STANIMIR PAVLOVIĆ, VAJAR

Antikvar duhovnog integriteta

Smatra da je najviše doprineo umetnosti negde između šezdesete i sedamdesete godine života:

„Uvek se stvaralo, nekada više nekada manje, ali što sam  stariji, samim tim i zreliji, više sam privržen radu u ateljeu. Svojim skulpturama, crtežima i projektima na mnogobrojnim izložbama, promocijama, konkursima privukao sam pažnju odazivao se pozivima, davao predloge i tako se dolazilo do realizacije“, kaže Pavlović.

 

On smatra da samo oni koji priznaju prošlost Vranja, mogu da učestvuju u kreiranju budućnosti ovog grada:

„Impresioniran sam Vranjem, ljudima koji imaju toplinu i nesebičnost, želju da nesto saznaju i vide. Spomenici su realizovani u mom ateljeu, transportovani iz jednog ili više delova, i na licu mesta spajani i postavljani na postament. Večeri sam provodio sa starim prijateljima, poznanicima i uz čašu vina evocirali bi smo  uspomene i dogodovštine“, seća se Pavlović.

 

Među njima su  slikar Jovica Dejanović,  arhitekta Dragan Veličković, književnik Cera Mihailović i doktor Vule Antić. Često smo razgovarali o izradi spomenika, ne samo u Vranju, nego svuda gde sam bio angažovan:

“Obično sam odsedao kod rođaka, kod porodice Arsić i Ristić u Vranju, a ponekad sam odlazio u rodno mesto, selo Mamince kod najblize familije Vasiljević, Pavlović i  Nikolić. Odsedao sam i u hotelu Vranje i u Vranjskoj Banji, a kada samo postavljali spomenik posvećen žrtvama poginulim u Nato bombardovanju, spavao sam u kasarni u Vranju sa svojim saradnicima“, kaže Pavlović.

 

Objašnjava da je izuzetno važno  gde se postavlja spomenik ili reljef, jer treba da kao umetničko delo bude vidljiv i ostavi snažan utisak:

„Spomenik treba da ima simboliku, da govori o ličnostima, o ljudima. Zato kao autor pokušavam da saznam i pročitam sve što će doprineti tom delu“, kaže naš sagovornik.

 

Stanimir Pavlović je radio u Nacionalnom teatru od 1975. godine  do 2010.:

„Dugogodišnji angažman u Narodnom pozorištu omogućio mi je da se prošetam u vremenske i stilske epohe, od praistorije, asirske, egipatske, antičke, renesansne do savremene.  Vajao sam različite ideje reditelja, scenografa, kostimografa, kao i svoje ideje u vidu ornamenta, reljefa, maske, biste, ljudske figure, konje, zmajeve, aždaje, lavove , kapitele i razne arhitekture. Rado se sećam predstava kao što su, "Princ od Homburga", gde sam izvajao tri konja u prirodnoj veličini, koji su bili u funkciji da se jašu, zatim "Nabuko" , gde sam radio ogromnu glavu od  pet metara, koja se raspada na više delova, "Aida" figura Bude. Radio sam i dekore za drame "Koštana" i "Nečista krv" u nekoliko postavki, potom za predstavu "Orestija“ nakon rekonstrukcije Narodnog pozorišta 1989. godine i izradio ogromne grčke oklope kao odežde za komad "Krilati lav" od pet metara u reljefu i 80 golubova u "Kanjošu Macedonoviću" sa kojom smo nastupali na festivalu „Grad teatar“ u Budvi“, navodi Pavlović.

Za predstavu " Faust"  koja je izvedena u Sava centru, izradio je konja sa konjanikom na postamentu od  pet metera. To je inače,  jedini dekor u predstavi.  Figure na španskoj katedrali, Pavlović je uradio za operu „Don Karlos“:

„Predstave koje sam pomenuo ostale su mi u dubokom sećanju jer sam ih radio sa uvaženim ljudima iz pozorišnog života“, kaže Stanimir Pavlović.

Dok čeka da monografija „Skulpture - Stanimir Pavlović“, ugleda svetlost dana, Pavlović razmišlja koliko je važno da kao autor bude zadovoljan kada završi rad na projektu:

„Cenim reč istoričara umetnosti,  ali mi je veoma bitno da i naručilac bude zadovoljan. Snaga mog života je moja porodica , supruga Ljiljana , ćerke Ana i Tijana, unuk Luka , unuke Nađa i Una i zetovi Rok i Ivan, naravno moji prijatelji i kao poslednja ali ne najmanje vazna moja umetnost“,  završava Pavlović

 

 

Profil

Stanimir Pavlović rođen je 1945 godine u mestu Strezovce kod Preševa. Diplomirao je 1970. godine na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek vajarstva. Član je ULUPUDS-a. od 1971. godine. Od 1975. do 2010. radi kao vajar u Narodnom pozorištu u Beogradu. Od 1965. godine izlaže samostalno. Ima više realizovanih dela u vlasništvu muzeja, galerija, privatnih zbirki, ustanova i javnih prostora (Beograd, Požarevac, Tuzla, Kragujevac, Cazin-Ostrožac, Smederevo, Kuvajt, Njujojk , Pjong Jang-Koreja, Aterton-Kalifornija, Preševo, Zagreb, Atina-Grčka, Vranje, Trstenik, Brisel-Belgija, Madrid-Španija, Ženeva-Švajcarska, Salaš Noćajski-Mačva, Sarajevo, San Francisko, Ruma, Sremska Mitrovica, Leskovac, Mrkonjić grad, Srbinje, Viševac, Višegrad-Manastir Dobrun, Laktaši, ). Dobitnik je gotovo svih nagrada i priznanja iz sveta umetnosti, a najznačajnije su   Nagrada za životno delo2009. god. Beograd - Narodnog pozorišta i Nagrada za životno delo (ULUPUDS) -2011. Beograd

 

VAJARSKA TAJNA STANIMIRA PAVLOVIĆA

Stanimir Pavlović, srpski vajar srednje generacije, jedan je onih stvaralaca koji nepokolebljivo veruje da umetničko delo, u ovom slučaju skulptura, može da održi potrebnu ravnotežu i sačuva duhovni integritet ličnosti. Takav svoj stav on demonstrira u širokom rasponu od spomeničke do skulpture parkova i  kamernih etida – u skladnoj formi kako kod umetničkog izraza ljudskih figura, tako i asocijativnih tema. Pavlović za svoj umetnički izraz podjednako  koristi različite materijale – kamen, drvo, bronzu, staklo – afirmišući se kao majstor-klesar i majstor-modelar, koji dletom i veštim rukama ostvaruje kreativni čin   u neposrednom kontaktu sa materijalom. Pavlovićeva skulptura predstavlja dragocen spoj između tradicije i savremenosti. Tradiciju prepoznajemo u klasičnoj i čistoj formi, u ravnoteži elemenata izražene ljubavi prema materijalu, pretežno kamenu. S druge strane, savremenost se prepoznaje u napuštanju forme iz prirode, ljudske figure, zoomorfnog ili biljnog sveta– u korist ideje modernog shvatanja kosmičkih relacija, najčešće preveden na odnos vreme-prostor. Svojim umetničkim delima ovaj vajar nam se predstavlja kao duhovna ličnost i umetnik ovog podneblja, posvećen čoveku i njegovoj sudbini, arhetipskom i suštinskom sadržaju, sa ubeđenjem da umetničko delo istovremeno treba kod posmatrača da oživljava i estetski doživljaj. U toj delikatnoj ravnoteži između značenjskog i formalno-estetskog otkrivamo ono najuzbudljivije – vajarsku tajnu stvaranja Stanimira Pavlovića.

 

(Iz predgovora monografije „Skulpture-Stanimir Pavlović“, Stanislav Živković)

 

 

 

ZutoCvece