BRANKO VUČKOVIĆ, DOPISNIK RADIJA SLOBODNA EVROPA

Na Borinoj terasi

DOBROTA JE UNIVERZALNA: Izbeglička kriza izavana masovnim egzodusom građana Sirije, u Prihvatnom centru u Preševu, suočila nas je sa novim očajem i beznađem nevinih ljudi. U toj nepreglednoj masi očajnika, uočio sam jednog visokog momka koji je delio hranu, vodu i savete. Bio je to Valon Arifi, mladi Albanac evropske provenijencije. Upoznali smo se, sprijateljili. Nedavno, dok smo pili espreso u jednom kafiću u Preševu, Valon, kao moj „specijalni savetnik“ za izbeglička pitanja u ovom delu Srbije, s ponosom mi je pričao da je u Prihvatnom centu u Preševu otvorena prva škola u regionu za decu izbeglice, u kojoj 220 mališana iz Sirije, Avganistana, Pakistana i Kurdistana pohađa časove srpskog i engleskog jezika, matematike, geografije, umetnosti i fizičkog vaspitanja. 
Naglasio je da je škola otvorena u nameri da se deca čiji roditelji eventualno zatraže azil u Srbiji, što lakše integrišu u obrazovni sistem naše zemlje, i dodao da se među učenicima nalaze deca različitih nacionalnosti, koja zajedno u školi uče i druže se.
Gledao sam ga i divio se, dok sam sa njegovog ozarenog  lica čitao da je dobrota univerzalna, bez obzira na nacionalnu, versku ili bilo koju drugu opredeljenost. Baš kao i zlo.

IZBEGLIČKA RASKRŠĆA: Jedan drugi mladi Albanac, Agon Ajeti iz Preševa, bio je dečak kada je zbog rata morao u Makedoniju. U svoj rodni grad vratio se istim putem koji su „otkrile“ nepregledne reke izbeglica iz Avganistana, Sirije, Iraka i drugih zemlja.
„Ja sam bio izbeglica sa 17 godina u Makedoniji. Kući sam se vratio istim putem kojim su ovde dolazile izbeglice sa Bliskog Istoka. Iz Lojana u Makedoniji pešačio sam do Miratovca, a potom i do Preševa. Razlika je u tome što sam se ja radostan vraćao svojoj kući, a oni su, tim istim putem, namučeni i uplašeni,  bežali od krvi i rata“, pričao mi je Agon.
Rekao mi je takođe da ga izbegličke priče ljudi sa istoka ponekad vraćaju u vreme sopstvenog stradanja uz želju da se tako nešto „nikada i nigde ne ponovi“. Na žalost, tu njegovu želju i vapaje miroljubivih ljudi, ne čuju svetski moćnici koji odlučuju o ratu i miru, o životu i smrti hiljada nedužnih. Zbog tog su valjda i „deobe i seobe“ deo univerzalnog zla.

KAKO PREVAZIĆI DEOBE: Pričom o deobama i seobama ponovo smo na vrućem balkanskom političkom terenu, na kome političari ne biraju sredstava da se domognu vlasti i privilegija. Zbog toga se valjda, u balkanskom mraku deoba, mržnje, netolerancije i nacionalizama, svaka iskra demokratije, miroljubivosti, zajedništva i suživota brzo ugasi. Tu tezu potvrdio mi je nedavno i Kujtim Sadriu, direktor Centra za istraživanje i monitoring u Preševu.
Dok razgovaramo o neizlasku albanskih partija sa juga Srbije na predsedničke izbore, Sadriu objašnjava da je to posledica omiljene balkanske predizborne manipulacije nacionalizmom i podizajem međuetničkih tenzija.
„Nacionalizam je postao najjača predizborna manipulacija na Balkanu i za  srpske i za albanske lidere“, kaže Sadriu. 
U razgovoru smo se složuili da ni on ni ja ne znamo kada ćemo živeti i glasati „kao sav normalan svet”, u kome će izbori zaista biti praznik demokratije, a ne još jedan povod za deobe.

NEISKORIŠĆENI POTENCIJALI: Mišljenja i iskustva ljudi različitih profesija, vera i nacionalnosti su svakako deo novinarskog bogatstva koje sam inkasirao baveći se ovim poslom tačno 40 godina, kao i prirodni potencijali i kulurno-istorijski spomenici koje, manje ili više, ima svako podneblje. Jug Srbije čini mi se ima ih i previše, samo što oni nisu iskorišćeni kao na primer u Italiji, Mađarskoj ili nekim drugim evropskim zemljama.
Zbog toga, na kraju ovog teksta, pravim digresiju i sa ljudskih, prelazim na prirodne i kulturno-istorijske resurse juga Srbije, očaran netaknutom prirodom i neverovatnom lepotom Vlasinskog jezera, kojim, kao u snoviđenju, plove plutajuća ostrva, u bistroj i čistoj vodi koju možete slobodno da pijete ili koristite kao kapi za oči, u kojoj se ogledaju okolne planine i vizantijski plavo nebo.
Ili, dirnut božanstvenim prizorom koji se pred putnikom ukaže, kada sa vrhova Kozjaka prvi put ugleda manastir Sveti Prohor Pčinjski. Dole u dolini, mešaju se žubor Pčinje i zvonjava manastirskih zvona donetih sa Hilandara, praveći nestvarni spoj mira i duhovnosti.  
Zbog loših puteva ti potencijali i te vrednosti i dalje su skoro potpuno neiskorišćeni i skriveni od očiju ljudi i Srbije i svetu. To je tema za neku novu novinarsku priču, ali i zadatak za sve nas.
 

PROFIL
Branko Vučković je rođen 1958. godine u Kragujevcu. Dopisnik je Radija  Slobodna Evropa od 1999. godine, a iza sebe ima 40 punih godina novinarskog staža.
 Pre raspada bivše Jugoslavije objavljivao je tekstove u zagrebačkim, skopskim, sarajevskim i beogradskim štampanim medijima. 
Od 1997. do kraja 2014. godine, radio je kao urednik, zamenik direktora i direktor programa Radio-televizije Kragujevac. U tom periodu, zajedno sa kolegama pokrenuo je emisiju ”Mostovi” koja se četiri godine emitovala na srpskom i albanskom jeziku.
Dobitnik je brojnih prestižnih novinarskih nagrada.
Vučković je borac za nezavisno, slobodno i profesionalno novinarstvo. Član Izvršnog odbora Nezavisnog udruženja novinara Srbije u četiri mandata.
Srećno je oženjen. Ima dve ćerke. Živi i radi u Kragujevcu. 

ZutoCvece