AUTOBIOGRAFIJA O DRUGIMA: NENAD PETROVIĆ, PISAC, PUBLIISTA I ISTORIČAR

Kvadratura kruga života

SEĆAM SE KAIRA: Od mog poslednjeg većeg putovanja, 1992. godine, ne mogu, ipak, da se pohvalim nekom zanimljivijom destinacijom. Tako sam i ja platio obol raspadu Jugoslavije i građanskim ratovima kroz onu hipercinflaciju i sveopšte osiromašenje. Danas mi ostaje samo da se sećam. Čega se sećam? Na primer Kaira, upravo te „poslednje“ sunčane 1992. godine, koja je ostala ispresovana u mom herbarijumu sećanja. Sleteo sam avionom iz Istanbula i iskrcao se u mračnu afričku noć sa suvim vetrom koji je duvao iz pustinje. Sećam se i pansiona OKCFORD u blizini sada već svima poznatog  trga El Tahrir na kome su 2011. godine počele demonstracije.  Čudno je to čega se sećamo. Nekada olako brišemo iz svesti „veliko i važno“, a uklesujemo u memoriju  „malo i nebitno“. Razume se, racionalno posmatrano nešto je „važno“, a drugo „nevažno“. Očigledno da naša duša ima nepredvidljive filtere svesti kroz koje, po svom ćefu, nešto propušta ili zadržava kao talog.

 

DECEMBAR I ODBROJAVANjE: To je bilo u podne, jednog leta. Iako, nadam se, još nije nastupila moja zima, prelazim sa letnjeg na zimski doživljaj. Kako se samo čovek promeni kada postane roditelj! O tome ranije nisam razmišljao. A, dok se to ne oseti, uzalud je svaka priča. Iako živim odvojeno od svoje kćerke, kojoj sam dao biblijsko ime prve žene, ja u sebi duboko proživljavam svaki trenutak našeg povremenog druženja. Ona je za mene postala Sfinga, biće koje postavlja „prokleta“ pitanja. Deca su neumorna u otkrivanju sveta, ona kroz propitivanje pipkaju i glavinjaju, šturaju  kroz čudnovati lavirint života.

Decembar je od kako sam postao otac, za mene postao nešto posebno. I u ona pradavna vremena dok bejah starmalo dete i sada od kako sam postao detinjasti odrasli,  decembar -  to je za mene odbrojavanje: deset... devet... osam... sedam... Sedam – kao sedmo nebo, kao radost života. Kao... 

 

KOJI TI JE TAJ ČIČA ZIMA: Bila je jako mala kada joj rekoh: „Ovo je pravcata ciča zima.” A ona se zakikotala otkrivši poluizrasle zubiće. Zagrcnula se od smeha: „Čiča Zima?! Ma, koji ti je sad pa taj? Ja znam za Deda Mraza, a za tog čiču još nisam nikad čula! Sigurno me opet nešto lažeš. Priznaj”!

Posle kada sam joj objasnio, kada sam otputovao, pita me telefonom: „Ej, bre, Čiča Zimo, kad ćeš već jednom?!” Ljubopitljivo posmatra, mogu da je prizovem u svest i sa ovolike razdaljine, pogled joj odluta ka prozoru okićenom ledom, dok u krilu mazi svoju miljenicu, žutu mačku. Kada nastanu snegovi i belina spolja, tada čisti kristal prekrije i dušu. Tada je sve u meni opet tako čisto i sećanja se iščiste, postanu jasna kao neki dugi letnji dan.

I dok misli blude nad čađavim krovovima velegrada, dok brojim dane do trenutka kada ću je za Novu Godinu sresti i kada će mi odsvirati nešto na klaviru, udaljeni ovako kao Severni od Južnog Pola, ja već unapred u mislima prevaljujem kilometre, gutam ih, jedva čekam da je zagrlim... Živci tada prijatno uzdamaraju kao vatra u starom „smederevcu” iz detinjstva, u zime drugačije od ovih danas. I snegovi su onda bili dublji i čistiji, a vatra je čini se pucketala vedrije. Kesten je prštao pod zubima, a usta se mazala i lepila bundevom (pečenkom) vrućom, tek izvađenom iz rerne.

 

KVADRATURA KRUGA ŽIVOTA: Uzimamo sanke i odlazimo u park. Nas dvoje smo sami. Eh, kako je to nekada bilo? I ulica u kojoj sam rođen i gde i danas imamo kuću, kao i obližnji park, bili su prepuni ne samo dečice već i srednjoškolaca, koji su se sankali i klizali.

Ali, ni zime više nisu ono što su bile, a i navike su se bogami promenile. Svako vreme po pravilu donosi nešto svoje i zato ga uopšte ne treba osuđivati. Kvadratura kruga života. Sve se kovitla u krug, sve što smo bili – biće opet samo drugačije, biće neko drugi, a ne mi, ali možda i mi u nečijoj uspomeni. Šta nam preostaje u ovoj pustinji života, u ovom protraćenom veku?

Ali, dosta više sa tim! Kraj sa tom plačljivom logikom! Koga je još briga za lanjski sneg?! Napadaće neki novi i neka nova deca možda će otkriti novo zadovoljstvo igrajući se po njemu. Treba živeti kao da ti je svaki dan – prvi i poslednji. Čitav ljudski vek to je jedan hod kroz pustinju od jedne sfinge do druge, postavljanje i davanje odgovora. Makar i pogrešnih.   

 

PROFIL

Nenad Petrović je rođen 1965. godine, u Vranju, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Studirao je na više fakulteta u Skoplju i Beogradu, a silom prilika je diplomirao na grupi za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde je magistrirao, a potom i doktorirao.

Desetak godina radio je na određeno vreme po školama u Beogradu. Onda se 2003. godine zaposlio u Vojnom arhivu, a potom u Institutu za strategijska istraživanja.

Objavio je nekoliko romana i knjiga priča kao i desetine stručnih radova u naučnim časopisima. Petrović je autor dva romana: „Čovek koga je trebalo ubiti“, (Vreme knjige, Beograd 1996) i „Arijadnino klupko“, (Narodna knjiga, Beograd 2001.) kao i zbirke kratkih priča „Ugriz rajske zmije“, (Nolit, Beograd 2003). Od naučnih dela ističu se: „Ideologija varvarstva. Fašističke i nacionalsocijalističke ideje kod intelektualaca u Beogradu (1929 – 1941)“, (MostArt, Zemun 2015), „Dobra stara cenzura - sloboda štampe u Srbiji 1870 – 1914. godine, (MostArt, Zemun 2016) i „Vojna saradnja Jugoslavije sa Sovjetskim savezom 1953 – 1964. godine“, (Odbrana, Beograd 2016).

Živim i radi u Beogradu.

 

 

SFINGA

Od Egipta i njegovih prastarih spomenika još više pamtim sutone na terasi OKCFORDA, sumrake onih vrelih dana, isprepletene glasove mujezina, koji pozivaju na molitvu. Preko puta na ravnom krovu zgrade jedan starac je, prostrevši asuru klanjao namaz. A mi smo sa kasetofona jednog indijskog studenta, slušali Yesterday. Među nama se nalazila i jedna Sfinga, orijentalna lepotica koja je radila kao trgovački posrednik, prevodilac, šta li, i po vasceli dan bazala negde po trgovačkom centru, da bi se uveče pridružila društvu na terasi. Pogledi, topla i vlažna ručica u ruci... Ova misteriozna lepota ostade za mene do kraja nespoznata i neotkrivena, tim bolje, jer u tome valjda počiva draž, u neprestanoj čežnji?! I danas bih mislim otišao da je potražim u desetomilionskom Kairu. Da li bi me proždrala kada ne bih ispravno odgovorio na njeno pitanje? 

ZutoCvece