AUTOBIOGRAFIJA O DRUGIMA: DRAGANA STANISAVLjEVIĆ, NOVINARKA

Umro je drug Tito

MISLI O VELIKANU: Osećala sam da sam samo fizički tu. U glavi su mi se rojile misli o velikanu sa kojim smo, sve do njegove smrti, zajedno bolovali i tugovali nekoliko meseci. Sećam se: sve tadašnje informativne emisije i na radiju i na televiziji, počinjale su informacijom baziranom na činjenicama iz lekarskom konzilijumu Kliničkog centra.

Kao i mahom svi u tadašnjoj Jugoslaviji, ja sam za Tita sam znala od kada znam za sebe. I u kući, i u školi, slušala sam i prihvatala priče o vođi, legendi, trostrukom heroju, strategu i arhitekti Avnojevske Jugoslavije. To se prosto lepilo za moju nevinu dečiju dušu. Upijala sam reči roditelja, učitelja, nastavnika, profesora…o drugu i prijatelju svih naših naroda i narodnosti, o svetskom državniku, proslavljenom komandantu NOB-a, komandantu oružanih snaga, maršalu Jugoslavije, jednom od osnivača Pokreta nesvrstanih.

 

ŽALOST: Sedmodnevna opštenarodna žalost, za mene i moje okruženje, bila je vreme plakanja i neizrecive patnje. Nisam mogla do daha da dođem, gledajući tužnu kompoziciju Plavog voza od Ljubljane, preko Zagreba do Beograda, u kojem je bio njegov kovčeg. U nemom bolu duž tog puta dugog nekoliko stotina kilometara, stajali su radnici, seljaci, omladina, borci.

Tišinu i dostojanstvo, kojima je dočekivan voz tuge, i sada osećam. Ubila sam se od plača i gledajući mimohod u zgradi Skupštine SFRJ, koji je i dan i noć trajao od 5. do 8. maja. A kako sam se tek osećala 8. maja, tačno u podne, kada je povorka krenula na Titov poslednji put ka Kući cveća. Baš tada moja ćerka je počela da plače i traži da jede. Neverovatno, ni meni, ni mojoj majci, nikada se nije desilo da detetu strogo na vreme ne ponudimo obrok. Samo tada se dogodilo i nikada više.

ZAKLETVA: I uopšte nije iznenađujuće što sam, u besanoj noći posle Titove smrti, napisala pesmu koju je nedeljnik „Slobodna reč“ objavio u petak, 9. jula 1980. godine (vidi prilog).

I danas se nižu se sećanja kao na traci. Najpre, neobično srećnog dana kada sam postala Titov pionir. Sva ustreptala, vezala sam crvenu Titovu pionirsku maramu oko vrata. Zakletva koju smo dali poštovanom Titu, vinula nas je do nebeskih visina. Nije bilo kraja našoj sreći i radosti. Od tada sam i himnu „Hej Sloveni“, doživljavala kao vrhunski čin poštovanja, odanosti i spremnosti da sledim Tita na njegovom veličanstvenom putu.

TITO U VRANjU: Ili, onog čena kada je Tito, krajem oktobra, 1968. godine, posetio Vranje. Bila sam đak sedmog razreda osnovne škole. Svi koji su organizovano išli da prisustvuju tom istorijskom događaju, imali su svoje mesto na trasi kojom se kretala kolona automobila. Sedmaci iz moje škole stajali su ispred Duvanske industrije Vranje.

Pošto sam bila kraj same fabričke ograde, od ljudi ispred sebe nisam uspela da vidim Tita. Ali me ponela do tada nedoživljena euforija, pa smo svi  aplaudirali, mahali smejali se, radovali… Nikada neću zaboraviti tu snagu magije i neverovatne opčinjenosti.

Život je užasno nepredvidiv: 15 godina kasnije, 4. maja 1995. godine, na isti dan, moja majka je otišla na večni počinak  . Dok sam bila skrhana pored njenog odra, u glavi su mi počeli da se nižu stihovi. Patnja je opet iznedrila pesmu koja je kasnije uklesana na njen nadgrobni spomenik.

 

PROFIL

 

Devet godina posle Titove smrti, novinarka tadašnjeg Radio Vranja

Dragana Stanisavljević, izabrana je za sekretar Opštinskog komiteta Saveza komunista (OK SK) u Vranju. Na toj funkciji je ostala do formiranja Socijalističke partije Srbije (SPS). To je bio i glavni razlog da koleginici Stanisavljević poverimo da napiše ovo sećanje. s obzirom da je Tito umro na današnji dan pre 37 godina.

ZutoCvece