PETAR PEŠIĆ, VRANjANAC U ČIKAGU

Brače, će se čujemo

OVDE SE CENI RAD

„S obzirom na to da sam profesionalno počeo da se bavim građevinom pre godinu dana i pronašao sebe u tome, cilj mi  je da za godinu dana ili dve pokrenem svoj biznis u toj oblasti. Moj trenutni posao je bilo koji oblik menjanja enterijera. Od podova, keramike, drvenih radova do knaufa i krečenja. Firma u kojoj radim posluje sjajno, a ja učim posao kako bih za neku godinu imao svoju kompaniju i znao umešno da poslujem njome. Ovde ljudi cene trud i adekvatno ga nagrade. Veoma sam zadovoljan trenutnim stanjem na poslovnom planu”, kaže naš sagovornik, dvadesetšestogodišnji Petar Pešić.

Srbiju je, objašnjava, napustio zato što je postalo neizdrživo za život, a ponajmanje izvesno za planiranje budućnosti u pogledu porodice i ostalih obaveza koje idu uz to.

 

„Sada vidim da sam bio u pravu svih 100 odsto. Ameriku sam izabrao jer sam tamo imao bliske rođake koji su mi mnogo pomogli u početku. Što se tiče rastanka sa porodicom i samog  odlaska, mogu da kažem da mi jako drago što su svi bili uz mene i podržavali me u svemu i pored toga što je bilo i te kako bolno rastati se sa svima”, iskren je naš sagovornik.

Obavljajući, pri samom dolasku, posao dispečera, ističe da se radilo o izuzetno mentalno napornom poslu.

 

„Tim poslom bavio sam se dve i po godine i nijednom za sve to vreme nisam smeo da ugasim telefon, ni slučajno. Bio sam aktivan 24 časa dnevno, sedam dana u nedelji i morao sam da se posvetim rešavanju problema gde god bio. Osećao sam konstantan pritisak sa te strane da nisam mogao da se opustim čak ni kada bih izašao negde sa društvom za vikend. Bila je dobra zarada, ali toliko veliki napor nije bio vredan tih para, pa sam napustio posao”, priznaje.

Život u Americi, navodi, jeste kvalitetniji i materijalno bolji sa uslovima da se zaradi za pristojan, normalan ljudski život.

 

„Dovoljan pokazatelj razlike životnog standarda je činjenica da kada se ide u kupovinu, a pod tim podrazumevam najnormalnije dnevne potrebe kao što su hleb, mleko, jaja i slično, ne moram da  brinem da li ću imati da platim u slučaju da još nešto, van osnovnih namirnica, dodam u korpu. I to je normalno! Ko god da ovde radi, pri čemu je svaki radni dan od 9 do 17 časova, može sebi da priušti taj „luksuz" i jedan pristojan život sa opcijama za napredak. Ne govorim o odmoru na Bahamima, već o životu dostojnom jednog čoveka. Stanje u Srbiji bilo je loše pre četiri godine kada sam otišao. Ništa bolje nije sada”, govori Pešić.

Istina je, kaže, da nostalgija za rodnim mestom nestane posle nekoliko godina ali najbliži su uvek u srcu i zbog toga se trudi da i njih odvede „preko bare".

 

„Majka i nana dobile su vizu na 10 godina. Mlađa sestra je tek prva godina srednje škole, još je mlada i videćemo za nju, a brat radi kao kuvar u Sloveniji i ima neku svoju priču. Naravno, u kontaktu smo i uvek može da dođe kod mene. Život u Americi mi prija jer sam se još u Vranju naučio osamostaljivanju radeći kao šanker u kafani Gradska meana, kao prodavac na novogodišnjim tezgama i nije mi teško da bilo gde obezbedim sebi ono što mi je potrebno za život”, ne krije Pešić.

Za razliku od Amerikanaca koji su, kako kaže, nezreli i do čak dvadesetpete godine zavise od roditelja.

ZAJEDNIČKI JEZIK

„Zato sa njima i nemam zajednički jezik. Mogu sa svakim da popijem po pivo, ali ne više od toga. Jako su neobrazovani i njih zaista nije briga za ostatak sveta. Bar većinu njih. Moj generalni utisak o Amerima je da su sebični i lenji. Činjenica je da su ljudi iz gornjeg sloja društva mahom imigranti”, kaže naš sagovornik.

Petar je skoro osam godina bio član vranjskog „Sevdaha”, igrao u folkloru i tu tradiciju nastavio po odlasku u Ameriku.

 

„Cela priča oko folklora počela je još u Vranju. Bio sam član Sevdaha nekoliko godina, a ovde sam nastavio članstvom u srpsko-makedonskom kulturno-umetničkom društvu „Dukati i Biseri” gde sam počeo da lupam tapan, tarabuku, def, daire i druge slične udaračke instrumente. Što se tiče funkcionisanja kulturnih društava i organizacija ovde i u Srbiji, definitivno je u Americi drugačije jer je njihov rad vezan za crkvu. Meni neshvatljivo, ali tako je. Ovo društvo sam izabrao jer je jedino samostalno i jedino koje zna nešto o folkloru. Imam prijatelje sa kojima sviram s vremena na vreme, kada obaveze to dozvole i to mi je, iskreno, najslađa zarada”, sa ponosom kaže Petar.

Muzika koju svira zajedno sa kolegama, kaže, karakteristična je za balkansko područje, a mesta na kojima najčešće sviraju su srpske svadbe ili kafane.

DRUG IZ OSNOVNE

„Pa kad nije reč o muzici za klub! Ali se uvek lepo provedemo. U tom društvu, jedini sam koji nije odrastao ovde. A ono što sam primetio je da čak i oni među sobom pričaju na engleskom. Toliko o neamerikanizaciji, što je valjda i normalno”, navodi.

Bliskih ljudi, kaže, ima nekoliko, od kojih je jedan drug iz osnovne škole.

 

„On je došao bukvalno dan posle mene. Imam neke prijatelje sa kojima sam blizak i to je to. Ne možeš sve da voliš i ne mogu svi da te vole. Ako je tako, onda nešto nije u redu. U Evanstonu imam mir koji nisam imao u Čikagu i grad mi po tome odgovara. Ima prelepih plaža i parkova. Stanovništvo je uglavnom mlađa populacija koju čine studenti. Ovde se nalazi poznati Nortvestern univerzitet. Dok u Čikagu ima mnogo ljudi sa Balkana, od kojih je dobar deo srpskog porekla, i naš jezik je jako rasprostranjen”, kaže Petar koji je razgovor za Vranjske završio rečima:

 „Brače, će se čujemo”.

 

 

PROFIL

Petar Pešić je rođen 1991. godine u Vranju. Završio je Gimnaziju “Bora Stanković” na društveno-jezičkom smeru. Nakon završene srednje škole, upisao je Hemijski fakultet u Beogradu koji nije završio zbog dva ispita, matematike i fizike. Vratio se u rodni grad posle čega je upisao Višu poslovnu školu u Blacu. Mesec dana nakon upisa, oktobra 2012. godine, aplicirao je za Work and travel program. U Čikago je sleteo 17. maja 2013. godine.

 

VOZAČ KAMIONA NAJTRAŽENIJI POSAO U AMERICI

Što se tiče najtraženijih zanimanja u Americi, kaže da su to definitivno vozači kamiona, u čijoj ulozi nikada nije mogao da se zamisli.

„Ovde je najpopularnije zanimanje šofer pa jedno 10 mesta prazno i onda kreće sve ostalo. Ja nikada nisam ni pokušavao da vozim jer jednostavno sebe ne vidim u kamionu i skidam kapu ljudima koji to mogu”, kaže Petar.

 

 

STANjE U SRBIJI JE JADNO

Povučen dosadašnjim iskustvom, savetuje mlađe osobe da ne ulažu svoje dragoceno vreme u čekanje na "bolje vreme", već da sami sebi to omoguće.

„Ja imam 26 godina i nisam najkompetentniji da o ovome delim savete, ali odgovorno tvrdim da je stanje u našoj državi tako jadno i bedno, da, povrh „lenjosti" omladine koju su izazvale ove „vredne" generacije raznoraznim ratovima, inflacijama i još mnogo čemu, niko nije prst pomerio da tu bilo šta značajnije promeni”, kritičan je Pešić.

Sajam Zaposljavanja