VRANjANCI U SVETU: ČASLAV PAVLOVIĆ

Iz Gornje čaršije u Silikonsku dolinu

 

SLEPI MIŠ I MAČKA

Za Časlava Pavlovića slobodno se može reći da je preteča pojave koja je u današnje vreme u Vranju i u vaskolikoj Srbiji poznata kao „odliv mozgova“, a koja poprima epske razmere. Čovek prebogate profesionalne i lične biografije, raznovrsnih interesovanja, koji pored redovnog posla ima i sijaset hobija, svoj rodni grad je posetio povodom jubilarne, 50. godišnjice mature, jedne od najuspešnijih generacija vranjske gimnazije.

 

„Eto“ – kaže Časlav – „iz vranjske Gornje čaršije, obreh se u američkoj Silikonskoj dolini. U mom komšiluku je mnogo poznatih lica iz američkog javnog života, naročito tehnološkog – sada pokojni Stiv Džobs, pa Lari Pejdž, Sergej Bren, a tu su i sve velike kompanije – Gugl, Epl, Intel. Cela je atmosfera startovanja novih biznisa i kompanija“.

 

Na neki način, Časlav smatra da je „uhvaćen“ u tu atmosferu i pre dve godine osnovao je svoju treću po redu, potpuno novu, kompaniju po imenu „Bet i ket“ – u prevodu, slepi miš i mačka. Zašto baš tako?

 

„Već sam navikao na to pitanje; pa zato što proizvodi slušne aparate kojima se lakše čuje u buci, u restoranima, na hučnim ulicama, a koji su bazirani na principu prenošenja signala od jednog do drugog sagovornika radio frekvencijama“.

Put do ovoga nije bio ni malo jednostavan. Porodica se preselila u Beograd 1968. godine, pred Časlavljev upis na fakultet.

„Hteo sam da studiram matematiku“ – seća se Časlav – „ljubav prema toj nauci usadio mi je još u varnjskoj gimnaziji profesor Djoka Popović, ali je u kući nastala prava revolucija – roditelji su insistirali da upišem elektrotehnički fakultet, uz obrazloženje da je bolje da budem inženjer nego profesor. Šta ću, morao sam, ali i sada smatram, posle svih profesionalnih uspeha, da je njihovo shvatanje bilo pogrešno; čovek treba da se bavi disciplinom koju najviše voli, i da u njoj bude najbolji na svetu.“

 

Časlav Pavlović je zatim u Engleskoj magistrirao, a u SAD doktorirao, ostao tamo i počeo da radi kao univerzitetski profesor.

„Moj „američki san“ ima dva dela“ – kaže – „prvih 20 godina to je bio akademski, univerzitetski život, da bih se posle toga upustio u vode biznisa. Prvo sam predavao u Misisipiju, zatim u Ajovi, a onda se desio jedan 'kopernikanski obrt'. Do tada sam već bio stekao zavidnu reputaciju u oblasti zvuka, imao više od 100 objavljenih članaka u stručnim časopisima, kada sam dobio ponudu da provedem godinu dana u Francuskoj na naučnom radu – naime, u SAD kao redovni univerzitetski profesor na svakih pet godina dobijaš plaćeno jednogodišnje odsustvo da bi se bavio naučnim radom u oblasti koju odabereš.“

NOVI IZAZOVI

I, tu mu se posrećilo – u Francusku je stigao upravo u momentu kada je raspisan konkurs za multinacionalne projekte u stimulaciji kooperacije evropskih zemalja.

„Konkurišem, i rezultat je bio da sam za projekat dobio sedam miliona evra za Univerzitet Eks Marsej. Smesta sam dobio titulu redovnog profesora u Francuskoj, što je rezultiralo time da sam imao dve pozicije redovnog profesora univerziteta sa nastavnom funkcijom, tako da sam predavao na dva univerziteta, na dva kontinenta. Svake nedelje morao sam da letim na relaciji Amerika – Evropa! Ali, navikneš se“.

No, tu se ne završava, pre bi se reklo počinje nešto novo. Časlav posle pet godina besomučnog predavanja i letenja, dobija ponudu da pomogne jednoj maloj kompaniji u Silikonskoj dolini, koja je imala ambiciju da se proširi na Evropu. Prihvatio je, i vrlo brzo preuzima kompletan sektor razvoja u kompaniji.

„E to je već bilo previše, tako da sam posle decenija univerzitetskog rada na različitim kontinentima, odlučio da se skrasim u Palo Altu, gde sam i sada. I karijera je stalno u usponu – firma u kojoj sam radio zauzela je drugo mesto u svetu, napravili smo prvi digitalni slušni aparat, i od jedne male kompanije preuzeli 40 posto svetskog tržišta. Onda smo tu kompaniju prodali i iz starta započeli sa novom, koja se bavila proizvodnjom „blu tut“ slušalica, da bih se ja posle tri godine sa delom tima odvojio i osnovao treću, ovoga puta 100 odsto moju kompaniju, koja je sažimala rad prethodne dve. Ona je još uvek u fazi starta, što je novi izazov, mada više za nekog tridesetogodišnjaka, nego za nekoga koji ove godine slavi 50 godina mature. Ali, ne dam se!“

 

 

VRANjE KAO PALO ALTO

„Ceo sam svet prošao, ali bilo gde da sam bio, u srcu nosim rodno Vranje, detinjstvo, pubertet, generacijsko društvo koje je bilo veoma kompatibilno, i nijedno više, a mnogo sam ih sticao širom sveta, ne može da ga zameni. Tu sam upoznao i suprugu Gordanu, u Beogradu smo se zabavljali, a posle diplomiranja na fakultetima i moje vojske, vezu krunisali brakom. Gordana je arhitekta, gradi širom Palo Alta.

„Da, osećam nostalgiju za Vranjem, ne toliko za Srbijom, oduvek sam se osećao kao Jugosloven. To zbog toga što sam se družio sa ljudima sa kojima bih se družio i u Srbiji, ne zbog toga što su Srbi, već što smo delili iste stavove; što ne znači da 'našim' ljudima nisam pomagao, naročito studentima, kada bih u njima prepoznao te vrednosti. Izgleda paradoksalno, ali nekako bih uporedio – Palo Alto je jedan od najbogatijih gradova u Americi, ali je po nečemu najsličniji Vranju – kuda god da kreneš, sretneš nekog poznatog, i imaš o čemu da razgovaraš“.

„Sada se“ – nastavlja Časlav – „taj pedesetogodišnji krug sa ovom maturom polako zatvara. S druge strane, pomalo sam zabrinut zbog susreta sa delom moje generacije, koji je zbog ličnih interesa vodila ovu zemlju i grad u pogrešnom pravcu; to su oni komunisti u vreme Tita, 'slobisti' u doba Miloševića, pa sada u novoj vlasti, dakle, kontinuirano integrisani u svaku novu vlast, najčešće pogrešnu.

 

S KIM SI ONAKAV SI

„Bez obzira gde sam bio“ – kaže Časlav Pavlović – „trudio sam se da se okružim i družim sa ljudima koji su sličnog mentaliteta i stava o životu, nebitno da li je to Srbija, Francuska ili Amerika“.

„Navešću primer, kada sam bio u Engleskoj – društvo je bilo dijametralno različitih političkih stavova – ja sam, recimo, u to vreme bio žestoki antikomunista (kasnije, korigovao sam taj stav), budući da potičem iz zemlje sa jakim komunističkim nasleđem, koleginica iz Amerike bila je, naprotiv, komunistkinja, kolege iz Španije protiv Franka. Vodile su se plodne, ali žestoke rasprave, dok u jednom trenutku nisam shvatio šta nas vezuje: 'Pa, ljudi' – rekoh – 'zar ne vidite da smo svi opozicija u svojim zemljama, svi želimo da tamo nešto promenimo nabolje'!“

„Bio sam veoma istaknut u studentskim demonstracijama '68. u Beogradu, pa sam i u učmalom Vranju pokušao da organizujem demonstarcije kada su Rusi upali u Čehoslovačku, i to je čak pomalo i uspelo. Uvek sam, dakle, u društvu koje nešto stvara, menja, rizikuje“.

 

SPORTING LIFE

„Još dok sam bio u Vranju, zainteresovao me hobi – priroda, planine, dugotrajno pešačenje, poput onoga kada smo pešačili do Leskovca preko Kukavice u toku jednog dana. To se kasnije pretvorilo u druge, takođe naporne sportove – počeo sam sa karateom, onda sam se prebacio na trčanje maratona, pretrčao sam ih do sada preko 20, a danas se pretežno bavim „ajronmen“ triatlonom, koji podrazumeva četiri kilometara plivanja, 180 kilometara vožnje biciklom i 42 kilometra maratona. Malo li je?

„U JNA sam, pak, bio u mornarici, i tamo sam zavoleo jedrenje. Jedrio sam po vrlo egzotičnim destinacijama-Karipska ostrva, Tahiti, Polinezija“.

 

 

ZutoCvece