DjORDjE DjORDjEVIĆ, ČLAN PLANINARSKOG KLUBA „ŽELEZNIČAR 2006“

Penjanje na vrh Evrope

„ Bio sam na raznim planinama, u raznim situacijama, ali ovo je nešto posebno, što do sada nisam doživeo. Taj osećaj se ne može opisati, to je nešto neverovatno“, kaže Vranjanac Djorđe Djorđević, planinar koji se popeo na Elbrus, na Velikom Kavkazu,najviši vrh Starog kontinenta, visok 5.642 metara.

 

Često alpinisti kažu da nije bitan vrh na koji se penjete, već ono što vam se dešava na putu do vrha. Sa time slaže i Djorđević koji još uvek sumira utiske i oporavlja se, kako kaže, od temperaturne, visinske i vremenske razlike.

POLAZAK: Ekspedicija je trajala od 21. juna do 2. jula. Putovali smo od Beograda do Moskve i Mineralnih voda avionom, a od Mineralnih voda do grada Peskov minibusom. Peskov se nalazi u podnožju samog vrha Elbrusa. Grad je mali, ima nekoliko hiljada stanovnika, ali služi kao polazna baza za pohod na Elbrus. Tu se nalaze male prodavnice brze hrane i pića, gde smo se i snadbeli. Tu su i prodavnice za iznajmljivanje opreme koja je jako zahtevna i teška za nošenje. Imao sam svoju opremu, samo sam pozajmio vreću za spavanje. Spava se  u limenim kontejnerima na 3000m nadmorske visine gde je večiti sneg, a posle smo noćili u domu u kome nema grejanja. Veoma je bitno da vreća za spavanje bude boljeg kvaliteta. Za uspone je važno imati dobre jakne i rukavice zato što su temperature veoma niske.

 

AKLIMATIZACIJA: U Peskovu smo imali aklimatizaciju na 3000m. Spavali smo na 3500 metara nadmorske visine, a sutradan smo se popeli na 4000m , pa na 5050 metara što je ujedno bila i poslednja aklimatizacija. Potom smo se vratili na 4000 m gde je  bilo bazno stajalište. Tu smo čekali i odmarali . Hrana je bila u konzervama. Meni se desilo da sam izgubio apetit, više sam jeo mehanički, nisam imao potrebu za hranom. To je posledica velike nadmorske visine.

Pored naših državljana, članovi ekpedicije su bili i iz Makedonije, Crne Gore i Slovenije. Od nas 22, na vrh se popelo 18. Ostali su odustali. Čak i oni koji se nisu popeli, stekli su iskustvo više. Nijednog trenutka se nisam kolebao da odustanem, jer sam aklimatizaciju dobro podneo. Bio sam spreman i psihički i fizički, imao sam dobru opremu tako da nije bilo nijednog razloga da razmišljam o odustajanju. Na takvoj visini nikad se ne zna kako će organizam da odreaguje. Spoj visine i hladnoće sam dobro podneo“.

 

KROV EVROPE: U utorak, 27. juna, u ponoć, krenuli smo ka vrhu.  Bilo je potrebno 11 sati da stignemo do cilja. Među prvima,sam stigao na Elbrus.  Umor, iscrpljenost, teškoće, sve nestaje kada se popnete na vrh.

Taj osećaj se ne može opisati, to je nešto neverovatno. Na vrhu tempertura je bila minus 22 stepena, uz velike udare vetra, ali nama nije bilo toliko hladno.

 

ĆUDLjIVI KAVKAZ: Kavkaz velika i ćudljiva planina sa naglim i čestim vremenskim promenama.  U jednom trenutku se sve jasno vidi, dok već u narednom naiđe oblak sa maglom i snegom koji uspori sve. Na prvu aklimatizaciju, kad smo krenuli iz Peskova, uhvatila nas je vejavica tako da nismo mogli da ostanemo koliko smo planirali. Prilikom uspona na vrh planine poslužilo nas je lepo vreme. Jedino nas je u povratku opet zahvatila vejavica sa maglom.“  

Vodič je imao značajnu ulogu tokom osvajanja Elbrusa. Recimo, upozorio nas je da je unos tečnosti jako bitan za organizam prilikom uspona na visini zbog zgrušavanja krvi i ciurkulacije.   

On je jako iskusan, četvrti put je na Elbrusu, tako da su nam njegovi saveti puno značili. Prilikom uspona je veoma bitno ne zamarati se i ne praviti nagle pokrete.

 

SILAZAK: Statistike pokazuju da najveći broj nesrećnih slučajeva se dešava prilikom silaska sa vrha.  Elbrus je jedna od najsmrtonosnijih planina u Evropi, veoma je okrutna, hladna i tehnički zahtevna.

 Kada smo krenuli nazad,  čuli smo da je neki  Amerikanac nestao, tako da su ga tražili helikopterima.  Jednostavno, magla i hladnoća su učinili svoje i nije se spustio sa vrha planine. Definitivno je teže bilo sići sa planine, adrenalin i ushićenje te vuku ka vrhu, a onda nastaju dodatni napori ka podnožju, gde ishodi mogu da budu fatalni i kobni. Oko 90 posto nesrećnih slučajeva se dešava prilikom silaska sa planine. Najviše snage se izgubi upravo na putu ka samom vrhu, a u povratku vas jednostavno umor savlada i nedostatak koncentracije.

Srećom, mi smo, posle 16 sati, bezbedno stigli u bazno stajalište.

Bio sam na raznim planinama, u raznim situacijama, ali ovo je nešto posebno, što do sada nisam doživeo.

Oduvek sam sanjao o Kavkazu, toj planini na dodiru Evrope i Azije i drago mi je što sam ispunio svoj san.

 

 

 

PLANINARENjE HOBI I POSAO

„Obožavam prirodu. Prošao sam uglavnom sve naše Balkanske planine. Kad god mi obaveze to dozvoljavaju, volim da odem na planinu, bez obzira da li je ona tehnički zahtevna. Ljubav prema planirarenju javila se odavno. Ja sam odrastao sa prirodom, bio sam u izviđačima, na fakultetu u Beogradu sam bio član društva „Železničar“. Imao sam veliku privilegiju da mi se hobi i posao podudaraju. Izlazak i rad u prirodi su mi sastavni deo posla.“

 

ELBRUS, RODjENDANSKI POKLON ĆERKI

„O Kavakazu sam razmišljao zadnjih šest, sedam godina. O toj planini sam dosta čitao i slušao. Veliko mi je bilo zadovoljstvo što sam se na najviši vrh Kavkaza i Evrope popeo na ćerkin 21. rođendan, to je bio lep splet okolnosti.“

 

PROFIL:

Djorđe Djorđević je rođen 1971. godine u Vranju. Završio je gimnaziju „Bora Stanković“ u Vranju, a potom Šumarski fakultet u Beogradu. Od 1992. godine postaje aktivan član Planinarskog društva u Beogradu. Član kluba Železničar 2006. u Vranju je od njegovog osnivanja. O novim osvajanjima vrhova trenutno ne razmišlja, kaže da ima puno planova i želja.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ZutoCvece