RAZGOVOR: EMILIJA MIHAJLOVIĆ, ODBOJKAŠICA ŽOK VRANjE

Živim pokretni praznik

 

Stručnjaci je smatraju najboljim tehničarem Prve lige. U prvi tim ušla je još kao osnovac kada je njen talenat zapazio profesor Zoran Ristić, a danas govori o lepoti bavljenja ovim sportom, strepnji da se klub ne ugasi, studijama ekonomije, knjigama i porodici kao svetinji  

 

„Danas, po prvi put u životu dajem intervju, panika je logična, neko će reći bez razloga – priznaje Emilija na početku razgovora, pa odmah potom dodaje:

„ Uprkos rečima podrške od strane drugarica, morala sam da se konsultujem sa sestrom koja studira žurnalistiku u Beogradu. Naredila mi je da ne brinem i da joj pošaljem novine. Nadam se da ću biti na visini zadatka, mada nikako da se oslobodim treme!“

NAGOVOR DRUGARICE

Biti talentovan znači posedovati ogromno bogatstvo. Bez obzira na teške i nepovoljne uslove, talenat će isplivati ukoliko je želja za uspehom i istrajnošću velika, čak i onda kad je put težak i trnovit. Naša sagovornica je na predlog svoje imenjakinje, dobre školske drugarice Emilije Antanasijević, otišla na trening koji je držao profesor Zoran Ristić u OŠ ,,Dositej Obradović''. Prizor koji je videla i ljubav koju je osetila i danas je drži, kaže pamtiće dok je živa. Sreća je bila na njenoj strani, profesor je primetio i Emilija Mihajlović od četvrtog razreda osnovne škole do današnjih dana živi za odbojku. Nikada za dvanaest godina nije propustila trening. Najvrednija je poluga u timu, krasi je snažan servis, dobra igra na mreži a najjača je u  nameštanju smečeva srednjim blokerima. Zahvaljujući njenoj preciznosti, Ana Petrović i Anđela Janjić prave haos protivnicama. Zbog svega toga odbojkaški stručnjaci danas je smatraju najboljim tehničarem Prve lige Srbije.

VRANjSKE: Svaki početak je težak, da li je tako bilo u vašem slučaju?

MIHAJLOVIĆ: Na nagovor drugarice, koja je već bila u ovom sportu, rešila sam da odem na trening. Profesor Ristić, koji je bio i trener odbojkašica Vranja, prepoznao je talenat i odmah me uključio u odbojkašku sekciju OŠ ,,Dositej Obradović''. Išli smo na školska takmičenja i osvajali priznanja. Nakon četiri godine, u osmom razredu postala sam deo prve postave, bila sam najmlađa odbojkašica u Drugoj ligi. Hvala na svemu što je učinio za mene. Sve je išlo uzlaznom putanjom, slobodno mogu reći da mi je od samog početka bilo lepo, baš kao i danas.“

 

U jednom trenutku ste odustali od odbojke, trener Ristić vas je vratio. Šta se to desilo?

„Ne postoji mlado biće na planeti kojem tlo pod nogama u nekom trenutku ne počne da izmiče. Pojedine stvari su počele da se gomilaju i umalo da odustanem. Podrška majke i trenera, koji se svim silama borio da promenim mišljenje, urodila je plodom. Trenutak slabosti može izazvati ishitrenu i nepromišljenu odluku, zato veliko hvala što su mi pomogli da sagledam stvari iz pravog ugla“.

 

Sa klubom iz Vranja osvojili ste šampionsku titulu, gradu podarili prvoligaša i stavili ga na odbojkašku mapu Srbije. Mnogi su uspeh proglasili podvigom?

„Zajedničkim snagama, posle šesnaest godina uspele smo da san mnogih generacija pretvorimo u javu. Morate priznati nije mala stvar, mada niko od nas iz kluba nije dizao galamu i šepurio se. Marljivo smo radile i sa pravom ušle u Prvu ligu – najbolje smo! Eho našeg uspeha odjeknuo je Srbijom. Ponosne smo postignutim rezultatom, zadovoljstvo ne krijemo. Shodno tome, nacionalni odbojkaški savez uvrstio je naš grad u odbojkaški centar Srbije. Posao nije završen, svi smo svesni toga i nastojimo da napornim trudom i radom ostvarimo još bolje rezultate.“

Mnogi nisu verovali u uspeh, klub je bio pred gašenjem?

„Vest da se ŽOK Vranje gasi počela je gradom da kruži prošlog leta, pred početak prvenstva. Isprva, bile smo u šoku i neverici jer smo verovale da dolaze bolji dana sad kad smo prvoligaši. Iako nam je bilo teško, Ana Petrović i Anđela Janjić podstakle su sve nas i podsetile da je vreme da prionemo na rad. Započele smo sa pripremama na Gradskom stadionu. Trenirale smo svakodnevno mesec i po dana (jul i polovina avgusta), nadajući se dobrom raspletu. Ono što nas je mučilo bilo je pitanje zašto i zbog čega? Nismo znale odgovor, kasnije nam je sve postalo jasno. Došlo je do promene političke strukture, promenjeni su vodeći ljudi u klubovima i neko je na kvarno spinovao da se gasimo, što se ispostavilo netačnim. Ali, teško je u početku znati šta se iza brda valja. Neuspeli pokušaj miniranja nas nije omeo, ušle smo spremne u takmičarsku sezonu gde smo kao debitanti najprijatnije iznenađenje u prvoligaškom društvu!“   

Publika u velikom broju dolazi da vas gleda, postale ste miljenice grada...

„Ako se neprestano trudite i danonoćno radite bićete nagrađeni ne samo rezultatom već i publikom koja zna da ceni i prepozna kvalitet. Za mene je odbojka pokretni praznik. Puna je dinamike, neizvesnosti, igra se glavom na bazi kreativnih rešenja. Ona je velika ljubav sviju nas u klubu što se može primetiti. Moja porodica sve do sestrinog odlaska na studije u Beograd nije propustila nijedan meč u Vranju, dolaze i najmiliji ostalih devojaka. Divno je videti na tribinama one od sedam pa do sedamdeset i sedam godina. Moram spomenuti da je dolaskom trenera Dragana Mratinkovića i odbojkašica Marije Mijanović i Andrijane Šviković zavladala jedna pozitivna atmosfera. Mi smo sada jedna lepa i vesela družina!“     

BAŠTA U DžEPU

Uspešni ste i kao student ekonomije. Odakle crpite tu ogromnu energiju?

„Ako vas roditelji još od malih nogu nauče radu, redu i disciplini, kasnije vam ništa ne pada teško jer znate kako i na koji način uskladiti obaveze. Ustajem vrlo rano, do podneva sam na Ekonomskom fakultetu u Bujanovcu, potom dolazim kući gde ručam, malo predahnem i učim. U periodu od 21 – 22:30 treniram u Sportskoj hali i tako svakog dana. Trudim se da u svim sferama života postignem uspeh, obaveze završavam bez tenzije i zadovoljna sam svojim tempom života. Obožavam da čitam knjige, prave mi društvo, nasmeju me i obraduju kada mi je najviše potrebno. Saznala sam mnogo o životu kroz iskustva drugih, upoznala razne zemlje, gradove, ljude, njihove dobre i loše strane. ,,Knjiga je poput bašte u džepu'' (kineska poslovica). Ništa ne bih bila bez porodice, otac Slavko, majka Danijela i sestra Tamara pružaju mi ogromnu podršku. Oni su moja svetinja!“

Da li vas nešto nervira?

„Ne podnosim zlobne, cinične i pokvarene osobe. Prezirem one koji govore uopšteno, dobro znam da izriču pojedinačne laži. Ono što me posebno zabrinjava jeste činjenica da je danas u Srbiji dosta školovanih, a malo obrazovanih ljudi!“

 

 

 

PROFIL

Ime i prezime: Emilija Mihajlović

Datum,godina i mesto rođenja: 25.04.1996, Vranje

Obrazovanje:Student druge godine Ekonomskog fakulteta

Visina: 175 cm

Težina: 71 kg

Mesto u timu: Tehničar

Karijera: Od 2005. godine do danas ŽOK  Vranje

ZutoCvece