DEJAN LUTKIĆ, GLUMAC

Čekanje Gustava Klimta

Dejan Lutkić je imao privilegiju da detinjstvo i ranu mladost provede u Vojvodini i na jugu Srbije, odnosno u Vranju, odakle mu je majka Vukosava. Dolazio je kao predškolac i kasnije za vreme zimskih i letnjih raspusta. Na prvi pogled deluje hladno i odbojno, valjda zbog svog stava, karaktera i glasa koji je jedinstven. Čini se ipak da je Lutkiću uspelo da sačuva dete u sebi. Ono koje je odraslo u Vrbasu, Kuli i Vranju. Vaspitavali su ga roditelji intelektualci, lekari, otac Tomislav, ginekolog i majka Vukosava, rengenolog:

 

„U Vojvodini sam rođen, tamo sam odrastao i taj deo sveta za mene ima posebnu ulogu u mom životu. Srce mi zatreperi kad god pređem Dunav. Sa druge strane, Vranje je ostavilo veoma dubok trag u mom odrastanju. Voleo sam Vranje, volim ga i danas i ako bih morao da biram gde mi je bilo bolje, to bi bilo kao da odvajam srce od duše. Oba moja kraja počinju na slovo „V“ i siguran sam da to nije slučajno“, kaže Dejan Lutkić.

 

DETINjSTVO U VRANjU: Majka Dejana Lutkića, Vukosava,odrasla je u Zagrebačkoj ulici broj 5. a supruga Tomislava je upoznala u Vrbasu gde je živela njena rođena tetka:

 

„Jedino sam dete iz tog braka. Deda se zvao Živojin Popović i bio je dugogodišnji direktor DIV-a, a nana Latinka Popović bila je domaćica. I danas pamtim njene pohovane teleće šnicle, genijalne su bile. Ništa manje nije bio dobar domaći ovčji sir i kiselo mleko kao i predivni domaći paradajz kakvog više nema“, kaže Lutkić.

 

Pamti i nemačkog dugodlakog ptičara Djišu, koji je bio sastavni deo njegovog detinjstva:

„Sećam se i moje pranane Cane koja je spavala u mesinganom krevetu i svakog jutra doručkovala sir i paradajz. Valjda je zbog toga ostala u meni ljubav prema toj kombinaciji“, priseća se Lutkić.

 

NOSTALGIJA ZA VRANjEM: Sećanje na Vranje u kome je provodio predškolske dane, zimske i letnje raspuste u njemu izaziva dozu nostalgije:

 

„Odrastao sam u tom divnom gradu koji ima dugu istoriju, ali pre svega dušu. Igrao sam se po sokacima i divio se specifičnom vranjskom mentalitetu. Uvek me je kao dete nerviralo kada su Vranje poredili sa Nišom ili Leskovcem. Znao sam žestoko da se usprotivim tome, jer je Vranje za mene bilo i ostalo jedinstveno“, kaže ovaj poznati glumac.

 

Još kao klinac upoznao je mnogo vršnjaka iz Vranja. I danas je sa nekima od njih u kontaktu:

„Divni su to ljudi postali. Zadržali su u sebi ono lepo, zbog čega smo se i sprijateljili. Prelepe sam trenutke doživeo u Vranju, a i danas je tako, kad god dođem“ reči su našeg sagovornika.

 

NIŠTA NIJE KAO NEKADA: Lutkić smatra da se u kulturološkom smislu mnogo toga promenilo ne samo u Vranju već i drugim gradovima zemlje:

„Nasmejane ljude zamenila su sumorna lica. U teškom vremenu živimo. Ne vidim na tim licima onaj entuzijazam koji pamtim kao klinac. Da li ljudi polako prestaju da se bore? Ne znam šta je u pitanju. Po prirodi sam optimista i verujem da se dobro dobrim vraća. Odustajanje nije opcija i ne treba da bude“.

 

To što njegove kolege iz Vranja još uvek nemaju zgradu pozorišta, a s druge strane nižu uspehe na festivalima Lutkić tumači kao njihovu potrebu da pokažu koliko su vredni i kvalitetni:

„Vranje je uvek bilo rasadnik divnih umetnika na svim poljima. To što nema zgrade pozorišta,to je zaista tužno. Mislim da ljudi nisu svesni koliko je kultura važna za narod i koliko se kulturom nacionalna svest može podići na viši nivo“ objašnjava Lutkić.

 

Dejan smatra da teatar gde glumac započinje karijeru nije presudan na njen tok. Angažovanje glumca zavisi od njega samog. Tako su za njega bile presudne stvari da upiše Fakultet dramskih umetnosti, želja i volja:

„Imao sam osećaj da ništa drugo ne bih mogao da radim u životu. Hvala Bogu, taj osećaj me još uvek drži, uprkos svemu“ kaže naš sagovornik.

 

LOŠ POLOŽAJ LjUDI: Često se govori da je položaj glumaca loš. Lutkić kaže da je najpre položaj ljudi loš pa samim tim i glumaca:

„Svako od nas se bori kako zna i ume. Teatru ništa ne nedostaje izuzev sredstava. Imamo sjajne glumce, odlične reditelje, scenografe, kostimografe. Novac je taj koji diktira sve, nažalost. Bilo bi lepo da ima više mecena, koji bi ulagali u teatar“.

 

Matična kuća Dejana Lutkića je Pozorište „Boško Buha“ u Beogradu, koje se ne razlikuje mnogo ili uopšte od vranjskog:

„Ni mi nemamo svoju zgradu i igramo na drugoj sceni. Borimo se da se rekonstrukcija završi u što skorije vreme i želim da verujem da će tako i biti“, optimističan je Lutkić.

 

Kada su nakon 2000. godine počela da rade privatna pozorišta i da se otvaraju privatne glumačke akademije, mislilo se da mogu biti zdrava konkurencija državnim teatrima i fakultetima. Verovalo se da će opstati:

 

„Voleo bih da mogu normalno da rade, zaista, a da li će tako biti, videćemo. Po mom mišljenju imamo previše privatnih akademija umetnosti“kaže Lutkić.

 

TEŠKO DO POSLA: On je međutim, skeptik da će opstati privatne akademije umetnosti. Godišnje diplomira u Srbiji oko tri stotine glumaca, i nameće se pitanje, mogu li doći do posla:

 

„Uh, teško mi je da pričam o tome, zaista. Bojim se da smo premalo tržište za toliki broj glumaca. Da pričamo o svemu ovome u vreme Jugoslavije koja je imala 20 miliona ljudi, onda, da, ovako...“

 

Dejan Lutkić se ostvario kao glumac u brojnim predstavama, televizijskim serijama i filmu. Taj put kao i svaki koji vodi ka uspehu je trnovit:

 

„Da li ste čuli za nekog čoveka kome je sve išlo u životu kao po loju? Ja nisam. Tako je i meni, ni teže ni lakše nego drugima. Bog nam daje i lepotu i iskušenja, a na nama je kako ćemo to upotrebiti“, jasan je Lutkić..

 

„Sva ta ravnica“ i saga o „Jagodićima“ su ostvarenja koja su obeležila značajan deo karijere Dejana Lutkića. On međutim ne voli da gleda sebe u serijama i filmovima:

„Retko sebe gledam jer uvek nađem zamerke i znam da je moglo drugačije, bolje, pogotovo kad ste i glumac i producent, kao što je to slučaj sa „Jagodićima“ i seriji „Sva ta ravnica“.

 

GLUMAC I PRODUCENT: U filmu i tv seriji „Santa Maria della Salute”, reditelja Zdravka Šotre, Lutkić tumači lik Radivoja Simonovića a ujedno je bio i producent. Obavio je veliki posao:

„To je uvek naporno, jer se ta dva posla kose jedan sa drugim. To je iskušenje, koje treba savladati na najbezbolniji način. Ogromna ekipa, mnogo lokacija, veliki reditelj. Naporno, ali lepo i inspirativno“ reči su Dejana Lutkića.

 

Glumca nisu zaobišle ni komedije. Istina je kažu pozorišni i filmski reditelji da nije ni malo lako tumačiti komične likove:

„Nije, zato što se iza komičnih likova krije tužna sudbina. A vaš je zadatak da te dve stvari pomirite.Teško i zanimljivo u isto vreme. Svaki lik se brani i to je jedini način da ubedite publiku da vam veruje. Ljudi nisu za pocenjivanje i ne treba ih lagati“, objašnjava Lutkić.

 

Pozorišna, televizijska i filmska slika danas je u skladu sa ekonomskom i političkom situacijom u zemlji. Dejan Lutkić tu sliku poredi sa našim životima:

„Voleo bih da kažem da je inspirativna i lepa kao “Poljubac” Gustava Klimta, ali nije. Turbulentna je naša scena kao što su i naši životi. U takvim vremenima se međutim, rađaju velika dela. Problem je nešto što je umetnike uvek inspirisalo da iznedre kvalitet. Da li je i ovo vreme takvo, ostaje da se vidi.

 

U Srbiji ima značajnih pozorišnih festivala i filmskih susreta. Za pojedine ljude iz sveta srpskog glumišta oni jesu merilo za ocenu ostvarenja iz godišnje produkcije:

„Po meni festivali ne mogu biti jedino merilo kvaliteta. Dobro je da postoje, ali ne i da nam diktiraju ukus“, kaže Lutkić.

 

PRISTOJNOST JE RELATIVNA STVAR: Veliki broj ljudi smatra da glumci žive dobro ili bar pristojnije u vremenu kada smo svedoci svakodnevnih otpuštanja ljudi sa posla i zabrane zapošljavanja. Da li je baš tako?

„Pristojno je relativna stvar i veoma lična.Svako ima svoje parametre za život. Za mene je najveća sreća,kad se čovek bavi onim što zaista voli,ako još može od toga da živi, to je pun pogodak“, završava Dejan Lutkić.

 

Slavica Cvetković

 

Profil

Dejan Lutkić je rođen 19. februara 1974. godine u Vrbasu ali je detinjstvo proveo u Kuli.[Završio je nižu muzičku školu, odsek klavir a glumu je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Stalni je član pozorišta Boško Buha. Popularnost je stekao ulogom Ringe u filmu Ringeraja 2002. godine. Poznat je i kao mafijaš Alamunja iz televizijske serije Bela lađa i kao Jovan Jagodić iz serije „Sva ta ravnica“ i „“Jagodići“.

 

Zahvalan sam roditeljima

Iako je oduvek znao da će biti glumac, za svoje vaspitanje i obrazovanje, najzaslužniji su njegovi roditelji, Tomislav i Vukosava:

„Predivno je bilo odrastati uz ta dva bića. Pružili su mi sve što je bilo potrebno za jedno brižno i srećno detinjstvo i više od toga. Biću im zahvalan za vjek i vjekova! Blagodarim im na tome što su od mene napravili čoveka.

Sajam Zaposljavanja