NIKOLA CVETKOVIĆ, VRANjANAC U LOS ANDjELESU

Amerika na lutriji

KONZUL: Prođe neko vreme, kad počeše da mi stižu mejlovi. Javljaju Amerikanci da imam zakazan razgovor u Ambasadi SAD u Beogradu. Dobijem čak i broj i termin za razgovor među poslednjima, za 14. jul 2015. godine. Kad sam otišao, kažu uđite ovde, uđite tamo, potpišite ovo, potpišite ono, platite ovo. Onda me jedna osoba tri sata rešetala pitanjima i tu je ta seansa završena. Izašli smo napolje da sačekamo. Posle nekog vremena, pozvali su me sa jednog prozora. Kaže jedan čovek „dignite desnu ruku i ponavljajte za mnom ove reči“. Nešto u smislu potvrde da je sve što sam im tog dana rekao bilo istinito. Tu sam shvatio da mi je viza za SAD odobrena, a potvrdu sam dobio od konzula: „Nikola, čestitam, odobrena vam je iseljenička DV1 viza, srećan put“, bla, bla, bla.
KEVA: Odjednom sam se našao u situaciji “imam vizu, nemam para”. Iako sam „na papiru” imao dosta prijatelja, pa i na fejsbuku nekih kontakata po SAD, kad mi je zatrebala finansijska i druga pomoć u vezi sa odlaskom, niko nije odgovarao na poruke. Onda sam na stranici „Srbi u LA“ na fejsbuku napisao: „Dvadeset drugog avgusta selim se u L.A, trebao bi mi smeštaj i posao ako neko nudi“. Tako sam napisao, a da nisam zaista planirao da idem 22. avgusta, niti sam imao para za avionsku kartu. Vidim neko vreme niko ne odgovara, izađem te večeri u grad, a kad sam se vratio stigao odgovor od jednog Srbina iz LA: „E, druže, ja živim ovde već petnaestak godina, iznajmljujem stanove našim Srbima, pa ako si zainteresovan, javi se“. Drugi tip, koji isto živi tamo, poslao mi je obaveštenje: „Imam kompaniju za prevoz robe kamionima, zapošljavam samo Srbe, javi se kad dođeš da vidimo šta možemo da učinimo za tebe“. Ostalo mi je samo da nađem pare. Odem kod keve, kažem takva i takva stvar, sve sam se snašao, samo mi treba lova. Kaže ona, pričaćemo za nedelju dana. I stvarno, prođe nedelju dana, dolazi keva kod mene u sobu, vadi pare, kaže „sine, neka ti je sa srećom, da si živ i zdrav, evo ti novac i idi“. Posle sam tek saznao da su ona i sestra podigle dva kredita da bih mogao da otputujem.
TRI PRSTA I ĆEVAPI: Kupio sam avionsku kartu „u jednom pravcu“ za 21. avgust, za povratnu, u slučaju da se ne snađem, nisam imao para. Posle ko zna koliko sati leta i presedanja, stignem ja na losanđeleski aerodrom. Onaj što mi je javio za smeštaj, obećao da će me čekati, ali kad sam na internacionalnom terminalu podigao pogled, uvideo sam da hiljade ljudi tamo nekog čeka. Zapamtio sam po slici na fejsu da je čoveku cela jedna ruka u tetovažama i otprilike sam znao kako izgleda. Gledam ja onu nepreglednu gomilu ljudi, kad iz nje u jednom momentu ugledam visoko podignutu istetoviranu ruku sa tri prsta, stari srpski pozdrav. Sa aerodroma smo otišli u srpski restoran „Metro“ na ćevape, a ja sam imao osećaj kao da ih nisam jeo sto godina.
KAMIONI, AVIONI: Kad sam stigao u LA, smatrao sam da je najbolje ući u kamion što pre, kako bih obezbedio kakve-takve prihode i egzistenciju. Međutim, nakon nedelju dana, opet mi se osmehnula sreća, jer sam dobio posao u firmi gde i danas radim. Naime, prijavio sam se na konkurs za brusioca u kompaniji koja pravi delove za komercijalne i vojne letilice, avione, helikoptere i slično. Odem na razgovor kod vlasnika kompanije, inače Korejanca. Kad je čuo da sam Srbin, ispričao mi da je u mladosti imao dugu vezu sa Srpkinjom, da veoma voli Srbe, da zna da smo vredan narod i da hoćemo da radimo, te da je spreman da mi da posao. Ali, uplašio se kako ću sa mojim iskustvom i referencama da reagujem, jer je tražio brusioca na minimalnoj plati. Kažem ja nema veze, daj mi posao. Samo da ne idem u kamion, mislio sam se. Krenuo sam da radim već sutradan. Najpre sam ručno brusio nožem ivice sa gotovih proizvoda, posao koji sam radio u Sloveniji, ali sa mašinom. U prva dva meseca baš sam se trudio i odmah posle dve nedelje dobio povišicu. Nagrađen sam i posle mesec, i posle dva meseca rada i potom unapređen u CNC operatera. Tu sam radio mesec dana, a onda mi je gazda ponudio posao kontrolora za kvalitet koji ispituje delove nakon finalne obrade. Posle mese dana opet sam dobio povišicu. Pitali su me da li želim da budem menadžer za kvalitet, za šta mi je ponuđena „američka plata“ u skladu sa godinama, radnim iskustvom, a uz to su mi priznali i diplomu Više tehničke škole u Vranju. Prihvatio sam i ponuđeno usavršavanje.
FIRMA: Tu je već počela nova era za mene. Sada pola radnog vremena ispitujem delove, a drugi deo radnog vremena ih testiram, te posećujem kupce velikih firmi sa kojima imamo poslovne ugovore. To su kompanije tipa Boeing, Crane, Woodward, Able Aerospace, Wencore, Lockheed Martin, Northrop Gruman, Aerojet Rocketdyne Kada sam počeo da odlazim u te velike kompanije i da držim govore o unapređenju kvaliteta proizvodnje, o čemu sam učio u srednjoj Tehničkoj školi u Vranju, gledali su u mene kao u boga. A koristio sam i još uvek koristim literaturu iz srednje i više tehničke škole i, naravno, zdrav razum. Radeći na ovoj poziciji u firmi, uspeli smo da sa gazdom uvećamo mašinski park sa 10 na 14 mašina, broj radnika nam je porastao sa 18 na 25, sada se selimo iz hale od 8.000 u proizvodnu halu od 18.000 kvadrata. Gazda je sklopio ugovor sa Lockheed Martinom vredan 200.000 dolara na godišnjem nivou, a ja sam za sve dobio procenat. Sada nijedan proizvod ne izađe iz naše firme, a da nema moj potpis. Gazda me nikad ne zaboravlja, sagledan sam u svakom poslu. Imam stalan posao, plaćene poreze i doprinose, uplaćuje mi se za državnu i privatnu penziju, godišnji odmor mi je 3-4 nedelje godišnje, a uglavnom je maksimum dve nedelje u sličnim firmama. Kad me gazda pita „može li ovo danas da se završi“, nikad ne kažem ne. Ovde sam nastavio školovanje za master diplomu na Mechanical Engineering na California State University Of Northridge, u kraju gde inače živim od septembra prošle godine.
BOING I F16: Moja firma proizvodi delove za avione Boing 747, na primer pumpe visokog pritiska za gorivo, za vojni avion F16 pravimo pedale gasa i kočnice, za helikopter „Bel 206“ proizvodimo delove elise, za Erbas radimo gotovo kompletan stajni trap, a odskora za najveći Boingov model 747-8 i Boing 787 proizvodimo delove koji ulaze u sklop za zakrilca i delove kokpita. Sa „Lufthanzom“ imamo ugovor za potrošne delove, kao što su ležajevi koji idu u sklop glavnog motora i propelera. Proizvodimo, recimo, i deo koji se ugrađuje u sklop automata za kafu u avionima za porekookeanske letove.
AUTOMOBILI I VINIL: Vikendi su mi slobodni, što je vrlo važno. Kada ne radim, imam običaj da kupujem polovna kola, sam ih popravljam, prepravljam i prodajem za profit. Sam sam od momenta dolaska ovde sve naučio o automobilima. U Vranju, recimo, nisam ni imao auto, a ovde sam za nepunu godinu i po promenio šest, sedam autmobila. Čak sam kupio i jedan policijski auto, prepravio ga, što mi je bila želja od malena. Uživam u poslu sa automobilima, to mi je neka vrsta hobija, a i donosi profit. Počeo sam da učim i kodiranje i programiranje na svoju inicijativu. Planiram da naučim kako da radim presvlačenje celokupnog auta vinilom, jer povećava cenu autmobila i možeš ga ovde prodati dosta skuplje ako ima vinil.
PRETOPLO JE: Sećam se mog prvog susreta sa Los Anđelesom. Pomislio sam „nije toplo, pretpolo je“. Svuda je neviđena gužva, deset miliona automobila dnevno uđe i izađe iz grada. Mreža autoputeva sa po pet, šest traka je svuda oko vas. U LA zvanično živi 10-11 miliona ljudi, a neprijavljenih ima još najmanje toliko. Kad negde kreneš, moraš da isplaniraš da to bude sat, dva unapred zbog velike saobraćajne gužve. Svi voze automobile, niko ne ide peške. Priča se preko 140 različitih jezika, a ekonomija grada jača je od cele Saudijske Arabije, Švajcarske ili Švedske. Najjači utisak za mene bile su plaže, koje počinjuju u zalivu oko Malibua i prostoru se do San Dijega u blizini granice sa Meksikom. Svaka plaža ima svoje šetalište, sve je mnogo prostrano i široko, svuda su prodavnice, ogroman broj turista.
SKUPO JE: Život u Americi je dosta skuplji nego kod nas. Ako krenemo od cene rentiranja stanova, one idu od 700-800, pa do 1.200-1.300 dolara mesečno za sobu, u zavisnosti od komoditeta i lokacije. Jednosoban stan je od 1.300 do 1.700 dolara, a preko toga su dvosobni i trosobni ili veći stanovi. Najam kuće je od 3.000 dolara pa naviše. Ako baš hoćete da živite u pustinji, naći ćete lako i dvosoban stan za 900 dolara, ali to je najmanje dva sata automobilom od posla samo u jednom smeru. Ako, pak, hoćete da budete blizu firme, platićete 1.200 dolara za sobu. Stavka hrana je preskupa, doduše ima nekih varijabila i akcija, ali odnosi mnogo para. Cena mesa je od 2 do 10 dolara po funti (oko 450 grama), 10 jaja manje veličine su 2 dolara, a 4-6 dolara su veća. Jesti po kafanama i restoranima je preskupo, skroman ručak je između 13 i 20 dolara po osobi. Jermenska, pa i kuhinje zemalja sa Bliskog Istoka su najbliže našoj. Doručak kod njih, tipa jaja i kobasice je od 8 do 12 dolara. Izdvajam posebno japanski suši, njihovo meso i ramen supe koje su jeftinije, a vrlo zdrave i trudim se da češće jedem takvu hranu. Imam u blizini i jednu prodavnicu gde mogu da kupim neke naše, hrvatske i crnogorske proizvode.
TRŽIŠTE: Ameriku sam doživeo kao jedno veliko tržište. To tržište, u nekoj vrsti lanca, mora da kupi, koristi, potroši i baci određeni proizvod. Izabrao sam da u tom lancu budem proizvođač i da prodajem, a ne potrošač, jer proizvodnja donosi pare. A, da li su to kola, hrana, garderoba ili delovi za avione, nije bitno dok god imam cilj da od svog života napravim nešto. Ova zemlja je stvorena za svakoga ko ima barem malo volje da uspe. Planiram da to iskoristim.

AMERIKANCI
Amerikanci u LA žive uglavnom lepo, većina ima dobar posao, skupa kola, prelepe kuće. Dobar deo njih je, kako vole da kažu, „open minded“ Postoji veliki broj vrlo inteligentnih osoba, ali, kao i kod nas, ima i onih koji su totalna suprotnost. Frapirao sam se da čak postoje Amerikanci koji znaju, recimo, za naš film „Lepa sela, lepo gore“, da znaju i gde je Srbija, koji je glavni grad. Ima i onih koji se sećaju Tita i znaju savršeno ko je on bio. Ali, ima i onih koji me zbog akcenta stalno pitaju jesam li iz iz Irana, a Srbiju mešaju sa Sirijom ili Sibirom. Uglavnom, ljudi stariji od 40 znaju dosta toga, dok su mlađi manje upućeni. Zajednička osobina im je da svi negde žure i svi nešto rade, nemaju vremena da sednu u kafić ili restoran i popričaju jedni s drugima. Mladi kad izađu vikendom, bulje u telefone, a kad pričaju mnogo su glasni.

MEKSIKANCI I JERMENI
U LA ima dosta Meksikanaca. Gde god kreneš, tu je poneki Meksikanac. Puni su predrasuda, do svoje 25, 27. godine žene se i razvode po nekoliko puta i imaju dece koliko poželiš. Vole alkohol, slušaju isključivo meksičku muziku, većina njih ne da ne zna engleski, nego ne zna ni španski. Pretežno je reč o neškolovanoj populaciji, stariji Meksikanci jedva da znaju ili uopšte ne znaju da čitaju i pišu. Za njih važi pravilo - ili te skroz prihvate u društvu ili uopšte ne, nema sredine. Jermeni, kojih takođe ima poprilično, slični su nama, kuhinja je skoro identična. Talentovani su za poslove u sivoj zoni, imate utisak da niko od njih ništa ne radi, a svi imaju pare. Slično nama. Inače, većina je prebogata, imaju čak svoj deo grada koji zovu Mala Jermenija. Niko ne sme, niti može da pokrene biznis u njihovom delu grada, odmah slede ucene, iznude, ne plaše se ničega.

INDUSI I AZIJATI: Indusi su meni „kul“, svi rade u njihovom lancu marketa koji zovu 7/24, jer prodavnice rade 24 sata 7 dana u nedelji. Svi znaju gde je Srbija, da je bila deo Jugoslavije. Upoznao sam jednog Indijca od nekih četrdesetak godina koji napamet zna himnu „Hej Sloveni“. Potpuno normalan narod, bez predrasuda, druželjubivi, iskreni i uslužni. Što se tiče Azijata, moram da kažem da za ovo vreme koliko sam u SAD nisam upoznao nijednog siromašnog. I sam radim za kompaniju koju vodi Korejanac. Svi su prepuni para, mnogo štede, svako ima neki svoj biznis. Veoma vole i do neba poštuju belce, iako jedva da znaju engleski. Zahvalni su za saradnju, ali velike škrtice.

POLITIKA: Nisam verovao da je politika toliko važna Amerikancima. Važna im je uvek, a pogotovo kada su izbori. Čak imaš pravo da od poslodavca tražiš slobodan dan kako bi išao da glasaš. Svi znaju političare, od predsednika pa naniže, guvernere, senatore. Amerikanci su užasno ponosni na svoju zemlju, na zastavu, himnu, vojsku, veterane. To je ponos za neverovati.

Sajam Zaposljavanja