ZORAN IMŠIROVIĆ, OSNIVAČ I DIREKTOR PIANO SUMMER FESTIVALA

Prozor u svet

 

„Piano summer“ je trebalo da  bude organizovan u Austriji, potom u Makedoniji, a mi smo se odlučili za Vranje. Pre Vranja smo dobili ponudu da festival bude  u Instanbulu i Budvi ali smo igrom slučaja došli u Vranje. To se desilo zahvaljujući upornosti bivše direktorke Muzičke škole Dragane Ristić Mladenović. Kada smo dolazili u Vranje očekivali smo sve najgore što se političara tiče.  Znali smo da ih na daleko bije loš glas. Slušali smo priče o  prasićima, rakiji i pevaljkama, ali smo i kod bivšeg i kod sadašnjeg gradonačelnika naišli na odličan prijem. Shvatili su da je reč o neuobičajenom festivalu i pristali na saradnju sa nama.“

Ovo su reči Zorana Imširovića, osnivača i direktora  „Piano summer“ festivala, o četvrtoj reviji svetski priznatih autora klasične muzike u Vranju.

VRANjSKE: Jeste li zadovoljni kako se odvija festival?

IMŠIROVIĆ: Prezadovoljan sam. Počelo je koncertom Natalije Gutman, žive ruske legende. Došla je sa velikim znakom pitanja, a otišla sa osmehom na licu i željom da se ponovo vrati. To je veliki uspeh, jer su takve zvezde zauzete šest godina unapred. Nastupila je i velika turska umetnica Guslin Onaj, potom australijski pijanista Majkl Lesli koji ima svoje fanove ovde i još nekoliko svetski priznatih autora iz zemlje i inostranstva.

 

AROGANCIJA I IGNORISANjE: Na kakav odjek je naišao festival u velikim gradovima, poput prestonice na primer?

Postoji određena vrsta ignorisanja i arogancije kolega i institucija prema kojima treba samouvereno da nastupimo.  Mi u Vranju imamo najveći festival klasične muzike ne samo u Srbiji, već u celom jugoistočnom delu Evrope i  ne mora ni pred kim da se saginjemo. Uspeli smo da u protekle četiri godine sa jako malo finansijskih sredstava,  željom i voljom,   i mojim prijateljskim odnosima sa najvećim umetnicima, upravo te ljude dovedemo ovde, iako su uslovi  više nego skromni.

 

 

Takvi umetnici su navikli na komoditet. Kako su prihvatili Vranje?

Mnogi su smešteni u Domu učenika i studenata, ali ljudi sa ljubavlju prihvataju da dođu ovde jer smo ipak vranjskim duhom uspeli da ih ugostimo, da omogućimo da se Vranje predstavi kao dobar grad, da se oni lepo osećaju. Bila je Natalija Gutman, koja nije navikla na ovakve uslove, mislim na prevoz, hotel, ali je otišla zadovoljna jer je vranjska  publika otvorenog srca i bez predrasuda. Priredili smo njoj i njenoj ekipi divno iznenađenje. Imali smo trubače i predstavili smo vranjsku narodnu pesmu koja je deo duhovnog nematerijalnog kulturnog blaga, zaštićenog i to je bio jedan izvanredan doživljaj.

 

Po čemu se „Piano summer“ festival razlikuje od sličnih?

Učesnici imaju  priliku da se druže i sa kolegama, što ovaj festival izdvaja od drugih kao što je  recimo festival u Nemačkoj, gde živim. Takvi festivali imaju milione i milione evra na budžetu. Mi smo na konkursu za sufinansiranje kulturnih programa od Ministarstva dobili samo 500.000 dinara, a Grad nas je podržao sa milion dinara. Ovaj podatak govori ko nas podržava, a ko ignoriše. Kolege koje nastupaju u Vranju, nemaju takmičarski i konkurentski duh ko će biti bolji, značajniji, poznatiji, već  stvaraju  jednu familijarnu, kolegijalnu atmosferu. Ovde se ljudi raduju i festival postaje godišnji susret za mnoge umetnike.

 

 

FESTIVAL SVETSKOG RENOMEA: Vranje je sada stecište klasične muzike, a vi ste promoteri zajedno sa ljudima koji nastupaju ovde. Prema kojim kriterijumima kreirate program festivala?

Mi smo od samog početka i želeli da festival ima svetski karakter.  Srbija ima malu i zatvorenu muzičku scenu. Malo je novca,  tržište je veoma zatvoreno. Postoje razni klanovi i lobiji koji jednostavno ne dozvoljavaju  da neko drugi sa strane dođe u Vranje. Nama je bilo jako važno da stvorimo jedan prozor u svet, kako bi se ova kulturna scena izluftirala i provetrila a da potom dobijemo nove ideje i nova znanja, jedan kvalitet koji će biti merilo za sve druge da se preispitaju u svom znanju ili neznanju, u svom radu ili neradu. S druge strane  naši mladi imaju mogućnost da od najvećih majstora svog faha svetske klase iz najneposrednije blizine nauče tajne njihovog majstorstva.

 

Koja je još vaša misija?

Ne smemo da budemo arogantni u smislu da mi podučavamo „nenaučenu sredinu“. Misija je da umetnicima i ljudima dobre volje iz celog sveta prikažemo najlepše lice naše zemlje i naše kulture. Mislim da Vranje pored svih nedostataka ima dušu, divne ljude, divnu hranu, muzičko bogatstvo i gostoprimstvo, a sve ostalo može da se popravi. Temelj  je dobar i mnogi umetnici su mi rekli da je važno  što se festival održava u ovako neperfektnim uslovima na koje oni nisu navikli.

 

 

GOSTOPRIMSTVO: Uprkos tome festival u Vranju „živi“ tri godine. Kako to da razumemo?

Mi  nismo znali šta nas čeka u Vranju. Međutim gostoprimstvo na koje smo ovde naišli i mentalitet ljudi su razlog zašto smo u Vranju treći put zaredom.  Pored svih teškoća koje Vranje kao grad ima, mislim na logističke nedostatke, uspeli smo da  očuvamo  festival.

 

Koliko je to vama isplativo da uvozite ili obnavljate instrumente?

Nije isplativo. Nama instrumente štimuje jedan sponzor iz Beograda, i za to naplati 75 evra po instrumentu.  Izračunajte sami  koliko  dugo traje festival i koliko često treba da se štimuju instumenti. To su troškovi koje mi ne bi imali da smo u Nišu, Beogradu, Minhenu, Moskvi ili  Parizu.  Jedan ovakav instrument koji nama treba za naše potrebe košta 150.000 evra.  Čisto sumnjam da Grad ima toliko para i mogućnosti da to plati, a mi nismo nepristojni da to očekujemo.

 

Kako umetnici reaguje na sve ovo?

Naši gosti ostaju kratko ovde i mi ne želimo da oni primete sve nedostatke. A ja se borim sa tim tokom cele godine, jer pripreme za naredni festival počinju odmah po završetku tekućeg. Ima problema sa raznim institucijama, kašnjenjima, propisima  i ponekad se pitam zašto ovo uopšte radim. Ja imam ostvarenu karijeru i mogućnost da u nekoj drugoj zemlji profitiram od toga što radim. Ja sam entuzijasta ali ne i mazohista.

 

 

ENTUZIJAZAM: Šta je onda vaš motiv da pripremate svetski festival i gubite nerve? Entuzijazam?

Da, proradilo mi je to što se zove entuzijazam iz razloga što mi vidim da počinje da klija jedna ideja i primećujem da su ljudi sve ovo odlično prihvatili, mslim na publiku. Posebno zapažam da su institucije kulture veoma spremne da nam izađu u susret i da rade zajedno sa nama na svim ovim stvarima, problemima. Imamo dobru saradnju. Zahvaljujući rukovodstvu Grada i ljudima iz Turističke organizacije, ukazala se  prilika da ovde u Vranju stvorimo nešto što niko nije mogao, a to je da ostavimo dubok trag iza sebe. Ovo što smo do sada uradili je vrhunska stvar. Festival ima sam po sebi svetski kvalitet i karakter, i u Vranje dolaze najveća imena klasične muzike, koja ne nastupaju ni u Beogradu. Na tome nam mnogi zavide.

 

Ko?

Mnogi Beograđani i institucije. Recimo ljudima iz Zagreba, Ljubljane i Skoplja, kada su čuli ko sve nastupa na festivalu nije bilo jasno zašto se on organizuje u tamo nekom Vranju. Mečka znate već igra ovde. Mi samo treba da dovedemo ljude koji će gledati kako ta mečka igra.  Mislim da od ove kvalitetne kulturno- obrazovne  stvari koju smo već postavili na svoje noge, moramo  naći način da zajedno sa Gradom napravimo od Vranja jednu veliku turističku destinaciju.  Tako bi dobili jednu jaku finansijsku injekciju od koje bi svi građani imali korist.

 

KULTURNI TURIZAM: Kako mislite da to ostvarite?

Vi znate da na Zapadu postoje Turističke organizacije koje se bave isključivo kulturnim turizmom. Imamo alternativni festival koji je primamljiv za turiste iz Zapadne evrope. Vranje ima dobra vina, odličnu kuhinju  tako da bi sa jako malo para, ili gotovo bez novca mogli da osmislimo sadržaje da pored festivala gosti imaju i lep provod. Ako u Vranje dođe hiljadu turista što nije nerealno, ako se radi na tome, to su imućni ljudi koji bi platili hostele, posećivali restorane. Ako bi se za njih organizovali izleti, i ako bi svako od njih potrošio hiljadu evra u Vranju, Grad može imati milion evra za 18 dana. Ako to uspemo  festival će biti jedna profitabilna manifestacija koja će biti zamajac za neke druge stvari.

 

Po završetku ovog, vi se pripremate za naredni festival. Hoćete li uspeti da prevaziđete poteškoće u smislu novčanih sredstava?

Mislim da ćemo jedan deo problema rešiti. Naša želja kao organizatora festivala je da se on i ubuduće održava u Vranju i postane tradicionalni. Neki uslovi, međutim moraju da budu ispunjeni. Procesi organizacije festivala treba da budu mnogo bolji nego do sada. Problemi sa parama su veliki. Ministarstvo kulture je podržalo festival sa samo pola miliona dinara. To nije dovoljno. Mi nismo ljuti na Ministarstvo, već na komisiju, a već sam rekao da postoji doza arogancije prema samom festivalu, što je ovim gestom potvrđeno. Festival u Vranju je zasenio i novosadski „Nomus“ i beogradski „Bemus“. Oni ni po raznovrsnosti, kvalitetu i dužini trajanja ne mogu da se porede sa vranjskim, a imaju dvadesetostruko veći budžet,  ulaznice se naplaćuju a imaju i sponzore. Rezultati  se međutim, ne vide.  Uz nas je SANU, najznačajnija kulturno-obrazovna institucija što smatramo privilegijom.

Slavica Cvetković

JA SAM UMETNIK, A NE MILIONER

„Ovakvi festivali u svetu imaju milione evra na budžetu, a ovde pojedini autori nastupaju bez honorara. Na primer Natalija Gutman u Minhenu nastupa za 100 hiljada evra. U Vranju je nastupila bez honorara. Mi bi zato trebalo da ih što bolje ugostimo. Većina njih spava u Domu za učenike i studente, što nije afirmativno. Moja kolegenica Jana Begin i ja takođe radimo bez honorara, i već smo umorni. Prve dve godine sam sam ulagao u festival, i bio sam u minusu. Ja sam umetnik a ne milioner, dosta radim kako bi festival bio uspešan ali ne želim da zapostavim karijeru koja je uspešna“, objašnjava Imširović

Profil

Zoran Imširović, rođen je 1979. godine u Bosni i Hercegovini. Odrastao je u nevolji jugoslovenskog građanskog rata. Proveo je svoje detinjstvo u blizini Niša. Jedan član simfonijskog orkestra preporučio  je Imširovića poznatim profesorima, Svetlani Korunović iz Niša i Lili Petrović iz Beograda. Zahvaljujući njihovoj obuci, Zoran je započeo studije muzike na Konzervatorijumu Richard Strauss Conservatory u Minhenu. Usavršio je svoje muzičke veštine sa predavačima Vadimom Suchanovim, Klausom Schildeom i Michaelom Lesliem. Osvojio je nagrade na nekoliko domaćih i međunarodnih takmičenja, uključujući i jugoslovenski pijanistički konkurs ili republička takmičenja Srbije i Crne Gore. Radovi savremenih kompozitora iz svoje domovine koji recituju na njegovom klaviru su još jedan primer nekonvencionalne, izuzetne muzičke karijere Zorana Imširovića.

MUZIČKA ŠKOLA

„Vranje ima jako malu Muzičku školu, sa jako lošim muzičkim instrumentima.  Gosti koji dolaze na festival kao polaznici Letnje akademije su navikli na neke druge uslove. Kao direktor festivala ne zahtevam da Vranje ima uslove kao što ima Nemačka ili neka druga bogatija zemlja, ali bi bilo divno da se u neko dogledno vreme kolektivno pomogne Muzičkoj školi. Ona zaslužuje bolje uslove za rad i naravno bolje instrumente koji se verovatno tri ili četiri decenije nisu obnavljali. Tačnije nije kupljen ni jedan instrument za taj vremenski period. Uprkos tome mladi iz te škole su nadaleko poznati.  Vranje nema ni koncertni klavir, a on je izuzetno važan. Zato moramo skupo da plaćamo uvoženje instrumenata iz drugih gradova ili zemalja koji su nam potrebni“, jasan je Imširović.

Sajam Zaposljavanja