AUTOBIOGRAFIJA O DRUGIMA: DR ZORAN STAMENKOVIĆ, DIZAJNER SILICIJUMSKIH ČIPOVA

Između istoka i zapada

Za tri meseca, koliko sam boravio i radio, uspeo sam da naučim nekoliko nemačkih reči, da popunim poresku prijavu i ostavim dobar utisak u institutu gde sam radio kao gost-istraživač. Ovo poslednje je bio dovoljan razlog da se posle kraće pauze vratim i provedem još skoro devet meseci u istom institutu (jednom od preko pedeset u sastavu Fraunhofer  zajednice instituta – Fraunhofer Gesellschaft).

BETOVENOVA KUĆA: Pored svakodnevnog istraživačkog posla, imao sam vremena da šetam gustim četinarskim šumama i da obiđem Petersberg (sa rezidencijalnim hotelom za prijem visokih gostiju nemačke Vlade), kao i šest brežuljaka (poznatih kao Siebengebirge) na desnoj obali Rajne. Posetio sam i Betovenovu rodnu kuću u samom centru Bona i, naravno, poznati jugoslovenski restoran sa roštiljem u koji me je odveo moj stanodavac (i prijatelj) gospodin Kunkel. Za to vreme, u Srbiji (gde je bila moja porodica) iz dana u dan prilike su se pogoršavale velikom brzinom.

DALEKI ISTOK: Profesionalni izazov i sve manje nade u bolji život u Srbiji, dva su glavna razloga da se posle dve godine ponovo nađem u Nemačkoj, ali ovoga puta na dalekom istoku, na samoj granici sa Poljskom, u Frankfurtu na Odri (FFO). Naime, nakon nekoliko preporuka i razmenjenih e-mail poruka, pozvan sam da, ponovo kao gost-istraživač, provedem tri meseca u Institutu za mikroelektroniku (IHP).

VOZ: Početak je bio više nego neobičan. Putujući međunarodnim vozom Berlin-Varšava, zamalo nisam sišao iz voza sa pasošem u kome su nemački pogranični policajci markirali moje napuštanje nemačke teritorije. Na svu sreću, osmelio sam se da im objasnim da ja zapravo silazim u Frankfurtu na Odri i ne napuštam Nemačku. Od tada, u šali, moje kolege u institutu ovaj „manji“ Frankfurt ponekad zovu Frankfurt na Izlazu.

Nakon tri meseca, potpisao sam prvi jednogodišnji radni ugovor sa institutom (bez da sam pisao bilo kakvu molbu i podnosio kopije diploma) i odlučio da se preselim u Berlin gde mi se ubrzo pridružila porodica. Tako je počelo moje petogodišnje (skoro) svakodnevno putovanje vozom na relaciji Berlin-FFO-Berlin.

KILOMETRI: To je značilo da živim, preciznije, spavam u Berlinu, a radim u Frankfurtu na Odri i prevaljujem svaki dan više od 200 km. Naravno, nisam bio jedini. Voz je uvek bio pun ljudi koji putuju na posao (ili s posla), na fakultet, u školu… i čitaju knjige ili novine, pišu, uče strane jezike, prave svoje nedeljne i dnevne planove i razmišljaju o onome što su postigli, a još više o onome što nisu. Nakon pet godina, nastavio sam da se bavim istim sportom (Nemci ga zovu „pendeln“: ići tamo-amo), ali sam voz zamenio sopstvenim automobilom.

BERLIN: Međutim, preseljenje u Berlin je značilo i mnogo veće šanse za ostale članove moje porodice. Ćerka i sin su nakon samo šest meseci u pripremnoj školi, nastavili školovanje u jednoj od najboljih berlinskih gimnazija, uveliko zahvaljujući i angažovanju njenog direktora, a supruga je uz intenzivno učenje nemačkog jezika završila i specijalistički kurs za podučavanje odraslih računarskim veštinama i počela da radi kao instruktor u Centru za obuku žena u Kreuzbergu, kulturnom centru Berlina, u kome živi mnogo imigranata i mladih.

Nakon osam godina, supruga se vratila svojoj profesiji inženjera elektronike. Danas radi i na obezbeđenju kvaliteta procesa i informacionih tehnologija u Nemačkoj železnici. Naša deca su odrasli ljudi ; ćerka je profesor španskog i engleskog jezika, sin je mašinski inženjer, a supruga i ja smo ponosni baka i deka jednogodišnje unuke Minje.

ZID: Živimo na kilometar od nekadašnjeg Berlinskog zida (dugog skoro 168 kilometara) u bivšem Američkom sektoru podeljenog Berlina. Često vikendom džogiram stazom koja se zove „Berliner Mauerweg” (Berlinci rado šetaju i voze bicikl ovom stazom), a radnim danom prelazim ovu bivšu granicu između Istočne i Zapadne Nemačke u blizini aerodroma Schoenefeld  gde se, u vreme Berlinskog zida, nalazio jedan od malobrojnih graničnih prelaza, dva puta, odlazeći i vraćajući se s posla. Za nas, suprugu i mene, Berlinski zid podignut 1961. godine kao da nije ni postojao, mada smo skoro vršnjaci. Šetamo, kupujemo i odlazimo u muzeje, bioskope i restorane u oba dela grada. Naš „pasat“, simbol tehnološke i tehničke (nad)moći automobilske industrije Zapadne Nemačke, čest je gost u radionici gospodina Zapkea iz istočnog Berlina. Isto tako, danas je moguće videti popularnog Trabija, ponos nekadašnjeg DDR-a, na ulicama zapadnog Berlina. Sa našim komšijama Nemcima na levom krilu postavili smo nisku ogradu (ne zid) koja razdvaja zajedničku baštu. Između nas i komšija na desnom krilu (poreklom iz Hrvatske) gotovo i da nema ograde, samo zimzeleno rastinje, a „rolovanu“ travu smo kupili i postavljali zajedno jer samo tako dostigli potreban minimum za kućnu isporuku. Sve ovo mi uliva nadu da u Evropi (i na Balkanu) više nikada neće biti podela i zidova. Između nas i komšija na desnom krilu (poreklom iz Hrvatske) gotovo i da nema ograde, samo zimzeleno rastinje, a „rolovanu“ travu smo kupili i postavljali zajedno jer samo tako dostigli potreban minimum za kućnu isporuku. Sve ovo mi uliva nadu da u Evropi (i na Balkanu) više nikada neće biti podela i zidova.

 

 

PROFIL

Zoran Stamenković je rođen 1960. godine u Vranju. Objavio je više od 130 naučnih radova, kao i tri poglavlja u monografiji Computer Engieering Handbook  u izdanju američke izdavačke kuće !!!1!CRC Press. Dr Stamenković je učesnik više nacionalnih i evropskih naučno-istraživačkih projekata čija ukupna vrednost prelazi 10 miliona Evra. Član je programskog odbora više naučnih konferencija i Upravnog odbora simpozijuma DDECS. Regionalni editor je naučno-tehničkog časopisa  Journal of Circuits, Systems, and Computers.

Oženjen je, otac ćerke i sina i deda jednogodišnje unuke Minje .

 

 

ZutoCvece