VALENTINA JOVIĆ, VRANjANKA U AMERICI

Blud u Majamiju me užasava

 

LAKO DO POSLA

“Prijavila sam se i dobila vizu pre tri godine. Prvi posao koji mi je bio po ugovoru, kao uslov za dobijanje vize, bio je rad u restoranu. U dve nedelje, trebalo je da spakujem 24 godine života i da napustim svoju porodicu za koju nisam bila sigurna kada ću je opet videti. Krenula sam put Beograda i pamtim uplakana lica svoje sestre i majke. Ničega se više ne sećam. Znam samo da sam bila uplašena i srećna u isto vreme. Dok sam letela na drugi kontinent, u mojoj glavi se ponavljala misao kako odlazim, a ne znam kada i hoću li se vratiti”, oživljava uspomene na prvi rastanak sa svojom porodicom.

Posle dva dana presedanja, iz Londona za Njujork, pa preko Kalifornije, seća se, obrela se najpre do Aljaske, njene krajnje destinacije.

“Prvi  utisak je bio da je sve uređenije, ljudi kulturni i prijatni. Radila sam tri posla četiri meseca na Aljasci, nisam znala za slobodan dan, ali sam znala zašto sam došla i za šta se borim. Nakon isteka ugovora, imala sam mesec dana za putovanja po Americi, a ja sam rešila da odem put Floride – Majami, da tamo počnem svoju priču. Istekle mi je viza i postala sam ilegalac. Ovde je lako dobiti posao pa sam počela da radim kao server ili, na srpskom, konobar u veoma elitnom restoranu u Majami Biču. Našla sam normalan stan, kupila psa i krenula da sređujem svoj status”, priča naša sagovornica.

Jedan od najlakših načina za dobijanje zelene karte kojom se osigurava ostanak je, kaže, sklapanje braka sa američkim građaninom. Učinila je to i zelenu kartu dobila u aprilu 2016, godinu dana od apliciranja.

“Dosta je novca, muke i nervoze uloženo u to. Zelena karta je važna za izlazak iz Amerike, ali ne i za život. Bitnija je radna dozvola koja se dobija nakon skoro četiri meseca od apliciranja za zelenu kartu”, kaže.

Amerikanci, prema njenim rečima, vole skupe stvari, što posebno važi za ljude u Majamiju. Nose skupu, markiranu garderobu i vole da to pokažu. Većina, priča naša sagovornica, upada i u dugove zbog toga.

“Mladi počinju sa radom još u srednjoj školi. Plaćaju i otplaćuju sami svoje studije, stan, hranu. Znatno su samostalniji od nas Srba. Marihuana im je kao nama cigarete, a ako se ne uzimaju narkotici, niste IN. Partijaju i stupaju u odnose i veze vrlo mladi. Primetila sam da smo mi previše opterećeni kako izgledamo, šta nosimo, dok to Amerikance ne interesuje. Vole skupocenu garderobu, ali su u stanju da u sobnim papučama odu u prodavnicu”, govori ona.

Kod sebe je primetila da više nalazi tema za razgovor sa starijim osobama, nego sa mlađom populacijom. Prave prijatelje, veli, može da nabroji na prste jedne ruke.

“Imam prijatelje koji su Srbi, ali one prave jedva da mogu da nabrojim na jednoj ruci”, iskrena je.

Kada se napusti zemlja u kojoj ste rođeni, opisuje da to izgleda kao statua čoveka sa koferom u rukama, a praznim grudima koji je napustio svoj rodni grad i svoju zemlju.

“Otišla jesam i živim drugačije. Bolje, u smislu finansija, ali porodica, prijatelji, šira familija i moja kuća u kojoj sam odrasla je ostala i ja gradim sve iz početka. Novi posao, drugi jezik, totalno drugačija kultura, spremnost na stres oko papira, spremnost na problem sa zakonom koji kršiš samim tim što ostaješ preko datuma vize, usamljenost, sposobnost da pored svega pomogneš svojima”, priča.

Planovi za budućnost su joj da iskoristi diplomu u Americi kako najbolje može i zna, da sebi stvori radno vreme i da ne zavisi ni od koga jer je, kako kaže, sve suprotno mogla i u Srbiji.

“Ne bih živela u Majamiju definitivno, jer me ovoliki blud i nemoral mlađe populacije užasava. Radije bih izabrala Evropu, možda Švajcarsku. Najveći uspeh još uvek nisam dostigla. Time mogu da se pohvalim kad ne budem zavisila od posla pet, šest dana nedeljno služeći druge ljude, kad kupim svoju prvu kuću, kad budem u stanju da gledam svoju decu kako rastu i kad moja majka ne mora da računa da li ću moći da joj pomognem oko kupovine bilo koje stvari”, kaže naša sagovornica.

LEPI MANIRI

Bez obzira na sve, priznaje da ljudi tamo cene kada je neko vredan, dobar radnik i čovek. Prijatno je iznenađena ljubaznošću i lepim manirima Amerikanaca.

“Gledaju oni to i kroz svoju korist, ali će dobar radnik uvek biti poštovan i nagrađivan. Ono što volim kod Amerikanaca je to što zaista veliki broj njih gleda sa poštovanjem na drugog, osmehnu vam se na ulici, u liftu, kažu dobar dan, prijatan dan vam želim. To je ono što mi se najviše dopada kod njih, što im kultura nalaže da ulepšaju osmehom ili jednom rečenicom nekome dan”, kaže Valentina Jović kojoj nije u planu da se vrati i nastavi život u Srbiji nakon par godina provedenih van nje.

 

PROFIL

Valentina Jović rođena je 1989. godine u Vranju. Završila je OŠ “Branko Radičević”, nakon toga Srednju tehničku. Upisala je Visoku poslovnu školu strukovnih studija u Leskovcu koju je napustila nakon prvog semestra jer joj je tadašnji prijatelj znajući njen nivo engleskog jezika, ponudio koledž koji se otvarao u Kosovskoj Mitrovici. Prijavila se i od 400 kandidata, primljena je među 20. Završila je !!!!!!!!!!!!International Business College Mitrovica ili IBCM, smer International Marketing and Business. Dobila je stipendiju, plaćen stan i knjige, !!!!!!!!!!!internship u Beogradu, a kasnije i u rodnom Vranju.

 

 

VRANjE ZAPUŠTENO, RUŽNO

 “Kući sam došla nakon dve godine provedene u Americi i plakala svakog dana do polaska uz pesmu Avlija Dženana Lončarevića. Kada sam se ukrcala na avion, obuzela me misao koja me je morila kada sam napustila Srbiju, ali sada sam znala da mogu da se vratim. Srbija je ostala ista, možda i gora nego pre, Vranje zapušteno, tužno... A možda je uvek bilo tako, samo nisam znala za bolje pa nisam primećivala. Porodica i prijatelji na vas gledaju kao na potpuno drugu osobu. Da li zbog novca ili zbog života u Americi, ne znam. Znam da se primećuje drugačiji njihov odnos prema vama”, iskrena je naša sagovornica.

 

ZutoCvece