KONKURS ZA MEDIJE U VRANjU, JOŠ JEDNOM

Napredna priča unazad

Kolosalna nesposobnost i bahatost lokalne vlasti na videlo je izbila u punom obimu tek oko dodele medijskih para na lokalnom konkursu. Dve kuće, favoriti ove vlasti, RT Vranje i Vranjska plus dobili su ukupno oko 10,4 od ukupno 14,5 miliona predviđenih para, plus još 1,4 milion za pridružene članove ekipe, što znači da su ove dve televizije, krajnje sumnjive profesionalne  orijentacije na konkursu dobile, manje više, same ili uz „prijatelje“, oko 11,8 miliona ili oko 80 odsto sredstava.

Da je bilo ljudske časti, i da su ove dve kuće potpuno same učestvovale na konkursu, pa bi i tad bilo upitno da li građani zaslužuju da se njihove pare podele samo na ove dve televizije, a ne pa ovako, u konkurenciji u kojoj ni RTV ni TV Vranjska plus nemaju šta da traže ni profesionalno, niti na bilo koji drugi način. Ali, kad je ovakva situacija sprečila vlast da se totalno izbruka i pokaže svoje pravo lice?

AMATERSKA GLUMA: Ovaj slučaj je specifičan u tom pogledu što je aktuelna ekipa za brukanje same institucije lokalne vlasti sada digla ruku i na SNS kao instituciju, a poglavito na ministra kulture Vladana Vukosavljevića, negirajući njegov potpis na podelu medijskih para na republičkom nivou. Naime, skoro svi koji nisu prošli u Vranju prošli su konkurs u Beogradu, a da ih niko nije vređao kako su im projekti glupi i promašeni, kao što je to ovde bio slučaj sa obrazloženjem Komisije koja je delila pare građana privatno zainteresovanim i partijski povezanim licima. U tom smislu, najindikativniji je primer „Vranjskih“, čiji je projekt prošao sa odličnim ocenama u ministarstvu, a kao nepotreban i priglup pao je ovde u Vranju. I baš taj slučaj otkriva pravo lice onih koji su delili pare, zaklinjući se u zakonitost i transparentnost.

Treba naglasiti da su „Vranjske“ sa istim projektom konkurisale i kod ministarstva i kod Grada, za naravno različite sume pomoći, i to je u projektu jasno naglašeno. „Čitaj, šeruj, lajkuj Boru“ dobio je podršku na konkursu Ministarstva a Komisiju koja je odlučivala o tome na republičkom nivou činili su Gordana Novaković, Ferenc Berček, Boban Tomić, Dušan Nikolić i Dragan Dobrašinović. Imena, mora  se priznati, i zbog toga verovatno i nije bilo mnogo bune posle dodele sredstva. Bilo je, naravno, nezadovoljnih, ali ne i pobune, kao kod lokalnih amaterskih glumaca loše režirane predstave.

„Tema projekta je odlična, od značaja za očuvanje tradicije i kulturnog identiteta. Kapaciteti podnosioca, odnosno stepen njegovih  organizacionih upravljačkih sposobnosti garantuju održivost projekta“,  kaže se u rešenju koje je potpisao ministar Vladan Vukosavljević.

Ma mora da  je glup taj ministar, biće da je rezonovao gradonačelnik Milenković, čim je potpisao rešenje u kome je projekt vranjskih ocenjen sasvim suprotno.

„Projekt je konfuzan, neprecizan i nedorečen. Potrebe ciljne grupe nisu jasno istaknute obzirom da su dela Bore Stankovića odavno u školskom programu. Deo projekta koji se odnosi na medijsku pismenost nije dobro obrazložen niti logički povezan sa matricom projekta. Aplikant je u budžetu predvideo štampanje knjiga o Bori Stankoviću, što nije u skladu sa ciljevima konkursa. Budžet je previsok i u njemu postoje neprihvatljive stavke. Komisija smatra da projekat ne treba sufinansirati iz budžeta grada Vranja“, kaže se u rešenju koje je potpisao Milenković.

 

Na kraju, zašto je republička Komisija imala više sluha za projekt o Bori od ovih naših, „Borinih“? Jedan od članova republičke Komisije, Ferenc Berček, kaže da u praksi dosta toga zavisi od stava  same Komisije.

„Naš proces je dugo trajao, čitali smo projekte, raspravljali o njima, pokušali da nađemo najbolja rešenja. Koliko se sećam, projekt o Bori bio je dobar i odobreno mu je više od prosečnog. Mnogo zavisi i od toga kako se tumači javni interes. Ipak, formalno pravno sve uvek mora da bude isto za sve, tu dileme nema“, kaže Berček.

 

E sad, ko je u pravu, ovi odavde ili oni od tamo?

MENSA I UNS: Ko će ga znati, Milenković se krije od javnosti kao da se boji da će ga ona, od sreće zbog njegove uspešne vladavine, pribogu, linčovati. Nije to ni čudo, poteza kao što je podela medijskih para Milenković ima na pretek, a onih drugih, normalnih i uspešnih, ni za prste jedne ruke. Čudi što je njegovim stopama krenuo i Slobodan Marković, predsednik Komisije.

Marković je profesor filozofije, i priča se da je doskora radio na Pedagoškom fakultetu, ali pošto nije doktorirao za dva puta tri godine, tamo je dobio otkaz. Ono što se zna je da je on redovan član MENSE, udruženja najinteligentnijih ljudi, i UNS-a, udruženja srpskih državnih novinara. Na internetu nema obaveštenja ni o njegovim medijskim radovima, niti pak o nekakvim filozofskim spisima, ali ima zanimljiv snimak u kome  govori srpski, ali unazad. Nešto zaista vanredno!

E taj i takav stručnjak, pojačan niškim ekspertima Miodragom Miljkovićem i Milanom Petkovićem, odlučio je kako je odlučio. Pored očiglednih kršenja zakona, kao što je davanje novca firmama koje nemaju medije, koje nisu predale prošlogodišnje izveštaje, koje nemaju pravo da potpišu ugovore sa Gradom jer su mu dužni pare, tu je i izbor Komisije i slično. Bez obzira na to, i samo letimičan pogled na ono što je Komisija uradila a Milenković potpisao pokazuje jasan način prelivanja para u džepove sebi bliskim ljudima, bez ikakvog obzira, čak i bez trunke obične, ljudske pristojnosti.

Eto, gola nezakonitost da je RTV Fokus registrovan 16. juna, skoro mesec dana po isteku konkursa, nije sprečila Komisiju da mu dodeli 350.000 dinara za 40 tv emisija u 26 nedelja, da „kroz formu reportaže prikaže svojevrsnu razgednicu grada kroz prikaz događaja iz svih oblasti“. Možda neko i objasni kakav je javni interes „svih oblasti“, ali teško. Fokus je dobio novac i za radijske emisije, 150.000 dinara, da kroz 30 emisija „obrazovno edukativnih, o važnim i pomalo zaboravljenim znamenitostima grada približi građanima bogatstvo  istorije vranjskog kraja“. Dakle, bolje o pomalo zaboravljenim znamenitostima nego o Bori Stankoviću!

Vranjska plus je dobila 6,3 miliona dinara, a da bi razvijala redovan program. Piše u obrazloženju Komisije - „svakodnevni program na različite teme“, a sve da bi se „približio javni interes“ recimo kroz emisije tipa „Studio plus na Vranjskoj plus“ i slične. Javno, i interesantno, nema šta.

Zona plus je dobila pare, oko 150.000 dinara, da razvija vranjsko „romstvo“ na svom portalu. No, njihov sajt se reklamira kao vesti iz Niša i okoline, jedino ako i Pčinjski okrug nije u okolini Niša. Takođe, među prvih 66 vesti ove kuće nema ni jedne iz Vranja, pa tako nema ništa ni o „romstvu“. Ali, pare su tu.

TV Vranjska plus, tačnije njihov sajt, koji nije registrovan kao medij, dobio je 200.000  dinara da kroz dve zasebne sekcije i 80 priloga objasni vezu između savremenog načina života i tradicije. Sad kad se osveste građani pa se uvate u tradiciju....

Sindikat novinara Srbije ili SINOS će pak objaviti šest priloga (da, šest, jedan će da košta preko 30.000 dinara, reče Komisija koja sve odbija zbog „nerealnog budžeta“) za 200.000 dinara. Ta sila medijskih sadržaja će biti o stavovima „zaposlenih, budućih novinara, poslodavaca i lokalne samouprave“. Gde je tu časna i na sebe ponosna Komisija našla javni interes, ili bilo kakav interes, veze sa Vranjem, ali i sa mozgom, ostaje nejasno. Nažalost, SINOS ovu praksu na svom portalu, za šta je dobio novac, nikada i ni jednom rečju nije sprovodio, pa ostaje nejasno zašto su dobili pare. Osim ako...

Posebna je priča sa portalom građanin.rs. Taj sajt, sudeći po gradskoj upravi, uopšte i ne postoji, a odobreno mu je 100.000 dinara. Muka je što se sajt, dakle medij kome su odobrene pare zove gradjanin.rs, ali  medijska Komisija koja je rešenje potpisala ni toliko nije znala. Opet, na  tom sajtu nema ni jedne jedine vesti iz Vranja, ni incidentno, ali će sada valjda da ga oprave. Pare su to. O kakvim se ljudima radi svedoči i njihovo odbijanje projekta Media centra Beograd, jer „nije dovoljno  prepoznat na jugu Srbije“. MC nije, al' Zona plus jeste! Aman!

I tako, u Vranju sve može osim ministra za kulturu Vladana Vukosavljevića i samog Bore Stankovića. Može dualno obrazovanje u zemlji u kojoj polovina stanovništva ništa ne radi, može „sve o svemu“, mogu razne gluposti, al’ ne može Bora. On je zato i bežao iz Vranja, da umre negde daleko, neometan od jarbola, medijskih govornika unazad i sličnih nosioca ovdašnje aktuelne stvarnosti. Da li je došlo vreme da se zaista ide u zbegove, ovoga puta ne pred tuđinom, nego pred „zlom domaćim“?

 

 

BRAJOVIĆ: NE MEŠAM SE U RAD KOMISIJA

Nino Brajović, državni sekretar u ministarstvu kulture zadužen za medije, kaže da se on nije mešao u čitav proces odlučivanja na medijskom konkursu na republičkom nivou.

"Ne mogu da govorim o nekom projektu, ili o bilo kom, jer se ni na koji način nisam mešao u rad Komisija. Naše je bilo da izaberemo dobre i profesionalne komisije, a sve ostalo je bio njihov posao", kazao je Brajović.

 

NADLEŽAN I JAVNI TUŽILAC

Advokat specijalizovan za medije Kruna Savović smatra da je u neku ruku i obaveza medija da na  sudu traže pravdu na ovakvim konkursima, ne u pokušaju da nešto aktuelno promene, nego da probaju da vladavinu zakona ugrade u sve buduće pokušaje vlasti da se slično ponašaju.

 Vranjske: U kojim se slučajevima pokreću upravni sporovi vezano za medijske konkurse?

 Savović: Upravni spor je pravno sredstvo koje se u vezi sa raspodelom sredstava putem projektnog sufinansiranja pokreće pred Upravnim sudom. Upravni spor se vodi povodom zakonitosti konačnih odluka upravnih organa. Kod projektnog sufinansiranja protiv svakog rešenja o dodeli sredstava se može pokrenuti upravni spor ako je u postupku bilo postupanja koje je suprotno zakonu, što je dovelo do toga da je samo rešenje nezakonito.

Kakve su mogućnosti upravnog spora kada je očigledno kršenje zakona, ili kada je nesporno da je državni novac određen za nepostojeće, nevidljive i slične medije?

 Upravni spor pokreće tužilac, koji je zapravo lice koje ima pravni interes da se pokrene upravni spor protiv organa javne vlasti. Kod projektnog sufinansiranja to je učesnik u konkursu koji je jedini ovlašćen da podnese tužbu. Uspeh samog spora zavisi od toga koliko je tužilac kadar da dokaže da je konkretno rešenje doneto suprotno zakonu. Sa druge strane, Upravni sud se uglavnom odlučuje da spor reši tako što će poništiti nezakonitu konačnu odluku organa javne vlasti i vratiti na ponovno odlučivanje, a vrlo retko će se odlučiti da preinači rešenje i sam reši spor. Ako ovde dodamo i dugotrajnost postupka, može se postaviti pitanje da li je ovo pravno sredstvo zaista delotvorno. Ovo naročito što odluke suda uslede nakon godinu i više dana, u trenutku kada je konkursni ciklus uveliko završen, sredstva raspodeljena, i ugovori izvršeni.

 Može li se govoriti o krivičnoj odgovornosti onih koji su svojim (ne)radom doveli u zabludu članove Komisije i doveli ih u situaciju da glasaju o projektima koji nisu mogli da se nađu pred njima, jer su ih podneli neregistrovani mediji i slično?

 Ako postoje elementi bića nekog krivičnog dela, može se govoriti o krivičnoj odgovornosti. Na primer mogu da dođu u obzir krivična dela iz  člana 227. KZ (zloupotreba položaja odgovornog lica), člana 359. KZ (zloupotreba službenog položaja) ili člana 361. KZ (Nesavestan rad u službi). Da bi došlo do krivičnog gonjenja, neophodna je reakcija nadležnog javnog tužioca. On bi, načelno po saznanju da postoje određene nezakonite radnje, morao i sam da reaguje po službenoj dužnosti, ali reakcija u praksi češće ide na osnovu krivične prijave lica koje ima saznanja o nezakonitom postupanju koje ima elemente krivičnog dela.

Sajam Zaposljavanja