. Zahvalna sam Bojani i Centru E8 koji su mi omogućili prelepo putovanje. Hvala im na poverenju i nezaboravnoj avanturi. Centar E8 šalje mlade od 18 do 30 godina da volontiraju, bez obzira da li, recimo, radiš kao konobar ili studiraš. Svakom daju priliku, ko je želi", apostrofira Nevena.

 

VRANjSKE: Zašto je Centar E8 baš vas odabrao?

STANOJEVIĆ: Nisam sigurna. Nisam ni znala čime se Bojana bavi. Prihvatila sam, međutim, bez razmišljanja. Oni su meni sve platili, izvadili vizu, sve su mi omogućili, moje je bilo samo da sednem u avion. Nisam znala ko me i da li me uopšte tamo neko čeka. Prvo sam iz Skoplja letela do Rima, pa sam nakon sedmočasovne pauze nastavila do Milana. To je bio moj prvi let u životu, veliko uzbuđenje. Putovala sam sasvim sama. Slećem u Rim, a aerodrom ogroman, pa je bilo nezgodno u početku, dok se nisam snašla. A tamo, na aerodromu, dočekala me je bivša menadžerka, kao da se znamo 100 godina. Izgrlismo se, bila sam oduševljena; a prvi put sam videla ženu.

 

Svih osam meseci ste živeli u Milanu?

Boravila sam u Aroni, zapravo, malom mestu pored Milana. Teško mi je bilo jer moj engleski nije savršen, ali je prošla i ta muka. Italijanski sad znam, a na put sam krenula bez ikakvog znanja ovog jezika. Komunikacija je bila problem u početku, sve je tad bilo smešno, zapravo. Italijani su, nasuprot Srbima, vrlo strpljivi, razumni i prijatni. Žele uvek da pomognu. Ne vole da pričaju engleski. Oni pričaju italijanski, pa ti ako ih razumeš, razumeš. Bila sam prinuđena da govorim italijanski. Hoćeš-nećeš – moraš. Ovde čujem nekog da priča italijanski, pa poželim da s njima komuniciram na italijanskom, a oni pa hoće da pričaju srpski (smeh).

 

Na kom poslu ste volontirali?

Radila sam u narodnoj kuhinji. U grupi volontera bile su, osim mene, devojke iz Španije i Jermenije i mladići iz Estonije i Italije. Radila sam u narodnoj kuhinji, da ne kažem menzi. Dolazilo je socijalno ugroženo stanovništvo na ručak. Menadžerka nije ništa posebno očekivala od nas, ne neki naročito težak posao. Radila sam u šanku i upisivala imena ljudi koji dođu. Ove dve devojke volontirale su u vrtiću, sa decom različitog uzrasta, dok je sa mnom, u kuhinji, radio moj drug iz Estonije. Volontirala sam svega tri sata dnevno, jer je kuhinja radila isključivo za vreme ručka. Nisam, međutim, samo radila u šanku, već sam pomagala za sve što je bilo potrebno, nosila tanjire i slično. Upisivala sam ljude, jer se verovatno oni tako "pokrivaju", odnosno pravdaju te obroke.

 

Da li ste pričali sa tim ljudima češće nego što to podrazumeva "poslovna" komunikacija?

Svakog dana sam s njima razgovarala. Bila sam im u početku nepoznata i svi su me "startovali" i hteli sa mnom da razgovaraju. U početku me je bolela glava od italijanskog, jer preterano brzo pričaju. Bili su, na moje iznenađenje, strpljivi. Sačekaju, objasne, i dva puta ako treba. Pričaju mi njihove životne priče.

 

Da li su korisnici narodne kuhinje čuli za Srbiju, ili imaju bilo kakve veze sa našom zemljom?

Znaju veoma slabo, neki uopšte nisu u toku, ne znaju gde je Srbija. Onda ja njima pokazujem mapu... Cela ta avantura mi je ličila na neki film. Nas petoro, sa raznih krajeva sveta, živelo je zajedno svaki dan, u velikoj kući, sa odvojenim sobama. Imali smo dva kupatila, kuhinju, dnevni boravak. Nama je Centar E8 pokrio sve troškove. Nismo imali nikakve rashode; niti smo plaćali zakupninu soba, ni komunalije. Kako sam sa Gerdom iz Estonije radila u narodnoj kuhinji, dešavalo se da ne kupujemo hranu, već da pojedemo ono što ostane. Davali su nam džeparac od 250 evra mesečno. Nismo dobijali ništa preko toga, ali nam nije bilo ni potrebno mnogo više. Sve nam je bilo omogućeno. Ipak smo mi volontirali, nismo radili.

 

Održavate li kontakte sa bivšim cimerima, sada i dobrim prijateljima?

I danas se čujem sa tim ljudima. U odličnim smo odnosima, zovu me da ih posetim. Ja sam bila najmlađa tamo i sa najmanje iskustva, pa su svi nekako obraćali pažnju na mene. Moji drugari nisu nikad bili u Srbiji, ali će nas posetiti, tako kažu. Planiram da i ja odem kod njih, i jedva čekam. Samo da prikupim novac.

 

Šta su oni radili u italijanskoj Aroni?

Moj drug iz Estonije i ja smo radili u narodnoj kuhinji. Ostali su radili u školama, sa decom. A meni je ovo baš leglo. Oni su nas pitali gde bismo hteli da radimo. Ja sam mogla i sa decom. Ta narodna kuhinja je bila na prvom spratu zgrade u kojoj smo bili smešteni. Ja praktično nisam ni izlazila iz objekta da odem na posao. Ove moje drugarice, jadne izađu, pa trče za autobusom da odu u školu. Raspravljaju se sa decom, dođu i žale da ih boli glava. Gerd i ja ne. I za prevoz koji smo plaćali, sve su nam pare refundirali.

 

Da li su, iz vašeg iskustva, Italijani zatvoreni prema strancima kao što su, u većini slučajeva, Srbi?

Italijani su jako topli i prijatni. Bilo šta da ih pitaš, ili ne možeš da se snađeš, oni su u stanju da krenu s tobom da ti pokažu ili objasne ono što te zanima. Veseli su po prirodi.

 

Kako tamo ljudi žive i na šta se najčešće žale?

Ja ne znam kolike su njihove plate, ali niko se ne traumira kao kod nas. Žive lepo i izgledaju zadovoljno. Nisu toliko finansijski opterećeni. Mnogi odavde nisu znali iz kojih sam ja razloga tamo, mislili su da sam otišla da crnčim. Bili su u fazonu: "Jaoo, vratila si se. Super. Kol'ko pare zaradi?!" Kao da su pare najbitnije u životu. Naučila sam svetski jezik! Mnogo sam bogatija zbog toga, nego da sam došla s nekom lovom, pa da je potrošim i ništa mi ne ostane. Ovako je ostalo nešto drugo, što ne može da se kupi novcem. Italija je jedna lepa prilika koju nikad neću da zaboravim, na neki način i najlepši period u životu. A nije bilo Srba oko mene! Zaustavimo ljude na ulici da ih pitamo šta nas zanima, pa kad čuju da smo, drugari i ja, iz Srbije, Španije, Estonije, Jermenije, pa još i iz Italije, kao da se misle: "Pa, kude se nađoste?!"

 

Kako se Italijani ophode prema konobarima?

U Srbiji na konobare gledaju kao da su niko. U Italiji se prema njima prijatno ophode, postupaju korektno i ne zivkaju stalno. Ovde dižu ruke i mašu kao ludi. Italijani, gospodski, sednu i čekaju. U pivnici Irish pub sam radila dve godine, pre nego sam otišla u Italiju. Uopšte nisam prinuđena da radim ovaj posao. Volim konobarisanje jer upoznajem nove ljude. Svako ko dođe sa strane, odmah se prepozna da nije "naš". Civilizovano priđu za šank, poruče piće i kasnije sednu za svoj sto. Htela bih i da odem odavde, da radim isti posao, samo da nije u Vranju. Razmišljala sam o Crnoj Gori, ali sam upisala vožnju i kurs engleskog, i to mi se još nije završilo.

 

Koji je najupečatljiviji utisak koji ste poneli iz Italije?

Ljudi. Stekla sam mnogo prijatelja. Dosta smo izlazili i družili se. Ako nismo napolju, onda u stanu spremamo večeru i kupimo piće. Njihov "proseko" je fenomenalan – to je neka vrsta penušavog vina. I sladoled im je veoma ukusan. Oduševljena sam, naglasila bih, i čistoćom italijanskih ulica. Ovde vidiš smeće na ulici, ne znaš kad će pas da te ujede za nogu. Italijani vode kučiće u šetnju i nema šanse da vidiš neko bez gazde.

 

Gde najčešće izlaze Italijani?

Vole da u restoranu, porodično, obeduju. Skupo je tamo. Izađeš na picu i piće, i ne platiš manje od 15 evra. U italijanskim restoranima poručiš piće i klopu, a oni naplate dva evra po osobi samo zato što su te uslužili. Kod Italijana nema bakšiša. Interesantno je i da svako plaća svoje, tačno broje šta je ko i koliko pojeo i popio, i toliko ostavi para.

 

Da li biste se vratili na "čizmu"?

Mnogo sam se lepo provela. Vratila bih se ovog trenutka. Međutim, i u Italiji je kriza, pa ljudi hoće da odu iz zemlje. Kad mi je istekao ugovor od osam meseci, razmišljala sam da nađem neki posao, ali i tamo ima političkih problema. Bivša menadžerka mi je rekla: "Ništa ti ne brini, samo dođi, ja ću da ti nađem posao. Bićeš smeštena zajedno sa volonterima koji su došli posle tvoje grupe." Ipak, nisam otišla.

 

Da li razmatrate opciju da odete iz Srbije?

Otišla bih, svakako. Čekam prvu priliku. Nemam određeno mesto, otišla bih bilo gde. Za Vranje me ništa više ne veže, osim porodice. Nemam posao od kog mogu normalno da živim, radim da bih preživela, ne mogu ništa da uštedim.

Dušan Pešić

 

NE KAFENIŠU, POŠTUJU PORODICU

Da li Italijani veći deo dana provode u "kafenisanju", kao što to čine Vranjanci, i generalno Srbi?

Ne, kod njih se kafa ne gustira dva ili tri sata. Espreso im je dobar i jak. U vreme doručka možeš da poručiš kapućino, a oni ti pride donesu kroasan. I to ti je doručak. Italijani poštuju instituciju porodice. Vole da ručaju u krugu sa najmilijima, natenane, nigde se ne žure.

 

ELEGANTNO I DISKRETNO

Kakav utisak ste stekli o modi kojom su, laici bi rekli, Italijani opčinjeni?

Italijani nisu gojazni kao narod. Osim onih koji rade u kuhinji (smeh). Svi su manekeni, elegantni, lepo se oblače. Žene su prikladno obučene, diskretnije, nisu gole k'o ove naše. Muškarci uglavom ne nose šortseve i majice. Ne eksperimentišu sa bojama i dezenima, nema drečavih nijansi. Više su zatvoreni u tom smislu, te nose proverene odevne kombinacije.

DRUGAČIJI, A ISTI

"Imali smo trening od sedam dana, išli smo u Rim. Učili smo o njihovoj kulturi, običajima i sve što se tiče ove zemlje, nevezano za posao. Centar E8 omogućava da volonteri budu informisani i steknu znanja o zemlji u kojoj borave. Bilo je ljudi iz 23 evropske zemlje, rečju – fenomenalno iskustvo. Svi smo drugačiji, a opet isti, tako bliski. Odseli smo u velikom hotelu, a domaćini su nam omogućili da u njihovoj kuhinji pravimo lokalne specijalitete, kao što je kolač tiramisu. Bili smo podeljeni u grupe, a svako je imao precizan zadatak – jedan muti, drugi na primer dodaje šećer. Na kraju je odlično ispalo", kaže Nevena Stanojević.

ITALIJANSKA KUHINjA

Koje italijanske specijalitete ste zavoleli?

Ja sam oduševljena njihovim jelima. U narodnoj kuhinji svaki dan se služe različiti obroci, obavezno tri vrsta jela, voće, slatkiši, kao u kafani. Tačnije, ono što se tamo služi u narodnoj kuhinji, to ovi naši ovde ne služe u kafani. Uglavnom su to paste. Prvo jelo je bilo to, drugo neko meso. Hrane se fenomenalno. Uglavnom služe teletinu i piletinu. Italijanske paste su fenomenalne, a pored toga najčešće sam jela rižoto.

A da li je pica toliko ukusna, kao što se Italijani hvale?

Stvarno je ukusnija nego naša. Imaju razne vrste. U jednoj piceriji ih je bilo dvadesetak vrsta, iz različitih krajeva zemlje: sicilijana, pica sa pasuljem ili tunjevinom. Oni ne stavljaju nikakav preliv. Italijan Luka, koji mi je bio cimer, gleda me i pita šta radim, kaže mi da, dodajući prelive, upropašćavam jelo. Ja i u špagete stavim kečap i majonez. On me gleda kao da nisam normalna.

Sajam Zaposljavanja