MILA JANjIĆ, FILMSKA I TELEVIZIJSKA PRODUCENTKINjA

Srozavanje kulturne svesti

Ovog leta spremam rad na pet reklama koje će biti vrlo izazovne, pošto zahtevaju veliki broj glumaca i rad sa životinjama. Osim toga, pripremam izložbu putopisne fotografije iz Afrike,  autora Marka Todorovića koju ću prirediti septembra u Vranju. U  planu je  i zajednički film sa beloruskim prijateljima iz Bresta.  Ostvarenje će nakon  festivala „Slovenski Venac“  biti prikazano u Vranju i Brestu. Sa osnovnom školom „Jovan Jovanović Zmaj“ pokrenućemo radionice o internetu, internet marketingu i konzumiranju medija u sklopu kabineta za robotiku“. 

 

Ovo su planovi za ovo leto i početak jeseni Mile Janjić iz Vranja, filmske i televizijske producentkinje koja živi i stvara u Beogradu. 

U svetskoj i srpskoj kinematografiji poznata je kao izvršna producentkinja dokumentarca o Novaku Djokoviću, i filma „Podunavske Švabe“.  Njeni najveći klijenti trenutno su  brendovi za čije je kampanje radila produkciju. Neka od imena su: Dove, Naučni park u Kataru, Jacob’s Creek, Bambi, Pireus banka Kipar, Knjaz Miloš, Amstel, Heineken, Zaječarsko pivo, Golden Rose.

 

VRANjSKE: Nakon Fakulteta dramskih umetnosti, gde ste diplomirali na filmskoj i TV produkciji, odlučili ste da ostanete da živite u Beogradu. Šta je bio vaš motiv?

JANjIĆ: Moj motiv je bila karijera. Već pred kraj studija mi se otvorila mogućnost da sarađujem sa produkcijskom kućom „Mandragora- film“ na njenim dokumentarcima. Volim svoj posao i  srećna sam što imam priliku da učestvujem u stvaranju divnih i važnih  projekata, jer se ova produkcijska kuća   bavi izradom filmova o ljudima kojima nigde nisu mogli da govore o sebi. Odmah nakon diplomiranja,  Doktor Fried,  koji se tada bavio produkcijom filmova i reklamnog sadržaja pozvao me je da se aktiviram na plasmanu njihovih filmova i kasnije zadržao na poziciji izvršnog producenta reklama.

 

 IZ UBEDjENjA: Spadate u red angažovanih producenata kako u srpskoj i inostranoj kinematografiji tako i na televiziji. Ipak navodite da jedan broj projekata radite iz ”ubeđenja”. Šta to praktično znači?

To najpraktičnije znači da se u životu ne radi sve za novac i slavu. Postoje oni projekti, kao što je na primer bio spot za vranjski bend „Cardinal Point“,  projekat “Zdravo živo” u Vranju,  podrška „VRok“ festivalu ili izložba fotografija “Putopis iz Afrike” koju pripremamo Vranjancima na poklon , kao i oni  koji se rade zato što su važni za zajednicu koju ću zauvek smatrati svojom, ma gde bila. Ljudi su navikli da se za sve pita: “Koliko je to para?” a za malo šta pitaju: “Čemu to služi?”, i onda se bezvrednim stvarima tako daje prevelika vrednost a ono što je potrebno sredini zanemaruje.

 

MEDIJI I DOMAĆI FILM: Kako komentarišete medijsku scenu i domaću kinematografiju u produkcijskom smislu?

Ja sam TV producent koji u kući ne poseduje TV prijemnik. Uvek mi bude žao na kakav se sve sadržaj troši novac. Mi smo se produkcijski zadržali negde u 2008.godini, a tolika nam je otprilike i sveukupna tehnološka pismenost. Ono što posebno boli je što nije stvar u nedostatku ideja. Ovo se malo može preslikati i na film. Kada govrim o produkciji u srpskoj kinematografiji, ne mogu doduše biti previše oštra, zato što smatram da je stvoriti bilo kakvo umetničko delo, pogotovu ovako skupo, veoma teško. Ono što olakšava rad jeste činjenica da imamo neverovatno sposobne ljude i talentovane umetnike, tako da se za nedostatak sredstava ili infrastrukture,  uvek nađe način da se “skrpi”. Kada govorimo o izboru projekata i favorizaciji pojedinih autora, tu već manje praštam. Sa nekim filmovima smo još za vreme studija dolazili i do nagrada na filmskom festivalu u Kanu. Sada ne vidim previše ulaganja u te talente. Prisutna su  jedna ista imena.

 

Šta nedostaje srpskom filmu a šta medijima?

Država se ponaša tako kao da medijskoj sceni Srbije  ne fali ništa. Ovde se tako lepo profitira od činjenice da imamo medijski neobrazovano stanovništvo. Ono što nama svima fali jeste ta kultura korišćenja medija. Na žalost, pošto kaskamo za svetom, ovde primenjivanje nekih sistema u medijima dolazi paušalno ili sa preskakanjem koraka i onda nam treba vreme dok shvatimo šta sad gledamo, čitamo i koju nam to priču prodaju.

 

SPINOVANjE: Koji mehanizam se koristi da bi prividno delovalo lepo?

Tako što se na  razne načine farbaju priče, zatrpavaju problemi i spinuje.  Niče je rekao: „Gde prestaje usamljenost počinje trg, a gde počinje trg počinje i buka velikih glumaca i zujanje otrovnih muva.” Medijska scena Srbije nije ništa drugo do taj trg gde trenutno dominira zujanje i glumatanje i postao je ozbiljan poduhvat doći do informacije. Ono što filmu nedostaje jeste da se malo uozbiljimo po pitanju shvatanja kulture i da razvijamo malo i tu stranu društva. Kada bi smo stvorili adekvatnu publiku i vaspitali ljude da razumeju šta sa sobom bilo koja umetnost, a pogotovu film, donosi, smatram da bi i naša kinematografija procvetala. Ali trenutno je sama kultura u državi Srbiji važna ukupno nula dinara, pa samim tim nam i kinematografija tako izgleda.

Kakve se poruke kroz medije ili savremeni film šalju građanima naročito putem medija sa nacionalnom frekvencijom?

Poruke savremenog filma zavise od filma do filma, svaka umetnost svoju istinu nosi. Postoje ostvarenja, za koja nam bude žao što nisu obavezno štivo zbog tema i likova. Postoje i oni filmovi koje mediji plasiraju ali publika sa pravom “bunkeriše”. Previše je ovo skup medijum da bi se stvaralo samo za “svoj ćef”. Potrebno je da publika nešto dobije za svoje vreme provedeno ispred ekrana. Malo smo izašli iz trenda teških priča i prepričavanja stvarnosti. Smatram da je svima jasno kako živimo u komplikovanom periodu i nije neophodno  da gledamo baš to. Danas to stanje provlače suptilnije, kroz drame. Okrenuti smo  trileru, pa čak i SF-u.

 

 

MANIPULACIJA MEDIJA: Šta nam se kroz medije poručuje?

Mediji šalju pomešane signale i predstavljaju jednu veoma opasnu igračku. Ono što je u nacističkoj Nemačkoj bio film, to su danas medijske platforme kod nas a i u svetu. Imamo toliko načina da dođemo do ljudi i naučimo ih, nadahnemo ih, obrazujemo, a mi sve te resurse koristimo kako bi se bavili prljavim igrama i što više srozali nivo kulturne svesti. Upravo iz ovog razloga sam sa osnovnom školom “Jovan Jovanović Zmaj” učestvovala u osmišljavanju projekata u sklopu “Bitke za znanje” kojim bi se uveo kabinet za robotiku u toj školi i paralelno sa njim radionice koje bi opismenjavale decu o tome kako se konzumiraju mediji i internet-Kako ih iskoristiti za dobro i kako se zaštititi od lošeg sadržaja.

 

 

DESTRUKCIJA: Gotovo da nema emisija iz oblasti kulture. Kako to komentarišete?

Kulturno nasleđe se kod nas tumači na jedan izvitoperen način. Umesto da se nadgrađuje jezik podrškom pisanoj reči, razvija vizuelni identitet kroz podršku vizuelnoj umetnosti, izražavanje kroz pokret, ples i glumu. mi ovde i dalje učimo da je jedini način da kultura naroda opstane ako ljubimo krst, satanizujemo drugačije i dižemo tri prsta. Srpstvo se ne brani nasiljem i na ulicama, utakmicama i sličnim manifestacijama. Srpstvo se brani razumevanjem, gajenjem i nadograđivanjem kulture i svih njenih aspekata. Lišavanjem ljudi  iz oblasti kulture zanemaruju se  oni koji se za nju bore i samim tim se otežava inspirisanje većeg broja ljudi da im se u istoj borbi priključe. Nije samo problem u nedostatku tih emisija,  o kulturi se sve manje priča i u školama. Likovna i muzička kultura  su sporedni predmeti, gde se deca ne vaspitavaju kako da stvaraju i uživaju u lepim delima. To dovodi do publike koja nije naučena da stvara a onaj ko nikad ništa nije napravio, svoje izražavanje usmerava ka destrukciji. Zbog nedostatka publike, mediji su doneli odluku da puste kulturu da nekako prirodno odumre, pošto je tako isplativije, umesto da se uključe u rešavanje problema.

 

 

Radili ste i na filmu “Podunavske Švabe”, koji vam je omogućio da budete među dvanaestoro ljudi iz celog sveta na radionici Cinema without Borders. Kako se u savremenom delu sveta komentariše naš film?

Ovo je bio pravi dokumentarni film. Tu je ekipa bila mala i rad se fokusirao na istraživanje sagovornika. Ovde sam naučila koliko je ljudsko dostojanstvo vrlo često zanemareno i kako je moguće raditi o ljudima a da ih pritom ne eksploatišete. Sve ono što se kod nas zanemaruje  u svetu je značajno. Tamo su vaspitani da gledaju, slušaju, poštuju čak i ako im se ne sviđa.

 

 

Šta se suštinski promenilo kod vas nakon učešća na radionici?

Ova radionica mi je promenila pogled na svet zbog ljudi koji su se tu našli. Ja lično volim angažovani i dokumentarni film, a tamo sam imala priliku da razgovaram sa značajnim ljudima na tu temu. I svi ti ljudi jako cene na primer „BelDoc“, „Veličanstvenih sedam“ i „Slobodnu zonu“. Pogotovo „Slobodnu Zonu“ jer spada u jedan od pet najbitnijih svetskih festivala angažovanog filma. Kod nas retko ko to zna.

 

 

Kako vidite srpski film i medije u budućnosti?

Sada smo već došli u onu fazu “ili pukovnik ili pokojnik”. Dakle, ili ćemo sa novijim generacijama uspeti da iznedrimo pismenu publiku koja će zahtevati promenu medija i shvatanje kulture ili ćemo sve to pretvoriti u neku fejsbuk stranicu za prepucavanje i ništa bitno i korisno. Ja se nadam da će naše Vranje biti među prvim pokretačima “renesanse” medija i kulture u suprotnom, gubimo smisao. Iz neznanja i promocije polusveta isplivava generacija dece koja ne ume više ničemu da se raduje. Sve manje je onih koji razumeju zašto nešto žele, već su im želje formirane  iz postova na kojekakvim portalima i TV kanalima a ne iz njihovog iskustva i senzibiliteta. 

 

 

PROFIL

Rođena je u  Vranju 1990. godine gde je završila osnovnu školu „Vuk Karadžić“ a potom i gimnaziju „Bora Stanković“. U drugoj godini srednje škole je pod pokroviteljstvom američkog Stejt Dipartmenta, boravila u Americi na programu razmene mladih lidera. Nakon srednje škole upisuje Fakultet dramskih umetnosti, odsek: kreativna fimska i TV produkcija, gde diplomira 2013. Nakon diplomiranja radila je za produkcijske kuće Doktor Fried i Mandragora, sa kojima i dan danas sarađuje. Svoj filmski put je u Doktor Fried-u, nakon boravka na Berlinale filmskom festivalu, zamenila za advertajzing, te kao svoje najveće klijente trenutno ističe mnoge brendove za čije kampanje je radila produkciju. Neki od imena su: DOVE ogranak za Japan, Naučni park u Kataru, Jacob’s Creek,Bambi, Pireus banka Kipar, Knjaz Miloš, Amstel i Heineken, Zaječarsko pivo, Golden Rose

ZANEMARIVANjE PRAVIH VREDNOSTI

 Radili ste spot za vranjski bend “Cardinal Point”. Znači li to da pratite i šta se dešava u Vranju kako na muzičkoj tako i na kulturnoj sceni?

Naravno da pratim i trudim se da doprinesem koliko mogu. Pored muzičke scene na kojoj imamo izvanredne umetnike kao što su „Cardinal Point“, „Mud Factory“, „Deeper Down“,  imamo i underground  pesničku scenu i pokušaj da se kroz pesničke večeri “Stihija” stvori kolonija kroz koju će se ono naše kulturno nasleđe definisano Borom Stanković nadograditi i razviti. Povezali smo ih sa Beloruskim festivalom „Slovenski venac“. o kome pripremam priloge i film.  Momci su poslali svoje predstavnike u Brest da nas promovišu. Postoje slikari, pisci, fotografi, muzičari koji tako stidljivo pokušavaju da ulepšaju ono što Vranje nudi a mi ih zanemarujemo. Najuočljiviji primer tog zanemarivanje je pozorište. Trupa koja niže uspehe i ima odjek do meseca, kod nas ne može da dobije zgradu.

 

Strategija kulture je temelj svakog grada u zemlji. Primećuje li se u Vranju?

Ja verujem da na nekom papiru neke ideje i planovi postoje,  samo što pokretanje bilo čega zahteva da se malo otrgnemo od sindroma Mitketa i one čuvene “moje si je prošlo”. Kod nas uvek prvo pretpostave da ne može, da neko hoće da se ućari, da je glupo i odmah u sebi ubiju svaku dobru ideju. Izuzecima skidam kapu. Kulturna scena Vranja je potpuna gerila. Ko hajduk se skriva da ne bi bila omalovažavana, a ono što nudi može biti čak i ekonomski, a ne samo duhovno isplatljivo.  Ovo nije tipično za svaki mali grad. Na primeru Pančeva, Šapca, Subotice, mi vidimo da to može i bolje i  pametnije.

 

DjOKOVIĆEV DUBLER

Snimanje namenskog dokumentarca o Novaku Djokoviću je bilo veoma specifično, pošto je bilo naručeno od strane njegovih sponzora Jacob’sa Creek-a  i zahtevalo je organizaciju produkcije na visokom nivou. Reditelj je bio Keith Erlich iz Njujorka a izvršna produkcija je poverena koleginici i meni. Snimanje je bilo veoma napeto, pošto je moralo da se izvede u tajnosti, kako nas fanovi ne bi pratili po Beogradu, pa smo, da bi smo zavarali trag a i da ne bi remetili Djokovićeve treninge i obaveze čak najmili i dublera. Imali smo mali problem. Pošto je dubler za dve glave bio niži od Djokovića morali smo da ga podižemo na hoklice ili snimamo izdaleka. Novak je sve vreme snimanja bio veoma veseo i sarađivao je sa nama bez problema. Nije mu bilo teško da scene na terenu ponavlja više puta i da se šali sa ekipom kojoj je to bilo neophodno, pošto  smo snimali 20 sati. Sećam se kada je stao pored svog dublera i pogledao ga uz komentar: „Ti si mi dvojnik? Žao mi je mnogo brate. Život nas je zeznuo“. Kao i svaka velika zvezda, Djoković je imao neke svoje uslove. Ono što nas je iznenadilo jeste da ti uslovi nisu bili komplikovani niti obimni. Sastojali su se od voća i kokosove vode. Lokacije za snimanje su bile na svim mestima u Beogradu koja su bila važna za Novaka. Morali smo na svakom od njih da uzmemo u obzir i vreme koje bi on eventualno van snimanja voleo da provede sa tim ljudima, pa smo strpljivo čekali ispred u kolima da se pozdravi sa njemu bitnim ljudima. Sve je bilo vrlo emotivno i kao neko kretanje kroz Novakvu prošlost.

Sajam Zaposljavanja