STOJAN MARKOVIĆ, VLASNIK I UREDNIK “ČAČANSKIH NOVINA“

Lepe žene prolaze kroz grad

BEŠE UBAVO: Ono “što južnije, to tužnije”, nekada nije bilo tako aktuelno kao danas. One koje sećanje služi, ne treba podsećati kakva je bila vranjska privreda u vreme socijalizma. U celoj Jugoslaviji, a i šire, bilo je dovoljno reći Simpo, Jumko, Koštana, Alfa plam, DIV ... I dalje ne moraš da objašnjavaš. Sve je jasno i svima je poznato. Hiljade radnih mesta, dobre plate, gradile se stambene zgrade, dobijali stanovi, imalo se za letovanje, zimovanje, za izlazak u kafanu.

Po svom dnevnom pazaru sve trgovinske radnje, frizerski saloni, ugostiteljski objekti i ostali, znali su kad je plata u fabrici. Nije moglo da se ne oseti kad hiljade  radnika Simpa, Jumka, krene sa punim džepom kroz fabričku kapiju ka gradu.

Razvijala se i rasla lokalna privreda, raslo i Vranje sa njom. Raščulo se da je u Vranju dobro, pa dolazili odasvud. Da se zaposle, ožene, udaju, rode decu i postanu Vranjanci.

Ali mi smo hteli kapitalizam, višestranačje, promene, pa smo tako svi pali s konja na magarca. Palo je i Vranje. Nema više onih plata, zimovanja i letovanja. Nema više ni onog socijalističkog, levičarskog Vranja, a ubavo beše li.

 

UBAVA VREMENA: I zaista behu to ubava vremena kojih se sa setom sećaju i Vranjanci, ali i oni koji u Vranje nikad nisu zakoračili, a opet su o njemu znali mnogo više nego o bilo kojoj drugoj srpskoj varoši. Što zahvaljujući besmrtnom Bori, što onolikim vranjskim fabrikama po kojima smo Vranje, onih sedamdesetih, doživljavali kao privrednu metropolu juga Srbije, što je uostalom i bio. Behu to vremena kada je svaki dom one blagopočivše Juge krasilo nešto što je bilo proizvedeno dole u Vranju. Komad nameštaja, štednjaka, garderobe, cipela, paklice cigareta... Vremena na čiji pomen Vranjance danas obuzima nemerljivi dert, čak možda i snažniji od onog gazda Mitketovog žala za pustim turskim. 

 

ASOCIJACIJE: Decenijama kasnije, kad god neko pomene Vranje, ne mogu, a verovatno i većina nas rođenih pedeset i neke, a da se ne setim kako smo kao osnovci ili srednjoškolci ulagali nemerljive intelektualne napore da prokljuvimo šta bi mogla da znači skraćenica SIMPO. Svašta nešto nam je tada padalo na pamet. I ovo i ono, ali nikako ime Sime Pogačarevića, za koga se u mom Čačku čulo, taman koliko i u Vranju za Milovana Petrovića - Surdža. Naprosto bila su to ona vremena kada su u trendu bili neki drugi heroji. Kad je svaka mesna zajednica, barem u zemlji Srbiji, pod obavezno morala da ima barem jedno spomen obeležje, pa makar to bilo i na mestu gde su dva partizanska kurira razmenila poštu. Vremena kada su u trendu bile neke druge vrednosti. Kada je prva asocijacija na ovu varoš, često i pre besmrtnog Bore njegovih gazda Mitketa i Koštane, bio SIMPO. Bio i ostao.

A, kada se Srbiji dogodio narod, neki će reći Slobodan Milošević, kada smo svi pomalo bili socijalisti i kada je što jes-jes, najbolji bio SPS, diljem Srbije koja se saginjati nije htela, prva asocijacija na Vranje opet je bio SIMPO. Preciznije Dragan SIMPO Tomić, Miloševićev obor knez kome je bezgranična lojanost voždu omogućila da postane neprikosnoveni gospodar Vranja. Barem se tako pričalo u našim krajevima. Nezamenljivi, poluvekovni, direktor SIMPA, koji je tokom decenija, pokazaće se to posle onog petog oktobra, stekao otpornost na svakojake promene vlasti i lomove. Samo da neko ne pomisli kako nas, što bitišemo 400 i kusur kilometara od Vranja, na ovu varoš asociraju isključivo pusto tursko, Bora, gazda Mitke, Koštana ili ono što se povezuje sa titoističkom i espeesovskom „boljom“ prošlošću.

Ima nešto u Vranje što u ova tranziciona vremena što predugo traju, barem nas sredovečne, koji ne uživaju u blagodetima daljinskog grejanja, pa godinama razbijamo glavu u nastojanju da se iz zime izvučemo što jeftinije, nepogrešivo asocira na Vranje. Nešto što je niklo, decenijama tiho opstajalo i raslo u senci SIMPA, Jumka. Koštane, DIV-a i izraslo na ponos i diku vranjske privrede. Pogađate, zove se  - Alfa plam!!!

           

VRANjSKI MERAK:  Od svih vranjskih istorijskih mesta najviše mi se sviđa Pašin konak. Valjda zbog asocijacije na vreme kad se znalo kako se živi i uživa. Nije se žurilo, a i onome kome je do žurbe bilo govorilo se - pohiti polako.

Već sami nazive dve zgrade konaka, selamluk i haremluk, definisale su životnu filozofiju tog vremena. Uživati i u radu i u odmaranju.

Arso, moj kolega iz redakcije Čačanskih novina, pomogao mi je da onodim ovo pisanje, a kaže da nikada nije bio u Vranju. Samo jednom je prošao kroz Vranje.

Kažem mu da onda ne zna šta je to pravi merak ili po vranjski: Od ut`pkan  put i onodenu ženu nese bega. Kad si već prolazio kroz Vranje, trebao si da zastaneš. Sat, dva, tri. Dovoljno da više nikad ne prođeš Koridorom, a da ne svratiš, koje-kude po Vranju, ali u Vinariju Aleksić obavezno.

Ne biva merak bez vina. Vranjskog vina, naravno. Žuti cvet ili Kardaš, po izboru i ukusu.

I na kraju, šta da kažem. Neko mašta o odlasku u beli svet, a ja o tome kad će opet put da me nanese u Vranje.

A tek sam se vratio, pre neki dan.

 

 

 

PROFIL:

Stojan Marjović je rođen u Čačku, gde je završio osnovnu I srednju školu. Studirao na FDU (Fakultet dramskih umetnosti) u Beogradu i postao diplomirani filmsko-televizijski producent. Bio producent na TV Sarajevo (Top lista nadrealista, Prozor u muzičku radionicu, TV drame ...), direktor Doma kulture u Čačku, direktor IIJP Čačanski glas (novine, Radio Čačak i TV Čačak), osnivač i glavni urednik lokalnih medija: Radio GEM u Gornjem Milanovcu, Radio Ozon FM u Čačku, Čačanske novine i portal OzonPress, dve godine urednik programa radio stanice Ozon Plus u Čikagu. Član je UO ANEM-a i Lokal Press-a. Član NUNS-a i Komisije za žalbe Saveta za štampu.

 

 

ZutoCvece