BOŽIDAR NOVKOVIĆ, VRANjANAC NA ALjASCI

Oženio sam Indijanku

"Nekima su uzeli kofer i već ih transportovali u Enkoridž, samo što mi nismo otišli. Odlučili smo da potražimo direktora aerodroma, da nam da besplatne karte. Uspeli smo da se nagodimo da svakog od nas, jednog po jednog, puste u avion u kome ima slobodno mesto", kaže Novković.

VRANjSKE: Kako ste došli na ideju da iz Niša, u kome ste studirali na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja, odete u Ameriku?

NOVKOVIĆ: Hteo sam da odem na četiri meseca. Odluku sam, međutim, promenio posle samo tridesetak dana provedenih na Aljasci, kad sam video da konobar može da zaradi 3.000 do 3.500 dolara mesečno. U Ameriku sam otišao preko agencije i prvo sam počeo da radim kao konobar u piceriji u mom Enkoridžu. U opisu posla mi je bilo da sipam vodu, a kad mušterije odu da podignem čaše i sto pripremim za sledeće goste. Početna satnica je bila 8,75 dolara, radio sam osam sati dnevno, sa opcijom plaćenog prekovremenog rada. U početku sam bukvalno po ceo dan bio na poslu, radio duple smene. Za prekovremeni rad plaćali su mi 50 odsto više od regularne satnice.

Kako ste se u početku snašli u Americi?

Pomagali su mi Amerikanci, naročito na poslu. U piceriji su mi kolege bile i Portorikanci i Španci, dok su vlasnici i serveri bili uglavnom Amerikanci, zbog jezika i sporazumevanja sa radnicima. Imao sam bazično znanje kezika, mogao sam da se snađem, razumeo sam i umeo da kažem ponešto, što mi je bilo dovoljno u početku. U početku sam mislio da će mi biti teško bez porodice, devojke i društva, ali nije bilo tako. Najveći problem mi je bio što sam otišao sam i krenuo, što se kaže, od nule.

PLEME ATABASKAN

Ko vam je, osim kolega sa posla koje ste pomenuli, predstavljao podršku kad vam je bilo teško da prebrodite udaljenost od porodice i prijatelja?

Postao sam veliki prijatelj sa Rosom, sinom bivšeg NBA igrača Boba Mekada. U mom Enkoridžu ne postoje razlike tog tipa; nemamo rasiste, gejevi slobodno šetaju ulicama, multietnička smo sredina. Najzastupljeniji su Indijanci. Na severu Aljaske žive Eskimi, a jug naseljava pleme Atabaskan.

Zašto baš Aljaska?

Od 50 ili 60 potencijalnih destinacija izabrao sam Aljasku jer volim prirodu, a mnoge divlje životinje zaštićene su zakonom. Normalno je da na autoputu vidite medveda ili losa, što se meni desilo. Ako na Aljasci ubiješ životinju, ideš u zatvor, a ako ubiješ čoveka, možda se i izvučeš. Agresivne su ženke losa, ako pored sebe imaju mladunce. U drugim slučajevima nema problema. Još jedan od razloga mog izbora, možda najbitniji, je taj što su ovde najveće zarade od svih 50 saveznih američkih država. Prosečna minimalna cena sata je 9,75 dolara. Poređenja radi, u Majamiju, na Floridi, prosečna satnica je samo tri.

Da li vam je rad u piceriji jedini posao za dve godine boravka u Americi?

Posle četiri meseca rada u piceriji, istekla mi je viza, septembra 2015. Zatim sam radio u građevinskoj firmi. Tu je plata bila veća, 15 američkih dolara po satu, dok su radnici sa iskustvom bili plaćeni više. Na konstrukciji zgrade radilo je pet firmi, a ona u kojoj sam ja radio imala je sedmoricu zaposlenih – jednog Francuza, Irca, Meksikanca i po dvojicu Srba i Amerikanaca. Svaka od firmi zadužena je za posebne delove zgrade: za vrata, prozore, malterisanje, za izradu podova, instalaciju struje i slično. Kolega i ja smo radili potporu i zaštitu od zemljotresa.

Gde ste još bili zaposleni?

Treći posao radio sam u istom periodu kad i prva dva. U pitanju je instalacija prozora i vrata. Taj period je dosta komplikovan jer je vlasnik firme, inače Amarikanac, na Srbe gledao isključivo kao na prostu radnu snagu. Isplaćivao je i manju dnevnicu od zarađene, hteo je da prevari. Radio sam i ovaj posao, kao i ostale, sa cimerom Milošem i sa rođenim bratom vlasnika koji, ne voli Srbe. Nije bilo prijatno jer je dolazilo do svađi. Posle tri meseca dao sam otkaz zbog, pre svega, napete atmosfere. Kratko sam radio i poslove sa terasama i ogradama, od februara do maja prošle godine. Vlasnik firme je bio Srbin koji je na Aljasci već 30 godina, a koji na svoje zemljake gleda kao na svoju decu.

 

Da li ste iznajmljivali smeštaj?

Dok sam bio na programu !!!!!!!!!Work and Travel, nas sedmoro je živelo zajedno. Svi oni su se posle odselili, pa sam našao drugog cimera Miloša, iz Prokuplja. Pošto mi je egzistencija bila dovedena u pitanje, morao sam da radim nekoliko poslova istovremeno, u jednom periodu čak četiri! Od decembra 2015, kad je stao posao, radio sam građevinu po pozivu. U međuvremenu sam radio i u kompaniji za "lendskejping", odnosno uređivanje i ulepšavanje dvorišta i trave, a zimi se vrši čišćenje snega. Nešto radimo po pozivu, ti poslovi traju po jedan dan, a imamo i kuće koje održavamo u toku cele sezone, po ugovoru. Početna satnica bila je 12 dolara, dok sam kasnije, kao menadžer, zarađivao 16. Radio sam sa još trojicom kolega, imao sam i pikap vozila kojima smo prevozili zaposlene i vršili usluge. Nadgledavao sam poslove, obučavao i korigovao radnike.

Shvatili ste, ipak, da je sve ovo "na kratkom štapu" i da zarada nije zadovoljavajuća?

Početkom ove godine shvatio sam da su ovi poslovi fizički i mentalno prezahtevni i da je sve zapravo "presipanje iz šupljeg u prazno". Radio sam samo da bih platio troškove, bez radnog staža i drugih beneficija. Rešio sam da učim i polažem testove za dobijanje sertifikata u oblasti fudbala, ili "sokera", kako ga oni zovu, isključivo za mlade uzrasta od 11 do 19 godina. Pored fudbalskih pravila, morao sam da učim i o pedagogiji, jer je moj posao pre svega vaspitno-obrazovni.

VAIKIKI

Radite u lokalnom sportskom savezu?

U prostorijama Sportskog saveza Enkoridža na Aljasci imam svoju kancelariju, ali mogu da radim i od kuće. Moj posao je pronalaženje sponzora, zakazivanje utakmica i suđenje mečeva mladih od 11 do 19 godina. Sredinom marta počeo sam da radim i kao fizioterapeut, što podrazumeva masaže, oporavak od povreda i instaliranje instrumenata za lečenje. Ne dolaze samo fudbaleri, već i sportisti generalno, ali i stariji ljudi.

 

Kad ste upoznali vašu suprugu?

Kejtlin sam upoznao jula 2015, dva meseca nakon što sam došao u Ameriku. Venčali smo se septembra iste godine, pre nego što mi je istekla viza. Ona je Indijanka, iz plemena Atabaskan. Radi u banci, a uporedo s tim i šminka u slobodno vreme. Bavi se i modelingom, dok po pozivu reklamira garderobu za butike, koju ne vraća, ostaje u njenom vlasništvu. Za Indijance je u Americi sve je besplatno, zdravstvo, školovanje i drugo.

Imate li vremena da putujete?

Jedno od najzanimljivijih je svakako putovanje na Havaje. Posle nekoliko meseci kada sam stalno radio, za rođendan sam sa ženom otišao na desetodnevni odmor, na ostrvo Oahu. U pitanju je Honolulu, glavni grad Havaja, i jedna od najpoznatijih plaža na svetu – Vaikiki. Mnogo je isplativije na odmor otići na Havaje nego doći u Srbiju; povratna karta za Havaje je 500, a do Srbije 1.700 dolara.

 

 

CENE

Možete li da napravite paralelu cena proizvoda u Srbiji i Americi?

Aljaska i Havaji su najskuplje američke države, zbog carine, jer je Aljaska odvojena od Amerike, i sve što prođe Kanadu dođe nama na naplatu. Ali smo, sa druge strane, jedina država koja ne plaća takse. Cene hrane se ne razlikuju mnogo u odnosu na Srbiju, dok je obuća višestruko jeftinija u SAD. Restorani su skupi, ali je u kulturi Amerikanaca da ostave bakšiš konobaru 20 posto u vrednosti računa. U Enkoridžu ne postoje rasne, verske niti bilo kakve razlike, ali ima i mnogo više beskućnika po ulicama nego u Srbiji.

 

 

KLIMA

Postoje predrasude kod Srba da je na Aljasci konstantno hladno i da nema sunčanih dana. Kakve su, zapravo, vremenske prilike u ovoj državi?

Sve je isto kao u Srbiji. Ja živim u južnom delu, imamo četiri godišnja doba, s tim što zima traje šest meseci, od sredine novembra do početka maja. Najhladniji mesec je februar, sa temperaturama i do minus 25 stepeni. Za nekog bi moglo da predstavlja probem to što je u toku zimskih meseci uglavnom mrak. Tada noć traje i do 20 sati, za razliku od letnjih meseci kada uopšte nema mraka. Jesen i proleće traju po mesec i po dana, a leto tri, kada temperatura može da dostigne 30 stepeni u plusu.

 

PROFIL

Božidar Novković rođen je 14. maja 1992. u Vranju. Upisao je najpre beogradsku Sportsku gimnaziju, na kojoj završava prvu godinu, a zatim se vraća u Vranje i upisuje Gimnaziju "Bora Stanković", gde je maturirao je 2011. Iste godine odlazi u Niš na studije i upisuje Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja. Preko  program !!!!!!Work and Travel putuje za Ameriku, prema sopstvenom priznanju, na samo četiri meseca, a tamo je i danas, i ne planira da se vrati u Srbiju.

 

 

 BSK I ZVEZDA

Da li ste trenirali fudbal u Beogradu tokom srednjoškolskih dana, kao svojevremeno u Bujanovcu i Vranju?

Fudbal sam, u sedmoj godini, počeo da treniram u BSK iz Bujanovca, a kad sam se 2004. sa porodicom preselio u Vranje, priključio sam se Dinamu, sve do prve godine srednje škole. Nakon osnovne, upisao sam Sportsku gimnaziju i igrao u Crvenoj zvezdi i Bežaniji. Nastupao sam za mlađe kategorije Zvezde, konkurencija je bila zaista jaka. Najpoznatija imena koja mogu da izdvojim iz tog tima su Andrej Mrkela, koji je igrao još i za OFK Beograd i Rad, kasnije i u inostranstvu, kao i Aleksandar Kovačević, defanzivni vezni, nekadašnji prvotimac Zvezde. Našli su mi privatni smeštaj, ali je bilo daleko od stadiona i trening centra. Ustajao sam u pet ujutru da bih stigao na trening u osam, a bilo je naporno jer smo trenirali i u četiri popodne.

A kako pamtite period proveden u Bežaniji?

Nakon Zvezde sam prešao u Bežaniju. Zbog velike konkurencije došao sam na desetodnevnu probu. Živeo sam u tom periodu na Banjici. Zvali su me posle isteka probe i rekli da sam zadovoljio kriterijume kluba. Nisam potpisao profesionalni ugovor, već sam imao člansku karticu. Posle nekoliko meseci, zbog privatnih problema sam se vratio u Vranje.

ZutoCvece