MARKO RISTIĆ, VRANjANAC U KINI

Blizu Dalekom istoku

PRIJATELjSKI ODNOSI

 Diploma mu, navodi, nije garantovala velike šanse za pronalaženje posla u Srbiji. Nakon završenih studija bio je pun optimizma i nadao se najboljem.

“Međutim, spletom okolnosti, najviše što sam mogao da očekujem bio je privremeni program stručnog usavršavanja koji mi je ipak dao vetar u leđa i šansu da steknem veoma bitno praktično znanje od svojih mentorki, Maje Cvetković i Dragane Dutine u OŠ “Bora Stanković” u Tibuždu”, počinje sa pričom naš sagovornik.

Vreme je, kaže, odmicalo a šanse za stalno zaposlenje nije bilo ni na vidiku. Znao je od ranije da je mnogo njih otišlo “trbuhom za kruhom" van Srbije, pa čak i u Kinu, ali se njemu ta zemlja činila kao prevelik zalogaj u početku.

“Radio sam sezonske poslove van Srbije, ali je sve to opet bilo privremeno. Kad sam počeo da predajem engleski jezik preko interneta ljudima iz raznih azijskih zemalja poput Japana, Tajvana, Kine, Južne Koreje, shvatio sam da postajem na neki način sve bliži i bliži Dalekom istoku. To je i presudilo. Odlučio sam se za Kinu jer je najmnogoljudnija zemlja i postoje velike šanse za zaposlenje”, objašnjava Ristić.

Takođe, odnosi između Srbije i Kine, kako kaže, veoma su prijateljski, pa su domaćini dočekali našeg sugrađanina raširenih ruku. Kinezi su se prema njegovim rečima, jedino našli u čudu kada su prvi put videli Marka i njegovu korpulentnost.

“Kada sam prvi put došao u Kinu svako se začudio jer skoro nikad nisu videli korpulentnog čoveka poput mene. Za Kinu sam se uputio sredinom decembra i već četiri meseca radim za jednu od najvećih i najrasprostranjenijih privatnih škola u Kini koja se zove "!!!!!!!!!!!ABIE - International English". Moja škola se nalazi u Nantongu, gradu udaljenom oko 150 kilometara od Šangaja”, kaže naš sagovornik.

Pošto je iz Vranja i nije navikao na život u velikim sredinama, kaže da nije želeo da traži posao u velikim gradovima poput Šangaja, Pekinga ili Šendžena, jer smatra da je prilagođavanje na nov način života i sticanje iskustva znatno lakše u manjim kineskim gradovima poput Nantonga.

“Još jedan razlog koji je bio bitan za izbor sredine je uticaj zagađenja kojeg na svu sreću ovde nema. Ono što je dosta doprinelo čistoći vazduha je zabrana vožnje motocikala na gorivo koja je uvedena pre dve godine i ovde je najpopularnije prevozno sredstvo električni skuter ili takozvani "e-bike". Što se samog grada tiče, još uvek se razvija i na sve strane niču raznorazni oblakoderi zbog poslovnih i stambenih razloga. Nedostaje mu zelenila i zato već u aprilu postaje sparno ali se dosta opuštenije živi u odnosu na Šangaj”, ocenjuje Marko.

UČENjE KROZ IGRU

Predavanje engleskog u Kini, prema njegovim rečima je priča sama za sebe jer se koriste najsavremenije metode i svaka učionica je opremljena kompjuterom, projektorom i "smart" tablom. Ima na raspolaganju šest odeljenja i 24 časa nedeljno. Na ceni je nastavni kadar i nastavnici engleskog jezika koji se u Kini uči sa velikim entuzijazmom i optimizmom već od predškolskog uzrasta.

“Učenici su uzrasta od četiri do dvanaest godina, izuzetno su motivisani i vole da se takmiče među sobom. Mali Kinezi vole engleski, a najviše vole da uče kroz igru, pesmu i zabavu. Predavanja su uvek na engleskom uz pratnju lokalne asistentkinje koja uskoči u pomoć kad baš mora da se nešto prevede na kineski. Najveće odeljenje ima 11 đaka, a najmanje sedam. Deca su podeljena u tri uzrasne grupe. A potom i po odeljenjima. Časovi se drže svakodnevno, s tim što su vikendi radni, a ne radi se utorkom i sredom”, objašnjava naš sagovornik.

Prema njegovom dosadašnjem iskustvu, svi su u ogromnoj žurbi i neprekidno koriste !!!!!WeChat - univerzalnu aplikaciju na mobilnom telefonu koju koriste za dopisivanje, pozive, plaćanje računa u supermarketima, plaćanje računa za struju, internet, i ostale komunalije, poručivanje hrane, karata za bioskop, avion, autobus.

“Rekao bih da se kineski i srpski mentalitet dosta razlikuju zato što su Srbi previše boemski narod i jedino doba dana kada se veliki broj Kineza može videti da jede i uživa je u periodu pauze za obrok. Dok kod nas, to pravilo uopšte i ne postoji”, konstatuje.

Kada je prvi put došao u Kinu, najveći šok za njega je bio što ni u jednom restoranu nema klasičnog pribora za jelo, već samo štapići i kašike.

“Kad sam sleteo u Kinu i imao svoj prvi obrok sa novim kolegama, trebalo mi je vremena da bih pojeo svoju hranu što je bilo veoma simpatično i smešno Kinezima. Međutim, ja sam znao kako da uzvratim, jer niko ne ume da izgovori srpsko "r". Ali sam svejedno, bez problema, naučio svakog da kaže "živeli". Tačno je da postoji hrana u Kini koja se ne može nazvati hranom u Srbiji, ali na svu sreću, u Nantongu takve hrane nema. Ovde je osnova ishrane riba i ostali plodovi mora jer je Nantong priobalni grad”, kaže naš sagovornik.

Kineski jezik koji uči uz pomoć svojih kolega, kaže da je najteži na svetu.

“Što se mog kineskog tiče, srećan sam što sam naučio kako da naručim svoju omiljenu hranu bez problema. Kineski učim od svojih kolega ali i najmlađih đaka jer imaju prostu komunikaciju i uvek volim da im vidim nasmejana lica kada im nešto kažem na kineskom, a pri tom to mogu da upotrebim i van učionice. Dok za markete koristim internet, slike i online prevodioce”, ističe Ristić.

U Srbiju bi se, kaže, vratio zbog preteškog jezika i previše drugačijeg načina života. U svoj rodni grad ne dolazi zbog intenzivnog rada, a rastajanje sa porodicom pamti kad mučno iskustvo.

“Odlazak u nepoznato je u svakom slučaju "tamni vilajet" jer nikad se ne zna šta te čeka, ali volim izazove i mislim da ostajanje u zoni komfora sprečava napredak. Rastajanje sa porodicom je uvek neprijatno iskustvo, ali ako porodica shvata da postoje viši ciljevi, vredi se žrtvovati”, priznaje.

Činjenica je, kaže, da bar 20.000 Srba napusti svoju rodnu zemlju svake godine što je šokantan podatak za zemlju od osam miliona stanovnika.

“To je uglavnom kvalitetno i visoko školovan kadar koga je lakše privući iz inostranstva nego stvoriti u nekoj drugoj zemlji. Primera radi, u gradu gde radim, školarina i smeštaj u domu za jednu godinu studija na medicinskom fakultetu koštaju 25.000 juana, što je više od 3.500 evra, gde je prosečna plata od 3.000 do 6.000 juana mesečno”, obrazlaže naš sagovornik.

Analogno tome, mnogi naši zdravstveni radnici, kaže, hrle ka Nemačkoj i Norveškoj, dok prosvetni radnici i sportski treneri traže svoju sreću na Dalekom istoku.

“Naravno, to naše političare ne zanima jer njihovu decu ne dotiče zakon, leče se i obrazuju u inostranstvu, te zato i niko od njih ne mari što nam je javni sektor u rasulu. Mladima bih poručio da se ne boje odlaska u inostranstvo, ali pre odlaska treba da imaju realna očekivanja, jer svaki početak iziskuje velika žrtvovanja i puno dokazivanja”, naglašava Ristić.

SREĆA NA PAPIRU

U periodu kineskih praznika, kako kaže, ispali se najviše vatrometa i petardi u poređenju sa ostatkom sveta za celu godinu.

“Imao sam prilike da vidim kako se slavi kineska Nova godina koja u zavisnosti od kalendara počinje krajem januara ili početkom februara. Sami praznici traju oko dve nedelje, a nezaobilazna stavka u tom periodu je pisanje kineskog znaka "fu" koji znači "sreća" na parčetu crvenog papira koje se okači na vrata kako bi donosilo sreću u dom”, navodi Marko i dodaje da je grad Nantong izuzetno bezbedan za život, da policija ne nosi oružje i da je poprilično čist s obzirom na to da u njemu živi veliki broj stanovnika.

“Ovde imaju dve velike pijace sa svežom ribom i plodovima mora koja radi svaki dan. Šta će im, uostalom pijaca kad postoji “Tao Bao”, online prodavnica gde može i žena da se kupi, ne samo garderoba, tehnika i potrebne namirnice”, smeje se Marko.

Dok odgovara na pitanja novinara mejlom, Marko pije pirinčano vino koje kaže da ima boju kao pelinkovac i podseća na kuvano vino od grožđa kad se pomeša sa đumbirom.

“Omiljeno piće Kineza je pivo. Takođe imaju rakiju od kukuruza i pirinča i pirinčano vino. Ali, ipak, “cepaju” pivo”, kaže Ristić.

 

PROFIL

Marko Ristić rođen je 1987. godine u Vranju. Pohađao je OŠ “Radoje Domanović”, a potom i Srednju tehničku školu u Vranju. Diplomirao je 2012. godine na niškom Filozofskom fakultetu. Kao diplomirani filolog-anglista, stručnu praksu je završio u OŠ “Bora Stanković” Tibužde. Predavanje engleskog jezika online, putem interneta, kaže da nije dovoljno plaćeno, mnogo se radi a nema prostora za napredak.

 

POHOVANE ŠKORPIJE

Kako je Kina ogromna zemlja i svaka provincija ima drugačiju kuhinju, kaže da mnogobrojni restorani čiji su vlasnici iz drugih krajeva Kine pružaju mnoštvo mogućnosti i drugačijih izbora.

“Pirinač, nudle i uvojci od testa sa raznim povrćem i ribom, piletinom ili junetinom su najpopularnija hrana koja je obično veoma ljuta i začinjena. Moje omiljeno kinesko jelo je "hot pot" ili "kotlić" koji sadrži razno povrće poput lotosovog korena, bambusa, pečurki, krompira, mesa po izboru... A najegzotičnija hrana koju sam mogao da vidim do sada su pohovane škorpije, jegulje, stonoge i morske zvezde ali još uvek nisam imao hrabrosti da probam tako nešto. Meso od hobotnice jesam i za moj ukus je previše “gumasto”, iako je ukusno”, priznaje Marko.

 

ZutoCvece