Pogled istarskog goniča

- Imate psa, pitam?

- Imao sam. Dva. Dva istarska goniča... Ja sam iz Knina.

Ćutim. Po načinu na koji je to rekao znam kako i kada napustio svoj grad. Ratom oterani, pogotovo iz njegovog kraja, nose u sebi posebnu vrstu setne tuge, razočarenja i ponosa. Čekam.  Ako želi, pričaće i bez zapitkivanja, a svaka moja reč može da bude pogrešna. Šta uopšte smisleno kazati ljudima koji su to prošli? Umesto reči, posmatram ga kao moj pas na početku – sa pažnjom i isčekivanjem.

- I posle svih ovih godina, budim se noću i plačem. Sanjam kako su me gledali dok sam zaključavao kapiju na dvorištu. Ponekad poverujem da sam sve izbrisao, ceo život tamo, a onda ponovo sanjam njihov pogledna meni dok odlazim... I plačem.“

- Ostali su?

- U noć su nam rekli da sutra moramo da bežimo. Cela porodica i sve što imam stalo je u jedan auto, njih nisam imao gde. Zaključavao sam kapiju, a oni su me s one strane gledali. Auto je kretao, i dalje su gledali. Nisu lajali, nisu trčali, samo su me pravo u oči gledali.

- Niste se vraćali?

- Ne...

Duga pauza, dok i dalje nežno gladi Artura.

- Nikad u stvari i nisam otišao odatle. Ovo ovde nisam ja. Radim, smejem se, dišem, juče zbog sina, danas zbog unuka. Ali pravi ja sam tamo, sa mojim psima.

 

Plaćam piće i krećem. Strah me da mu pružim ruku, bojim se zaplakaću ako ga pogledam u oči.U stanu se presvlačim i krećem na posao. Beli ostaje sam, dočekaće me uveče na vratima. Zakon zabranjuje da psi uđu u zgrade državnih organa.

 

Sajam Zaposljavanja