Sandra Petrušić, novinarka NIN-a

Love me tender

 

E sad...manevarski prostor u sred noći i nije preterenao veliki, a kada srce krvari dodatno se suzi. Ali je na fotografiji imao male bele šape, ogromu isto tako belu grivu i pogled koji je govorio: “Moj život je počeo i imaće svoj vek trajanja bez obzira da li ga ti provedeš sa mnom ili ne, ali će nam oboma biti lepše ako budemo zajedno”.

Pa, provešćemo ga zajedno.

Ušetao je sa svojim pretencioznim imenom iz rodovnika Love me tender, otmenim navikama (izvinite, gde je novina, moraće da posluži do revakcine) i papirima koje baš i nisam razumela.

“Gde si nabavila ovakvog psa?”, upitala je Tanja, veterinarka, kinološkinja i uglavnom moja sestra dok je široko raširenih očiju bistrila pomenute papire.

“Bio je jedino što se u dva noću moglo naći na internetu”, tada sam to izgovorili po prvi put.

“Da li si svesna šta imaš?”

Pa, otprilike jesam. Ima dug i veoma čupav crni rep sa prelepim špicastim belim vrhom za razliku od Sirotog malog stvorenja koje je imao samo polovinu jer su mu drugu odgrizli još u leglu. I prodao bi me za burek sa sirom po čemu se baš i ne razlikuje od Lenija. Ni od Santija. Ni od Homera. Ni od svih svojih prethodnika koji su naš život činili komplentnijim i srećnijim.

“Prekini da mu daješ taj burek! Njegov otac je bio pobednik Krafta! Kad imaš toliko rasnog psa imaš i obavezu da ga izlažeš. Zar ne vidiš da već ima izložbeni stav....Rekla sam ti da prekineš da mu daješ testo, moraš da paziš na njegovu ishranu zbog sjaja dlake, pravilnog razvoja nogu....

“Mogla bi da prekine da mu daje burek da ga ne bismo kotrljali po ulici i da ne ga ne bi holesterol dokrajčio”, ubacuje Luka, moje čedo koje su sigurno zamenili u porodilištu jer iz dubine duše prezire sve nezdrave navike kojih u našem domu ima na pretek. 

Pa, baš i nismo imali ideju išta da izlažemo, naročito ne živo biće, ali potomak pobednika Krafta je stvorenje sa obavezom i estetskom misijom (tako su nam objasnili) i bilo bi sebično ukoliko bismo baš mi prekinuli taj lanac. Kada već nisam pazila šta kupujem preko interneta onda ću morati naknadno da se prilagodim novonastaloj situaciji i omogućim mu da pobeđuje na izložbama da bi se pario sa pobednicama izložbe i da bi širom sveta ljudi kupovali njihove pobedničke štence. 

Pa, dobro. Međunarodna izložba pasa u Baru baš i nije najgore što je moglo da nam se dogodi (bar je leti i na moru) i tu se skupljaju mnogi fini psi koji bi mogli da nas odmene u bacanju patke. Ili ne?  Crna pudlica sa lepo izmanikiranim noktima je ignorisala i Vinija i patku jer su tri frizera tako pažljivo radila na njenoj frizuri. Puli je vežbao svoj pobednički stav za slikanje sa medaljom koju tek što nije dobio i režao na Vinija svaki put kada bi mu se ponudio za “najboljeg drugara na svetu”, a vučjakinja je u stopu pratila gazdu demonstrirajući svoj savršeni hod, ignorišući ga kao i sve ostale četvoronožne dosade koje nisu bile zadužene da udele pehar.  Dobrog društva nigde, a pasa svugde. Za Vinija potpuno neprihvatljiva situacija, dovoljna da ga baci u bedaka:

“Dobrooo, dobar sam oduvek sam bio dobar i izguraću i ovo. Ali ovo je najgora žurka na koju ste me ikad odveli. Ma, ovo je najgora ideja koju ste ikad imali”.

Pa i nije neka, svesni smo i sami.

“Imaš li neku svoju četku u tašni da bar delujemo kao da znamo šta radimo?”, pita me Nebojša.

“Naravno da nemam, nemam ni kosu. A imaš li ti ideju kako ćemo našu blentu naterati da hoda uz nogu?

Kad imate škotskog ovčara nije vam ni na kraj pameti da ga vežbate hodu jer mu je u naravi da uvek ide kraj tebe i da pravi krugove oko čitave porodice valjda simulirajući čuvanje ovaca. Ali ulazak u arenu baš i nije pravo vreme da se sazna da takav vid šetnje nije visoko kotiran na takmičarskim manifestacijama. A i da frizura, tako cenjena na pistama u Parizu (baš kao da si sišao sa motora) nije ono što sudije okupljene sa svih krajeva sveta vole da vide. A prokletu četku i dalje nemamo....

I dok smo se porodično borili sa bedakom koji nas je najednom sve preplavio, prišao je ON.

“Divan vam je pas”, kaže.

“Hvalaaaa”, odgovaramo u isti glas apsolutno ushićeno. Nemamo koreografiju, nemamo cirkončiće na noktima, nemamo ni frizera ni frizuru, ali je neko ipak primetio našeg psa.

“Pošto?”, pita.

“Nije na prodaju, on je kućni ljubimac”, kažemo.

“Da, da, znam. Uvažiću sva vaša osećanja. Pitam pošto?”

“Nije na prodaju”, ponavljamo.

“Već sam rekao da ću dobro platiti vaša osećanja”, ponavlja i ON i udaljava se.

Luka na volšeban način primorava Vinija da podigne pokislu glavu i da, baš kada treba zakorači baš kako treba, da lepo zine i pokaže zube i sve svoje firmirane gene i da lagodno uzme pehar kao prvak rase. Dok stojimo u čudu sa baš, ali baš kičastom statuom sa ispisanim davno zaboravljenim imenom Love me tender  i titulom koja će biti njegova odskočna daska u svetu izložbi, ON se vraća sa NjIMA.

“Ovo je moj novi pas” pokazuje im Vinija.

Shvatam da ga gleda kao savršenu investiciju, pažljivo, proceniteljski i sa daljine. Ni jednog trenutka nije ni dodirnuo “svog novog psa”. Nema pojma niti će ikada imati pojma da uz njega ide: šetaj, hrani, mazi, bacaj patku. Ovo je mesto na kom se sklapaju dobri poslovi sa potomcima osvajača Krafta  i ovo je mesto na kom samo ponekad zalutaju budale poput nas.

“Razmislite o ceni, vratiću se posle Best in Showa.”

Kad smo već toliki put prevalili bilo bi šteta ne pustiti Vinija da demonstrira svoj upravo stečeni izložbeni hod u revijalnom delu i da, možda, ponese i medalju najlepšeg psa izložbe. Ali, još bi bolje bilo pomiriti se sa činjenicom da smo na mestu na kom budale poput nas mogu milom ili silom da ostanu bez psa. ON ga želi i ON nam je jasno pokazao da će ga imati.

“Doteraću kola uz ogradu tamo, a vi uskočite čim se pojavim”, kaže Nebojša.

Toliko smo se skupili da smo gotovo nestali i toliko smo se šunjali u svom begu da sve do Kraljeva nismo progovorili. Možda bismo ćutali i sve do Beograda da Vini nije procenio da je vreme da se život vrati u normalu i pogodio me patkom po sred čela.

“Jao, mi smo zaboravili da ga nahranimo”, panično sam počela da tražim specijalnu hranu za specijalne pse koji moraju da imaju sjajnu dlaku i paralelne noge.

“Vini, da li si za jedan burek sa sirom” , upitao je Luka.

Naravno da sam za burek! Šta mislite da sam vas onako molećivo gledao preko interneta da biste me baš vi kupili i onda vodili na izložbe? Izgledam li ja vama kao estradni pas? Uostalom, dužni ste mi baš mnogo šetnji uz moje ulične nefirmirane drugare i bacanja patke dok vam zbilja ruke ne otpadnu.

 

(Iz knjige u pripremi “Sjaj u očima”)

 

 

ZutoCvece