KAKO SU LEPOMIR I TIKA SLETELI U VRANjE

Ima li pilota u avionu

PIROT

Recimo, pozorište „Bora Stanković“ dobilo je od organizatora festivala „Joakim Vujić“, na kojem je trijumfovalo,  100.000 dinara za učešće, i još toliko od lokalne samouprave. To je, izgleda, toliko malo para da teatar glumcima nije mogao da plati ni prenoćište u Pirotu, kao jedinoj ekipi koja nije ostala da noći na festivalu. Logično, za pozorište nema, ali ga za pozorišne delatnike ima, naročito kada su oni bliski Vođi, takoreći na sedište od njega. Sad, da li je bilo pritisaka da se ovdašnje pare upotrebe za privatno umetničarenje, to je nemoguće dokazati, ali ostaje činjenica da su i Arsić i Ivković povratnici u Vranje, sa očigledno već razrađenim putevima naplaćivanja svoje popularnosti, pre svega partijske.

Nažalost, ovdašnja vlast u čitavoj priči oko aviona i pilota ne vidi ništa ni loše, ni čudno. Došli ljudi, odigrali, uzeli pare, pa neće valjda džaba da rade, i otišli do neke sledeće prilike. I šta je sad pa tu čudno? No, čudno je, i to u najmanje dva pravca.

Sa jedne strane vlast puni svoje najmilije, koji Vranje očigledno čitaju kao sopstvenu prćiju za nekakve tezge, dok sa druge te pare moraju da uzmu od nekoga. I pozorište je ovde još uvek srpska crna teatarska rupa, jer nešto večito nema i ne može, a Vučićevi piloti se ovde tankaju kako ima padne na pamet, jer ima i može. I niko, ama baš niko, zbog ovoga ne da neće odgovarati, nego će još i moći da spava na lovorikama.

Sve je, naravno, počelo paljevinom pozorišta. Umesto da ta činjenica ovde privuče ljubitelje i posvećenike teatra, mnogi su u tome videli svoju šansu. Tihomira Arsića, svog starog drugara, u Vanje je najpre doveo Dragan Nikolić Nika, tadašnji šef SNS-a, još 2013. godine. Ne može se reći, Arsić se zdušno založio za obnovu pozorišta, pravio čak i neke akcije po centru grada, bukvalno presretao ljude, i neka fajda se od toga i napravila, čim je Arsić uplatio 106.000 dinara za obnovu teatra. Opet, kad je već bio tu, igrao je neke predstavice za škole, ali, da li mu je to i plaćeno, ostaće nepoznato. Činjenica je da je za Arsićem ovde stigao i znameniti Radoslav Lale Pavlović, državni sekretar za kulturu u vreme ministra Brace Petkovića I SAVETNIK Tome Nikolića. A gde je Lale, zna se, tu su i pare. Eto, u Nišu je rađen „Konstantin“, u vreme proslave hrišćanskog jubileja, a Pavlović, kažu, epizodiste nije plaćao ispod 1.000 evra državnih para. E taj Lale stigao je u Vranje u vreme direktorovanja znamenite Radmile Djorđević, sa jasnom idejom, do sada nezbeleženom u istoriji - pomoći otimanjem. On je rešio, i imao čvrstu Djorđevićkinu podršku, da pomogne vranjski teatar tako što će grad Vranje isplatiti 400.000 dinara za pravljenje predstave „Izbiračica“ u Narodnom pozorištu, a za uzvrat će odavde otići jedna glumica da tamo glumi. Ugovor je (vidi sliku) podrazumevao da ta predstava ravnopravno dolazi u Vranje, a da se odavde  plaćaju troškovi glumici. Da nisu samo naprednjaci u ovoj priči, neka posvedoči i činjenica da je „žuti“ direktor Srđan Jovanović na pitanje koliko su dnevnica Vranjanci isplatili za „Izbiračicu“, po zakonu o informacijama od javnog značaja, odgovorio da bi bolje bilo da se pita Narodno!

JA, VOJVODA

I sve je to bilo lepo i krasno i zataškano, ali su onda naprednjaci došli na vlast u Vranju 2016.  godine, i nekako odmah, među prvim potezima, doveli Lepomira Ivkovića da ovde malo zaglumi. Ovaj čovek, koga predstavljaju kao „istaknutog glumca Narodnog pozorišta“ tada je, 2016. godine, ovde glumio, sa kolegom, vojvodu Stepu Stepanovića.

„Ja, vojvoda... naređujem da se u Vranju napravi pozorište“, vikao je u lokalne kamere Ivković, a da ga očigledno niko nije slušao.

 I tad je Ivković, očigledno, bio plaćen, čim je u to doba na račun za obnovu pozorišta uplatio svoj dobrovoljni prilog, 5.890 dinara.

I to je prošlo nekako neprimetno, a onda avion i nenadana popularnost. Doduše, prethodna ogromna popularnost Ivkoviću ništa dobro nije donela, ali je on nastavio po svome. On je, naime, jedini srpski glumac koji je pristao da vodi kontra miting Slobodana Miloševića 1996. godine u Beogradu, onaj miting protiv studenata, naroda, sveta... Umesto da uspe u životu, Ivković je nekako netragom nestao, da bi se pojavio u pilotskoj predizbornoj kabini Vučićevog aviona. Možda je to naplatio u novcu, a možda će tek naplatiti - za pravog, nacionalnog umetnika, svuda ima posla. Tako nekako, sa neba, pilotski, on se obreo i u Vranju, da pravi edukativno - pozorišne radionice sa učenicima, a sa predstavom „Voždovo Radovanje“. I lepo, nema šta. Cinici kažu da je Vranje za te pare moglo da dovede Roberta de Nira da ovde uči decu. Em voli Srbiju, em je glumac, em karta do SAD-a ne bi koštala više od 120.000 dinara, em njegov honorar ne bi prešao 200.000, em ne bi vodio drugara... Samo, ko pa još ovde sluša cinike?

I sad, kako je  do svega ovoga došlo? Gradska većnica za kulturu i slično, Zorica Jović, ne vidi ništa neobično u ovakvoj kombinaciji. Ona naglašava da je Grad već sarađivao sa Arsićem, i tu saradnju ocenila kao „izuzetno pozitivnu sa aspekta organizatora u tom periodu, a i sa strane škola i učenika koji su imali priliku da učestvuju u njegovim radionicama“.  Doduše, ona otkriva i ono što neće, da je Grad „odobrio dodatna sredstva Pozorištu, te je plaćanje išlo preko njih“. Polumrtvo Pozorište dobija 300.000  za neke „istaknute glumce“, a ne može da dobije 30.000 da se ne bruka pred oostalima i prespava na nekom festivalu?

„Kroz edukativno istoriski vremeplov, obraćajući pažnju na istoriju, književnost,  nauku, veru, tradiciju, jezik, umetnost i kulturu, pomenuti glumci su realizovali program, koji  je đake podsetio na neke jako bitne činjenice“, kaže većnica.

 

 Pa to i nije malo za 300.000 dinara, ne li? I to od stranke čija je politika štednje poznata do Beograda, pa i dalje.  

I na kraju, „naravno da nije bilo političkih pritisaka za realizaciju ovih radionica“, kaže većnica Jović. Da se zna.

Tako Jovićeva, a v.d. direktor Pozorišta Nenad Jović još je nekako tajanstveniji. Bez obzira na sve, zakon je takav da Grad nije mogao sam da plati glumcima, jer mu to nije posao, pa je pare morao da prosledi Pozorištu, a ovo je pak moralo da zna šta kupuje za 3.000 evra.

„Pozorište će da plati ovo dešavanje, ali ne iz sopstvenih sredstava. To je napraljeno povodom 200 godina od smrti Karađorđa“, objašnjava Jović.

 

E, al' sad se postavlja ključno pitanje - kakve koristi od svega ima Pozorište i publika vranjskih glumaca, dakle javnost? Čemu čitava priča u najsiromašnijem, zapaljenom, ruiniranom i zapuštenom teatru?

„Pa sve je to išlo preko opštine“, kaže Jovićeva.

 

Većnica Jović je očigledno spojila lepo i korisno, jer je obrazovanje deo njenog resora, pa su predstavu gledala deca. Žene, kaže pesma, vole oficire, a deca pilote, pa i nije bilo teško da se sve napravi, naročito kad imaš narodne pare, kontrolisane trotrećinskom većinom.

 Ali, pošto su deca  nesiguran izor prihoda, pare su ostavljene da ih sakupljaju lokalci, a veliki glumci su direktno isplaćeni iz budžeta, da ne čekaju. Ali, i to je trebalo organizovati.

Mirjana Savov, šefica Sekretarijata za omladinu, sport, obrazovanje, kulturu i slično i manje slično gledala je samo početne predstave glumačkog dvojca, ali je zato kompletno učestvovala u organizaciji.

„Imali smo aktiv direktora škola, moralo je to da se dogovori. Neke predstave su išle za jednu školu, a na nekima su deca dolazila u drugu školu, i tu gledala predstavu. Uglavnom, Sekretarijat je radio isključivo tehničke poslove po ovom pitanju“, kaže Savov.

DECA

Ono, deca bi na ovake događaje morala da budu vođena po nekom planu i programu, pa ne bi mogla da idu u lokalno pozorište i da im u isto vreme u školu dođe tezga po pitanju teatra, ali sad, nije dobro ni cepidlačiti.  

Na kraju, najvažnije pitanje, odakle pare? Ko ih je odobrio i zašto bi to radio? Većnik za finansije Ivan Stanković kaže da je i on samo tehnički radio, i odgovarao po zahtevima Pozorišta za prenos sredstava.

„Ovo  dešavanje plaćeno je na zahtev pozorišta, posle zaključka Gradskog veća, iz tekuće budžetske rezerve“, kaže Stanković.

 

Dakle, ipak je Pozorište moralo da traži pare od Grada za nekakve školske predstavice. Krug je gotovo tragikomičan: Grad se dogovori sa pilotom, pa posle traži od Pozorišta da traži pilota da glumi, pa Pozorište traži, pa Grad odobri, pa uplati novac, pa... Ili, sve je iz Grada, kako reče direktor.  

Sa svoje strane, gradonačelnik Slobodan Milenković nije se javljao da odgovori na prosto pitanje  odakle ovde, od državnih para, Lepomir Ivković umesto Robera de Nira.

I tako, sve lepo i krasno, i niko nije kriv. A jeste. Kriv što su naše pare otišle na nekakve tezge, na nekakve gluposti, kriv što je zloupotrebio budžet, što je zloupotrebio škole i decu, i na kraju, kriv što se pravi nevešt. Strašna situacija, u kojoj partijska podrške vredi zlata, ali negde daleko, u nekom selu, gde i nema ljudi, pa i nema ko da se buni. U takvo selo dolaze Ivković i Arsić, da spavaju na Pržaru, da budu plaćeni kao da su holivudski starovi, u takvoj sredini žive i rade ljudi koji se ovde kao brinu o kulturi. No, to i nije najstrašnije. Najstrašnije je što ovde živimo  mi, ljudi u čije ime se sprovodi ova legalizovana partijska pljačka. I što i dalje ćutimo, mukom muklim.

Saša Stojković

 

glosa

Kroz edukativno istoriski vremeplov, obraćajući pažnju na istoriju, književnost,  nauku, veru, tradiciju, jezik, umetnost i kulturu, pomenuti glumci su realizovali program, koji  je đake podsetio na neke jako bitne činjenice

Zorica Jović

 

glosa

Ovaj čovek, koga predstavljaju kao „istaknutog glumca Narodnog pozorišta“ tada je, 2016. godine, ovde glumio, sa kolegom, vojvodu Stepu Stepanovića

 

glosa

Ovo  dešavanje plaćeno je na zahtev pozorišta, posle zaključka Gradskog veća, iz tekuće budžetske rezerve

Ivan Stanković

 

antrfile

VRATI SE ZONE

Ponašanje lokalnih vlasti prema beogradskim miljenicima najbolje se videlo vezano za snimanje filma „Vrati se, Zone“. Iz gradskog budžeta je  za ovu partijsku produkciju odvojeno 2,5 miliona dinara, plus još oko 4.000 karata prodatih ljudima na vranjskoj premijeri, na koju se išlo po partijskom zadatku. I sve to Jugu Radivojeviću, reditelju koji je od Grada naplatio dva miliona dinara za režiju predstave u vranjskom teatru, uz obećanje da nikada više nogom neće kročiti ovde. Na pitanje novinara koji je cilj upumpavanja tolikog novca u jednu privatnu produkciju, predsednik Skupštine grada Dejan Tričković rekao je da se radi o promociji grada.

„To je javni iteres, isto kao kad odvajamo pare za informisanje, po javnom interesu“, rekao je tada Tričković.

 

antrfilre

PARE

Spisak novca koji je odliven iz gradskog budžeta u Vranju za „umetničke potrebe“.

Radoslav Pavlović za Narodno pozorište 2013.       400.000

Tihomir Arsić 2013.                                                                   nepoznato

„Vrati se Zone“ 2016.                                                       2.5 miliona

Lepomir Ivković kao Stepa Stepanović 2016.            nepoznato

Lepomir Ivković i Tihomir Arsić 2017.                      308.000

KAKO SU LEPOMIR I TIKA SLETELI U VRANjE

Ima li pilota u avionu

Tako nekako, sa neba, pilotski, on se obreo i u Vranju, da pravi edukativno - pozorišne radionice sa učenicima, a sa predstavom „Voždovo Radovanje“. Cijena, prava sitnica: 308.000 dinara za ovaj glumački par, dakle 250.000 za njih plus PDV. Cinici kažu da je Vranje za te pare moglo da dovede Roberta de Nira

 

 

 

Predizborni avion iz spota sada već predsednika Srbije Aleksandra Vučića ovih dana kao da je sleteo u Vranje, i to samo sa jednom namerom, da se dopuni, dok može. Oveći čovek koji je glumio pilota u avionu, Lepomir Ivković, ovih dana sa kolegom Tihomirom Arsićem po Vranju glumi za decu po školama, u takozvanim edukativnim radionicama. Cijena, prava sitnica: 308.000 dinara za ovaj glumački par, dakle 250.000 za njih plus PDV.

 Lepomir glumi Karađorđa, a Arsić priča o golgoti Balkanskih i Prvog svetskog rata, pa su polaznici radionica rastrzani čitav vek koji zjapi između ova dva vremena. Zanimljivo je i da su glumci plaćeni kao niko u Srbiji, ama baš niko, i to bez ikakvih jasnih kriterijuma ili sličnih trica i kučina neophodnih da bi se državne pare slile u privatne džepove.

PIROT

Recimo, pozorište „Bora Stanković“ dobilo je od organizatora festivala „Joakim Vujić“, na kojem je trijumfovalo,  100.000 dinara za učešće, i još toliko od lokalne samouprave. To je, izgleda, toliko malo para da teatar glumcima nije mogao da plati ni prenoćište u Pirotu, kao jedinoj ekipi koja nije ostala da noći na festivalu. Logično, za pozorište nema, ali ga za pozorišne delatnike ima, naročito kada su oni bliski Vođi, takoreći na sedište od njega. Sad, da li je bilo pritisaka da se ovdašnje pare upotrebe za privatno umetničarenje, to je nemoguće dokazati, ali ostaje činjenica da su i Arsić i Ivković povratnici u Vranje, sa očigledno već razrađenim putevima naplaćivanja svoje popularnosti, pre svega partijske.

Nažalost, ovdašnja vlast u čitavoj priči oko aviona i pilota ne vidi ništa ni loše, ni čudno. Došli ljudi, odigrali, uzeli pare, pa neće valjda džaba da rade, i otišli do neke sledeće prilike. I šta je sad pa tu čudno? No, čudno je, i to u najmanje dva pravca.

Sa jedne strane vlast puni svoje najmilije, koji Vranje očigledno čitaju kao sopstvenu prćiju za nekakve tezge, dok sa druge te pare moraju da uzmu od nekoga. I pozorište je ovde još uvek srpska crna teatarska rupa, jer nešto večito nema i ne može, a Vučićevi piloti se ovde tankaju kako ima padne na pamet, jer ima i može. I niko, ama baš niko, zbog ovoga ne da neće odgovarati, nego će još i moći da spava na lovorikama.

Sve je, naravno, počelo paljevinom pozorišta. Umesto da ta činjenica ovde privuče ljubitelje i posvećenike teatra, mnogi su u tome videli svoju šansu. Tihomira Arsića, svog starog drugara, u Vanje je najpre doveo Dragan Nikolić Nika, tadašnji šef SNS-a, još 2013. godine. Ne može se reći, Arsić se zdušno založio za obnovu pozorišta, pravio čak i neke akcije po centru grada, bukvalno presretao ljude, i neka fajda se od toga i napravila, čim je Arsić uplatio 106.000 dinara za obnovu teatra. Opet, kad je već bio tu, igrao je neke predstavice za škole, ali, da li mu je to i plaćeno, ostaće nepoznato. Činjenica je da je za Arsićem ovde stigao i znameniti Radoslav Lale Pavlović, državni sekretar za kulturu u vreme ministra Brace Petkovića I SAVETNIK Tome Nikolića. A gde je Lale, zna se, tu su i pare. Eto, u Nišu je rađen „Konstantin“, u vreme proslave hrišćanskog jubileja, a Pavlović, kažu, epizodiste nije plaćao ispod 1.000 evra državnih para. E taj Lale stigao je u Vranje u vreme direktorovanja znamenite Radmile Djorđević, sa jasnom idejom, do sada nezbeleženom u istoriji - pomoći otimanjem. On je rešio, i imao čvrstu Djorđevićkinu podršku, da pomogne vranjski teatar tako što će grad Vranje isplatiti 400.000 dinara za pravljenje predstave „Izbiračica“ u Narodnom pozorištu, a za uzvrat će odavde otići jedna glumica da tamo glumi. Ugovor je (vidi sliku) podrazumevao da ta predstava ravnopravno dolazi u Vranje, a da se odavde  plaćaju troškovi glumici. Da nisu samo naprednjaci u ovoj priči, neka posvedoči i činjenica da je „žuti“ direktor Srđan Jovanović na pitanje koliko su dnevnica Vranjanci isplatili za „Izbiračicu“, po zakonu o informacijama od javnog značaja, odgovorio da bi bolje bilo da se pita Narodno!

JA, VOJVODA

I sve je to bilo lepo i krasno i zataškano, ali su onda naprednjaci došli na vlast u Vranju 2016.  godine, i nekako odmah, među prvim potezima, doveli Lepomira Ivkovića da ovde malo zaglumi. Ovaj čovek, koga predstavljaju kao „istaknutog glumca Narodnog pozorišta“ tada je, 2016. godine, ovde glumio, sa kolegom, vojvodu Stepu Stepanovića.

„Ja, vojvoda... naređujem da se u Vranju napravi pozorište“, vikao je u lokalne kamere Ivković, a da ga očigledno niko nije slušao.

 I tad je Ivković, očigledno, bio plaćen, čim je u to doba na račun za obnovu pozorišta uplatio svoj dobrovoljni prilog, 5.890 dinara.

I to je prošlo nekako neprimetno, a onda avion i nenadana popularnost. Doduše, prethodna ogromna popularnost Ivkoviću ništa dobro nije donela, ali je on nastavio po svome. On je, naime, jedini srpski glumac koji je pristao da vodi kontra miting Slobodana Miloševića 1996. godine u Beogradu, onaj miting protiv studenata, naroda, sveta... Umesto da uspe u životu, Ivković je nekako netragom nestao, da bi se pojavio u pilotskoj predizbornoj kabini Vučićevog aviona. Možda je to naplatio u novcu, a možda će tek naplatiti - za pravog, nacionalnog umetnika, svuda ima posla. Tako nekako, sa neba, pilotski, on se obreo i u Vranju, da pravi edukativno - pozorišne radionice sa učenicima, a sa predstavom „Voždovo Radovanje“. I lepo, nema šta. Cinici kažu da je Vranje za te pare moglo da dovede Roberta de Nira da ovde uči decu. Em voli Srbiju, em je glumac, em karta do SAD-a ne bi koštala više od 120.000 dinara, em njegov honorar ne bi prešao 200.000, em ne bi vodio drugara... Samo, ko pa još ovde sluša cinike?

I sad, kako je  do svega ovoga došlo? Gradska većnica za kulturu i slično, Zorica Jović, ne vidi ništa neobično u ovakvoj kombinaciji. Ona naglašava da je Grad već sarađivao sa Arsićem, i tu saradnju ocenila kao „izuzetno pozitivnu sa aspekta organizatora u tom periodu, a i sa strane škola i učenika koji su imali priliku da učestvuju u njegovim radionicama“.  Doduše, ona otkriva i ono što neće, da je Grad „odobrio dodatna sredstva Pozorištu, te je plaćanje išlo preko njih“. Polumrtvo Pozorište dobija 300.000  za neke „istaknute glumce“, a ne može da dobije 30.000 da se ne bruka pred oostalima i prespava na nekom festivalu?

„Kroz edukativno istoriski vremeplov, obraćajući pažnju na istoriju, književnost,  nauku, veru, tradiciju, jezik, umetnost i kulturu, pomenuti glumci su realizovali program, koji  je đake podsetio na neke jako bitne činjenice“, kaže većnica.

 

 Pa to i nije malo za 300.000 dinara, ne li? I to od stranke čija je politika štednje poznata do Beograda, pa i dalje.  

I na kraju, „naravno da nije bilo političkih pritisaka za realizaciju ovih radionica“, kaže većnica Jović. Da se zna.

Tako Jovićeva, a v.d. direktor Pozorišta Nenad Jović još je nekako tajanstveniji. Bez obzira na sve, zakon je takav da Grad nije mogao sam da plati glumcima, jer mu to nije posao, pa je pare morao da prosledi Pozorištu, a ovo je pak moralo da zna šta kupuje za 3.000 evra.

„Pozorište će da plati ovo dešavanje, ali ne iz sopstvenih sredstava. To je napraljeno povodom 200 godina od smrti Karađorđa“, objašnjava Jović.

 

E, al' sad se postavlja ključno pitanje - kakve koristi od svega ima Pozorište i publika vranjskih glumaca, dakle javnost? Čemu čitava priča u najsiromašnijem, zapaljenom, ruiniranom i zapuštenom teatru?

„Pa sve je to išlo preko opštine“, kaže Jovićeva.

 

Većnica Jović je očigledno spojila lepo i korisno, jer je obrazovanje deo njenog resora, pa su predstavu gledala deca. Žene, kaže pesma, vole oficire, a deca pilote, pa i nije bilo teško da se sve napravi, naročito kad imaš narodne pare, kontrolisane trotrećinskom većinom.

 Ali, pošto su deca  nesiguran izor prihoda, pare su ostavljene da ih sakupljaju lokalci, a veliki glumci su direktno isplaćeni iz budžeta, da ne čekaju. Ali, i to je trebalo organizovati.

Mirjana Savov, šefica Sekretarijata za omladinu, sport, obrazovanje, kulturu i slično i manje slično gledala je samo početne predstave glumačkog dvojca, ali je zato kompletno učestvovala u organizaciji.

„Imali smo aktiv direktora škola, moralo je to da se dogovori. Neke predstave su išle za jednu školu, a na nekima su deca dolazila u drugu školu, i tu gledala predstavu. Uglavnom, Sekretarijat je radio isključivo tehničke poslove po ovom pitanju“, kaže Savov.

DECA

Ono, deca bi na ovake događaje morala da budu vođena po nekom planu i programu, pa ne bi mogla da idu u lokalno pozorište i da im u isto vreme u školu dođe tezga po pitanju teatra, ali sad, nije dobro ni cepidlačiti.  

Na kraju, najvažnije pitanje, odakle pare? Ko ih je odobrio i zašto bi to radio? Većnik za finansije Ivan Stanković kaže da je i on samo tehnički radio, i odgovarao po zahtevima Pozorišta za prenos sredstava.

„Ovo  dešavanje plaćeno je na zahtev pozorišta, posle zaključka Gradskog veća, iz tekuće budžetske rezerve“, kaže Stanković.

 

Dakle, ipak je Pozorište moralo da traži pare od Grada za nekakve školske predstavice. Krug je gotovo tragikomičan: Grad se dogovori sa pilotom, pa posle traži od Pozorišta da traži pilota da glumi, pa Pozorište traži, pa Grad odobri, pa uplati novac, pa... Ili, sve je iz Grada, kako reče direktor.  

Sa svoje strane, gradonačelnik Slobodan Milenković nije se javljao da odgovori na prosto pitanje  odakle ovde, od državnih para, Lepomir Ivković umesto Robera de Nira.

I tako, sve lepo i krasno, i niko nije kriv. A jeste. Kriv što su naše pare otišle na nekakve tezge, na nekakve gluposti, kriv što je zloupotrebio budžet, što je zloupotrebio škole i decu, i na kraju, kriv što se pravi nevešt. Strašna situacija, u kojoj partijska podrške vredi zlata, ali negde daleko, u nekom selu, gde i nema ljudi, pa i nema ko da se buni. U takvo selo dolaze Ivković i Arsić, da spavaju na Pržaru, da budu plaćeni kao da su holivudski starovi, u takvoj sredini žive i rade ljudi koji se ovde kao brinu o kulturi. No, to i nije najstrašnije. Najstrašnije je što ovde živimo  mi, ljudi u čije ime se sprovodi ova legalizovana partijska pljačka. I što i dalje ćutimo, mukom muklim.

 

 

VRATI SE ZONE

Ponašanje lokalnih vlasti prema beogradskim miljenicima najbolje se videlo vezano za snimanje filma „Vrati se, Zone“. Iz gradskog budžeta je  za ovu partijsku produkciju odvojeno 2,5 miliona dinara, plus još oko 4.000 karata prodatih ljudima na vranjskoj premijeri, na koju se išlo po partijskom zadatku. I sve to Jugu Radivojeviću, reditelju koji je od Grada naplatio dva miliona dinara za režiju predstave u vranjskom teatru, uz obećanje da nikada više nogom neće kročiti ovde. Na pitanje novinara koji je cilj upumpavanja tolikog novca u jednu privatnu produkciju, predsednik Skupštine grada Dejan Tričković rekao je da se radi o promociji grada.

„To je javni iteres, isto kao kad odvajamo pare za informisanje, po javnom interesu“, rekao je tada Tričković.

 

 

PARE

Spisak novca koji je odliven iz gradskog budžeta u Vranju za „umetničke potrebe“.

Radoslav Pavlović za Narodno pozorište 2013.       400.000

Tihomir Arsić 2013.                                                nepoznato

„Vrati se Zone“ 2016.                                             2.5 miliona

Lepomir Ivković kao Stepa Stepanović 2016.         nepoznato

Lepomir Ivković i Tihomir Arsić 2017.                   308.000

 

Sajam Zaposljavanja